четвртак, 22. август 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Путин – „последњи Немац у Европи’’
Савремени свет

Путин – „последњи Немац у Европи’’

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Милошевић   
понедељак, 18. јануар 2016.

Догађаји у немачком граду Келну, где су у новогодишњој ноћи групе миграната са Блиског истока у групама нападале и узнемиравале младе жене, углавном на сексуалној основи, и даље узбуђују духове. И то не само у Келну, где младе жене последњих дана у вечерњим часовима са страхом излазе на улицу, већ и много другде. То је и даље тема дана у политичким круговима и медијима широм Европе, па и света, која се преплиће са мигрантском кризом уопште, перспективама и могућим последицама.

Ово питање је, може се слободно рећи, расколило немачко друштво, медије и власти у тој земљи. Према неким извештајима, угрозило је и фотељу госпође Ангеле Меркел. Један добар део Немаца не слаже се са њеном мигрантском политиком, сматрајући је сувише толерантном и ,,меком’’. Тај део немачког друштва сматра да многи у земљи нису свесни потенцијалне опасности коју представља масовни долазак миграната, и то не само из финансијских разлога.

Други пак мисле да је пријем миграната обавеза немачког демократског друштва и да од тога држава може да има и користи. Немачка привреда је у експанзији, много је послова које размажени добростојећи Немац неће да ради, па ево миграната који те послове могу обављати. Погрешна рачуница, кажу противници. Ево у Келну су показали шта могу да ,,раде’’. Бојимо се да то може да буде само почетак. Да наставак може да буде много гори и погубнији. А тада већ друштво неће бити у стању да адекватно реагује.

Мигрантска криза није од јуче. Што се Немачке тиче, она траје већ деценијама, иако у нешто другачијем облику и, наравно, у неупоредиво блажој форми него што је ова последња.

Масовнији долазак странаца у Немачку (не рачунајући, наравно, гастарбатере) почео је после рушења Берлинског зида и нестанка ,,гвоздене завесе’’, односно социјалистичког блока. Тада сам се налазио у Берлину као стално акредитовани дописник Танјуга и на лицу места посматрао тај процес. Мислим да догађаји тада имају неке сличности са садашњом кризом. Не по масовности, него у вези са реаговањем званичника и у још већој мери са реаговањем немачког друштва, обичних грађана. Сматрам да ће та поређења бити интересантна читаоцу, па ћу укратко на њих подсетити.

Када је Берлински зид срушен и када су се границе отвориле, у Берлин су похрлиле читаве колоне странаца, углавном из источноевопских, али и арапских земаља. То су били махом сиромашни људи који нису обезбедили егзистенцију и нашли срећу на свом, него је потражили на туђем, немачком асфалту. Нису, дакле, бежали од рата као данашњи несретници, већ од немаштине, од скучености коју су осећали у сопственој земљи. Водили су се мишљу и надом да долазе у обећану земљу у којој теку мед и млеко, у којој се лагодно живи без неког великог рада и труда. Било је међу њима и оних који су пошли да лове у мутном, да се баве нечасним пословима, криминалом сваке врсте.

Немци, житељи чистог, уредног и уређеног града - поготову његовог источног дела, у коме је владао ред и поредак, одједном су се, преко ноћи, суочили са гомилом дошљака који су говорили другим језиком, били друге културе и традиције, друге религије, имали друге обичаје и навике. Лично сам гледао како се Немци ужасавају, како окрећу главе од појединих уличних цена: дошљак негде са Блиског истока простро поњавицу у прикрајку травнате површине и клања. Или, млада странкиња, не баш уредног изгледа, око чијих се ногу већ врзма чопор деце различитог узраста, доји најмлађе дете на клупи у централном источноберлинском тргу- Александер плацу, и за собом оставља разне отпатке. У источном делу града сада су се појавиле скитнице који ноћу лутају улицама, просјаци, људи чија спољашност и понашање изазивају подозрење.

На берлинској телевизији гледам емисију у којој репортер интервјуише једног углађеног средњовечног господина који се представља као банкарски службеник.

- Ви сте Немац, Пита репортер.

- Да, чистокрвни, и по оцу и по мајци.

- Шта мислите о странцима?

- Ништа не мислим о њима. Радије о њима не бих разговарао - каже грађанин.

- Али, ипак, реците нешто, инсистира репортер.

- Па ево ако баш инсистирате: не волим странце. Нисам ни нациста ни националиста, али странце не волим.

- То не иде једно с другим, констатује репортер.

- То апсолутно иде једно с другим.

- Објасните ми.

- Свако треба да живи у својој земљи. У Немачкој има неколико милиона странаца. Размилели су се по целој земљи. Лоше утичу на наше друштво.

- На шта то циљате?

- Па ево на шта. Можда сам се погрешно изразио када сам рекао да не волим странце. Ја у ствари не волим оно што они са собом доносе: некултуру, нечистоћу, навике, начин живота, нама несхватљиву религију. Не желим да неко пљује по тротоару, да баца отпатке где стигне, да прљав и замазан улази у аутобус или метро, да за собом оставља неуредан јавни тоалет, да се моли и клања на травњаку усред града, да скитара, да краде.

- Немци не краду, не пљачкају банке, не врше насиља - пита репортер?

- Да, и ми то радимо, али једни друге морамо трпети. Странце не морамо и зато нека се чисте из Немачке. Не желим Азију или Африку усред Европе.

- На шта мислите?

- Да ли сте били у Кројцбергу (западноберлинска четврт настањена углавном Турцима)? Ако нисте, прошетајте. Осећаћете се као усред неког турског провинцијског градића. Од прљавштине, смрада и неуредности не може се проћи улицама. А још те жене забрађене од главе до пете усред лета.

- Опростите ако грешим, али морам да вас питам: да нисте можда симпатизер неке неонацистичке партије - пита репортер.

- Не, нити сам био нити сам сада њихов симпатизер. А мој став схватите како хоћете. Ја сам рекао своје. Понављам, странци су непожељни у Немачкој. За прво време, бар Берлин би требало довести у ред. Сада имате утисак да у њему има више странаца него нас, Немаца. И то ми је некаква немачка престоница и уз то културни центар Европе.

Свој лични суд о свему овоме што говори углађени немачки господин не бих желео да дајем. Дабоме да сам био у берлинској четврти Кројцберг, дабоме да сам се тамо и другде нагледао свега и свачега, али није на мени да о томе дајем суд. Нека га дају домаћини, којих се то једино и тиче.

У то време, дакле пре рушења зида, у Западном Берлину живело је око 310.000 странаца - отприлике сваки десети житељ метрополе. Највише је било Турака - око 150.000, па Југословена- око 32.000, затим Пољака - око 15.000. Још у то време у Западном Берлину живело је око 30.000 Азијата и око 6.500 Африканаца.

Каква је данас ситуација, може се само наслутити на основу парцијалних извештаја, али је сигурно да се после свих ових година и миграционог таласа последњих месеци када је у Немачку ушло близу милион нових странаца, ситуација значајно изменила.

Донекле су се изменила и мишљења самих Немаца, иако је основна нит остала иста: странци су нужно зло. Не можемо потпуно забранити или онемогућити њихов долазак, али га ипак не само можемо, него и морамо ограничити.

Најновију слику о расположењу Немаца и проблему миграната дала је ових дана моја руска колегиница Дарја Асламова која је боравила у Келну и која за најтиражнији московски дневник Комсомолска правда пише изванредне путописне репортаже.

Асламова описује овакву сцену. На платоу на коме је подигнут меморијални споменик против насиља, крај катедрале у Келну, прилази особа за коју у први мах нисам знала да ли је мушко или женско. Фризура ,,јеж’’ уз јарко жуту офарбану косу, одрпане џинс панталоне, исто такав гуњ. Особа несто виће на немачком, а ја је врло учтиво питам да ли говори енглески.

- Да, говорим. А ко сте ви, новинари? Доливате уље на ватру. Ви сте хијене.

- Зашто, како то?

- Одакле сте, пита особа?

- Ја сам из Москве, из Комсомолске правде, одговара Асламова.

- А, Правда. Руска пропаганда, саркастично се смеје Немица. Зашто сте овде дошли? Шта, у Русији не силују жене?

- Наравно, дешава се. Али шта ви мислите о оној ноћи у Келну?

- Ако смо ми добровољно примили људе са другом културом, дужни смо да им дамо време да се адаптирају. И дужни смо такође да изучавамо њихову културу.

- Па ваљда су они (мигранти) дужни да уче ваш (немачки) језик и вашу традицију!

- Ви сте наивни. Свет постаје глобални. Нације ишчезавају, И то је прекрасно. Земља постаје заједничка, општа. Зашто човек из Нигерије не може да дође овде и да живи са својом породицом? Без визе и пасоша. То је општа, заједничка земља. Ви сте дошли из средњовековља. Дивља Русија: православље, цар, национализам. Пробудите се. Свет треба да буде обојен. Државе, нације и религије треба да ишчезну.

Асламова баца поглед ка тргу према железничкој станици. Иза моје сулуде саговорнице видим жене у буркама.

- Погледајте, кажем саговорници. Мислите ли да ће ове жене пристати да се измене?

Саговорница ме гледа са мржњом: ,,Ви сте нацистички провокатор."

Жена се окреће и нестаје у гужви. А мој немачки колега, камерман, смирено ми се обраћа: ,,Жалосно је што њени родитељи нису употребили контрацептивна средства."

За разлику од ове сподобе, како новинарка назива саговорницу, грађанин Ролф Хубрих, иначе бравар по занимању, који је дошао са истока Немачке да би у Келну протестовао против насиља миграната, каже: ,,Онај ко дирне моју жену биће истог тренутка мртав."

Дарја Асламова пише и о ,,човеку који је отворио очи Немачкој’’. То је 44-годишњи Иван Јурчевиц, кога су родитељи као шестомесечну бебу довели из бивше Југославије. Новинарка га представља као лепотана двометраша који кипти од снаге, говори три светска језика и ради у служби обезбеђења појединих важних институција. Те ноћи, када је Келн доживљавао драму, Јурчевић се налазио на обезбеђењу једног елитног хотела. Описао је драму која је потресла немачку јавност. То је, по његовим речима, био прави пир разуларене пијане масе миграната која је кидисала на све које је сусретала, а пре свега на младе жене.

Ја се ничега не плашим, каже Јурчевић руској новинарки. Мени је просто било важно да кажем истину о тој ноћи. Ја немам рачун у банци, немам деце коју треба хранити. Ако ме сутра нека будала уцмека, биће штета јер немам много година. Али имао сам фантастичан живот. Све сам опробао.

Јурчевић каже да има једну жељу о којој машта. ,,Ако се обрем у Русији, хоћу ли видети Путина, пита новинарку? Ја сам спортиста, као и он. Цео живот радим у обезбеђењу, а ако у таквој служби, радиш мораш брзо да читаш лица људи. Путин је прави човек, прави патриота своје земље. Ако се смеши, што се не дешава баш често, ја видим да то он ради од срца.

Ако се љути, он не скрива своје емоције. Мени је страшно криво што цела немачка штампа њега приказује као највећег непријатеља. Немцима стално испирају мозак како је Путин ужасан. А за мене, он је јединствени цовек који је створио баланс у свету. Да није снажан управљач, Америка би окупирала цео свет. Шта мислиш - пита Јурчевић руску новинарку, да ли ћу га некада видети?

А госпођа Биргит, која је емигрирала из Америке, говори за новине: ,,Мислила сам да ћу бар овде (у Немачкој) наћи свој мир. Са белом Америком ускоро ће да буде готово - њих чека грађански рат између црних и белих. А сада живим у арапској и афричкој Немачкој. Моја пензија је 500 евра месечно. То је мање него што износи додатак за мигранте. А знате чиме се баве мигранти у оближњем прихватилишту у Минхену? Они активно праве децу. Само у једном прихватилишту већ 400 жена је у другом стању. Они знају да трудницама и мајкама одојчади не прети опасност да буду протеране. Нама је једина нада- Русија.

- Знаш ли која је данас популарна шала у ,,Пегиди’’ (организација која је изричито против садашње владине политике према мигрантима), обраћа се прес секретар ове организације Хартмут Пилч руској новинарки? Године 1945. сви су у паници викали: ужас, Руси иду на Берлин. А данас говоримо: Драги Руси, па када ћете већ доћи у Берлин. Добро, а шта ми (Руси) ту можемо да урадимо, пита руска новинарка? Па ви већ радите, каже хер Пилч. Делујете у Сирији, борите се са америчком пропагандом. Знаш, за нас Немци кључна реч је - како ви Руси кажете - ,,порядочность’’ (честитост, поштење). Путина поштују због директног разговора и отворености. Он не околишава, не додворује се. Он је такав какав је. Путин је - последњи Немац у Европи.

У неким новинама сам прочитао како је избеглица из Сирије, 36- годишњи Зинедин Келбоуз, тужио Ирску јер га је ,,одвратно хранила’’. Он је за доручак добијао месо, а тражио је јогурт и банане. Сиријац је због ,,одвратне хране’’ пресавио табак и поднео тужбу, захтевајући компензацију. Сада је на судији Ричарду Хемпрису да донесе одлуку.

Ирске власти су саопштиле да су мигранти у центру у Вотерфорду, где је био смештен и Сиријац, за оброке добијали чорбу од леће, динстану говедину, туњевину, шпагете, пиринач, сос од чилија, пилеће батаке, салате, сокове и воду. ,,Е, нећете ви мени месо, туњевину, пилеће батаке и шпагете, него јогурт и банане’’- сикће Сиријац. И још тражи компензацију.

И док се овакве догодовштине и веома озбиљне политичке дебате око мигрантске кризе воде на највишем нивоу, из немачке престонице стижу забрињавајуће вести. Власти су саопштиле да Немачкој прети озбиљна опасност од тероритичких напада. Све више бораца ,,Исламске државе’’ враћа се у Немачку и њихови напади на цивилне циљеве могу се догодити ,,сваког тренутка’’ . Прети нам ,,париски сценарио’’- кажу званичници.

Призивање руског председника Путина у вези са мигрантском кризом и опасности од тероризма има, разуме се, симболично значење и свакако сведочи о све већој популарности Путина међу обичним грађанима на Западу. Појединци у западним престоницама су се тек сада присетили упозорења из Кремља да тероризам представља универзално зло и да се против њега треба борити оргнизавано и свим средствима. Нема наших и ваших, добрих и лоших терориста. Они су једнако зло и за нас и за вас. То последњих дана потврђују терористички напади у Турској, Индонезији и другде. А терористички чин прошле године у Паризу, насиље недавно у Келну, претње нападима у Немачкој и другде, сведоче да се мигрантска криза и тероризам не могу апсолутно раздвајати.

Према неким предвиђањима, ка Европи би наредних година могло да похрли десетак милиона миграната са Блиског истока и Африке. А то је већ бројка која може довести до веома озбиљних, чак катастрофалних, несагледивих последица. У том случају, призивање председника Путина као ,,последњег Немца у Европи’’ и Русије као једине наде и спасиоца, очигледно неће бити довољни. А да се при томе истовремено и на Путина и Русију врше притисци и уцене сваке врсте и заводе санкције.

Запад би, према процени појединих аналитичара, могао због тога да зажали.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер