субота, 21. септембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Пукотине у оклопу хуманитаризма САД – примери из Гватемале и "Манчукуоа" (2)
Савремени свет

Пукотине у оклопу хуманитаризма САД – примери из Гватемале и "Манчукуоа" (2)

PDF Штампа Ел. пошта
Владимир Ј. Конечни   
среда, 15. децембар 2010.

Приградском аутобусу бр. 338 било је потребно 50 минута, тог врелог 15. августа ове године, да стигне у мало место Пинг Фанг, тридесетак километара јужно од Харбина. Све је било мирно, на кинески начин, у Пинг Фангу и на изглед безначајно. Међутим, кад сам после пешачања од десетак минута стигао на улаз у бивши "медицински истраживачки центар" Јединице 731 Армије Јапана у периоду 1932-1945, нашао сам се на једној од настравичнијих локација које је сурови, а методички, људски ум смислио у 20. веку.

Ту је сада музеј, али се у свету веома мало, сувише мало, зна о великом злу које се овде десило (а злочини против човечности никад не застаревају, често нам се понавља, зар не?). Мада је ту уништено (то је једина могућа реч) "само" око три хиљаде људи (махом Кинеза, али и Монголаца и Руса, а касније известан број ратних заробљеника, укључујући и Американце), систематске "медицинске" страхоте које су се овде дешавале би требало да проузрокују да се у људској свести широм света појмови "Пинг Фанг" и "Јединица 731" поистовете са појмом "др Менгеле" – и то на ко зна који степен.

***

"Донгбеи" (буквално "истокосевер") јесте кинеско име за некадашњу, готово митску, Манчурију – огромну област која се на истоку граничи са Северном Корејом, на западу са Монголијом, а на северу са Русијом. Последња династија царева Кине, Чинг (Qing, 1644–1912), потекла је одатле, од Манчу (Manchu) вазала који су ојачали и коначно срушили династију Минг (1368–1644). Североисток се састоји од три провинције, од којих је највећа и најсевернија Хеилонгђанг (Heilongjiang), што је и име провинције и реке ("Црног змаја", познате ван Кине као Амур) која једним делом свог тока чини границу са Русијом.

Главни град Хеилонгђанга је Харбин, који је први пут процветао кад су Руси добили концесију 1896. године у вези са пругом Владивосток–Далиан (на руском Даљни, чувени град на Жутом мору), а други пут – ако се тако може рећи, јер се радило о несрећним људима који су заувек изгубили своју земљу – кад су у њега после 1917. стигле бројне избеглице, Бели Руси. Модерни Харбин је леп град са сјајно рестаурираним грађевинама у разним европским стиловима, од којих је несумњиво најимпозантнија руска Саборна црква Свете Софије, мрке боје, са тамнозеленим куполама, прелепа, а тужна – не само зато што је сада (само) музеј, већ и што одише избеглиштвом и неповратношћу.

После победе у рату са Русијом 1904–1905. године, Јапан је искористио политички и војно слабу Кину да постепено окупира цели североисток, и у њему 1932. створио марионетску државу Манчукуо (Manchukuo), у којој је у периоду од 1934. до1945. године номинално на челу био последњи, дванаести, царски изданак династије Чинг, Пуји (Puyi). У историји познат као Кангде Цар – Марионета (на филму га је "овековечио" Бертолучи), "царевао" je, као јапански заточеник, из своје палате (која се може посетити) у Чангчуну (Changchun), главном граду провинције Ђилин (Jilin). Стварни владар Манчукоа је био главнокомандујући ткзв. Квантунг армије (Kwantung, на јапанском познате као Гуандонг/Guandong, најелитније у јапанској војсци). А Јединица 731 је била "истраживачка, научномедицинска" рука Квантунг армије.

***     

Како су јапански милитаризам и експанзионизам постепено расли, још од последњих деценија 19. века, тако је пред и за време Првог светског рата дошло до значајног подизања квалитета јапанске војномедицинске науке која је већ у то време достигла ниво виши од оног у западним земљама. Прво се, пре Запада, схватило да су највећи људски губици у рату од болести и зараза, а не у биткама и од дејстава непријатеља. Затим, морала се хитно изучавати одбрана од отровних гасова коришћених у Европи у Првом светском рату, а питање одбране од биолошких средстава није дуго заостајало. Многи извори показују да се постепено, под притиском милитариста, који су нарочито у веома политизованој Квантунг армији имали велики утицај, прелазило из дефанзивног на офанзивни третман хемијских и биолошких ратних средстава. Да скратим причу: такозвани "животињски модел", где се медицински ефекат супстанци и патогена испитује на малим (и јефтиним) лабораторијским животињама често није поуздан из бројних разлога, али тај приступ, укључујући вивисекцију, је једино што је истраживачима доступно у "нормалним" околностима (укључујући, узгред буди речено, оне истраживаче у савременом свету који се баве ружем за усне и другим козметичким препаратима). Људи су с тачке гледишта валидности закључака на основу налаза експеримената далеко бољи субјекти, јер се вероватноћа грешака у интерпретацији података знатно смањује. И људи су наравно ти које треба проредити у непријатељским редовима (цивили су "колатерална штета"), а не мишеви и пацови.

И тако кад је у Пинг Фангу ("Heibo" на јапанском), 1938–39. године, махом кинеским принудним радом, завршен "истраживачки центар" за Јединицу 731, стављени су јој на располагање људски субјекти, затвореници разних категорија. Центар се састојао од неких 70 зграда, укључујићи и три крематоријума, и простирао се на шест квадратних километара. Јапанско објашњење локалном живљу за овај комплекс било је да је то "дрвни комбинат". Одатле је потекао назив "марута" ("maruta", јапанска реч за "брвно, клада") за затворенике који су тамо "у научне сврхе" зверски мучени и убијани – термин који су јапански "научници" користили између себе на екстремно расистички начин.

***

У логору је било и жена и деце, на којима се такође "експериментисало". Као што је то био случај и са многим мушкарцима, жене су хватане за ситне преступе и довођене у Пинг Фанг. Важну улогу у томе је имала злогласна јапанска војна полиција Кемпеитаи (Kempeitai), са дугом традицијом (1881–1945). Многе Кинескиње су родиле децу у логору, као резултат силовања од стране јапанских чувара или пак "организованих" сексуалних односа са намерно инфицираним затвореницима, у сврху истраживања преношења венеричних болести.

Тако би се могло рећи да су експерименти са сифилисом у Гватемали, које су организовали амерички "научници" од 1946. до 1948. године (видети први део овог дводелног чланка), у ствари били "ехо" Пинг Фанга. Временска коинциденција је невероватна; додуше, пеницилин је откривен баш тих послератних година.

***     

Човек у Пинг Фангу који би се слободно могао назвати "Менгеле на четврти степен" је био Иши Широ (Ishii Shiro, презиме Ishii; 1892-1959). Он је 1927. године одбранио докторат из микробиологије на Царском универзитету у Кјоту (Kyoto Imperial University), једном од два најпрестижнија у Јапану тог времена. Прво је помно изучавао војну бактериолошку превентиву, а затим је постао један од главних заговорника офанзивног оружја заснованог на биолошким процесима (и добио војни чин). "Зашто не претворити тихог непријатеља у тихог савезника?" Повлачење Јапана из Лиге нација 1932. године је олакшало Ишијеве планове, као и подршка министра војске (Араки Садао, Araki Sadao, презиме Араки). Као командант Јединице 731 у Пинг Фангу, Иши је 1938. године добио чин пуковника. Под његовом командом је било 3,000 људи, од којих су многи били доктори медицине и специјалисти за нервне гасове, бактериолошко оружје, итд. А 1. августа 1940, Пинг Фанг је званично назван "Одељење Квантунг aрмије за спречавање епидемија и пречишћавање воде". Главни пречишћавач је био сад већ генерал Иши.

***

Шта је све Јединица 731 радила са затвореницима у Пинг Фангу? Прво и основно што треба схватити јесте да нико ко је икада био затвореник у Пинг Фангу није преживео. (Шеснаестог августа 1945. године, дан пошто је јапански цар Хирохито (Hirohito) објавио безусловну капитулацију Јапана, сви преостали затвореници су побијени -- живих послератних сведока међу њима није било.) Људи су тамо довођени у пакао који Данте Алигијери није ни у најцрњим ноћним креативним морама могао да замисли. Далеко од тога да је логор у Пинг Фангу био само стравична лабораторија за истраживање ефекта на живим људима патогена великих богиња, менингитиса, тифуса, колере, сифилиса, куге, тетануса, гасне гангрене, салмонеле, туберкулозе, ботулизма, антракса, и жуте грознице (и не само тих -- и да не говоримо о истраживању ефекта токсичних хемикалија); после инфицирања разним средствима, жртве су биле убијане у различитим стадијумима болести, с тим да су "аутопсије" често вршене на живим и свесним људима.

Горе сам написао да то није било све, да се мучење није сводило само на употребу бактериолошких и хемијских средстава. И "то остало" је можда најстравичније. Генерал Иши, доктор наука, и остали медицински доктори и истраживачи присутни у Пинг Фангу, третирали су живе људе као биомасу којом се могло располагати на најодвратније начине који се могу замислити. Кад су већ ту и кад ће већ да умру, зашто не пробати још ово и ово и ово на њима, зашто не употребити још овај и онај делић кладе-марута?

И тако су живи људи (ко зна како већ инфицирани и употребљени) остављани везани напољу да се смрзавају у сибирској зими Хеилонгђанга да би се "изучила" брзина стицања промрзлих прстију, с гангреном, која би онда прсти били ампутирани као део других "експеримената". Другимa (или истим?) су давани електро-шокови да би се "истражила" људска отпорност на ову врсту мучења. Некима су вађени органи, ампутиране руке или ноге, све у име "научног истраживања" одређених последица. Неки су "изучавани" док умиру у вакуму. A неки су, ваљда они којима су дани или сати били одбројани, после других "експеримената", коришћени као мете за бомбе бацане из авиона. Да би стајали, били су везани за дрвене крстове. Још једна ужасна перверзија људскости, у овом случају перверзија крста и милосрђа, намерно или не.

Бекет и Јонеско су изразили мучност и апсурдност људског постојања, а може се и разматрати, попут Декарта, да ли и како биолошко ткиво поседује свест и душу. Ову дискусију на известан начин сажима тврдња једног од Јапанаца који су радили у крематоријима Пинг Фанга: "Тела су увек горела брзо, зато што у њима није било органа; тела су била празна."[1]

Празна људска тела у 20. веку. А неко се усуђује да зове, на пример, Астеке или Монголе или Варваре или... већ знате кога, варварима.

Сматра се да је неких 200.000 Кинеза, поред оних ужасавајуће мучених у Пинг Фангу, страдало од јапанских "акција на терену" у Манчурији. Патогени проверени у Пинг Фангу су употребљавани у контаминацији воде и промулгацији заражених инсеката. А у лето 1945. године, кад се совјетска армија приближавала, те су Јапанци темељито разорили логор у Пинг Фангу, не би ли замели траг страхотама које су се тамо годинама дешавале, читава колонија кужних пацова је намерно пуштена у регион јужно од Харбина и донела патњу и смрт великом броју кинеских житеља.

Такође се зна да су из Пинг Фанга слата људска тела и њихови делови у Армијски медицински институт у Токију, и да је Иши Широ тамо држао предавања о нечовечним експериментима (као да су та тела била чак ни кладе, марута, него тела црклих пацова).

Неколико речи о фотографијама из музеја у Пинг Фангу које овде прилажем. Тај музеј избегава ултрасофистицирану презентацију и анимацију. Кина и кинески музеји су наравно врхунски способни да то остваре. Уместо тога, ужаси Пинг Фанга су дати махом документарно. Кад су илустровани, то је путем извесног броја једноставних, готово детињастих (и кинеска деца су посетиоци – да би сазнали нешто о 17 милиона Кинеза убијених у току јапанске тринаестогодишње агресије) и понекад монохроматичних tableaux, у стилу који донекле подсећа на америчког авангардног уметника Едварда Кинхолца (Edward Kienholz, 1927-1994), који је провео свој зрели живот мрзећи хипокризију и апсурде модерног живота.   

***

И како је све то "откривено" – пишем то под наводницама, зато што је поприличан број људи у Јапану и САД врло добро знао шта се дешавало у Пинг Фангу. Откривено је за обичне људе – односно за још увек невероватно мали број њих у свету, кад се узме у обзир каква се страхотна катаклизма људског морала десила у Пинг Фангу – захваљујући јапанским истражујућим новинарима (такви никад нису били убијени или "физички нападнути у аутобусу" у Србији пошто никад ни близу нису покушали да с таквим поштењем постоје у њој). Захваљујући тим новинарима, али вероватно много више захваљујући страху од смрти и Бога јапанских мучитеља. Као што сам горе написао, Јединица 731 није дозволила да чак и један затвореник тог мучилишта преживи. Али, један број Јапанаца, веома старих, и чак и тада бирајући анонимност, су признали шта су чинили, признали своје грехе и детаљно описали шта се дешавало у Пинг Фангу. Све то је довело да су, у периоду 1993–94, у Јапану, на 60 локација, захваљујући локалним заједницама, и без икаквог учешћа званичног Јапана, организоване изложбе о Пинг Фангу и деловању Јединице 731.

Одјек у свету је био и још увек је минималан. Излажем неколико идеја зашто је то тако у следећем (и последњем) одељку.

А овде је мој лични, завршни утисак о Пинг Фангу, 15. августа 2010. године -- остаци грађевине која је била комбинована топлана и крематоријум:

***

Уместо закључка, неколико (махом) чињеница:

1. Злочини против човечности никад не застаревају.

2. Историчари и аналитичари се махом слажу да је цар Хирохито био упознат са постојањем, функцијама и активностима Јединице 731 у логору у Пинг Фангу.[2]

3. Генерал Макартур (General of the Army Douglas MacArthur) и председник Труман (Harry S. Truman, председник С.А.Д. од 12. априла 1945. године до 1953) били су детаљно информисани о томе шта се дешавало у Пинг Фангу. Они су били ти који су одлучили да се гнусним ратним криминалцима Јединице 731 (укључујући Ишија) да потпуна амнестија, у замену за "истраживачке податке" који су тамо стечени на тако срамотан, гнусан и нечовечан начин. Та "амнестија" – људима одговорним за најгоре злочине против човечности који се могу замислити – јесте противправно дата без консултације савезника, нарочито Кине и Совјетског Савеза.

Макартур је био тај који је званично прихватио безусловну капитулацију Јапана 2. септембра 1945. године и био је врховни командант савезничких снага током окупације Јапана (Supreme Commander of the Allied Powers, 1945-1951). Макартуров отпор је вероватно био одлучујући фактор што није дошло до поделе Јапана у окупационе зоне по моделу примењеном у Немачкој; то му је донело захвалност Јапанаца који су страховали од совјетске окупације неког од своја четири главна острва. То, као и чињеница да је оставио Хирохита на трону и одбио совјетски захтев да му се суди као ратном злочинцу – што је свакако, ако је право у питању, требало да се деси. С.А.Д. су успеле у свему овом вероватно зато што су биле једина сила са атомском бомбом. А учиниле су то што су учиниле несумњиво зато да би спасли разрушени Јапан од комунизма и, што није било ништа мање важно, придобили Јапан као верног, "вечног", послушног савезника који неће показивати прст на САД због ужаса атомске катаклизме која му је приређена.

4. Генерал Иши је био темељито испитиван од стране америчких специјалиста 1946–1947. године. Зна се да је дао све тражене податке и заузврат добио имунитет од "судског гоњења" (immunity from prosecution). Њему никад није било суђено и умро је природном смрћу 1959. Многи други чланови Јединице 731 су дали податке америчким властима; неки су не само добили имунитет, него су и поткупљивани новцем и поклонима. Све у свему, за разлику од онога што се дешавало на суђењима за ратне злочине у Токију (International Military Tribunal for the Far East) од маја 1946. до новембра 1948. године (са смртним казнама, преко 4000 осуђених, итд.), ниједан члан Јединице 731 није судски гоњен! Свако помињање Јединице 731 и биолошког оружја је спречено од стране међународних тужилаца и судија. (Хаг наравно није први у било чему.) Штавише, многи од тих људи су касније имали, буквално, изузетно сјајне каријере у индустрији, финансијском сектору и чак науци Јапана.

5. САД су тако у потпуности помогле званичном Јапану да затре (готово) сваки траг и чак негира само постојање Пинг Фанга и Јединице 731 деценијама, у ствари, све до данас. Сви аналитичари се слажу да је том заташкавању и лажима помогла традиционална спорост, неодлучност и оклевање званичног Јапана (наравно кад то иде "имиџу" Јапана у корист). Оно што се апсолутно не сме занемарити у оваквој анализи је то да је јапанска бестијална бруталност у вођењу рата на Филипинима, у Бурми, и другде у Азији, а нарочито у Кини (људско памћење никад не сме да изостави дуготрајни масакр у Нанђингу – Nanjing), у великој мери заборављена или минимизирана у људској психи због никад претходно виђене страхоте последица те две А-бомбе.

Међутим, објективном посматрачу је сасвим јасно да је сво то негирање и оклевање могуће само зато што су САД то све време хтеле. Подаци су добијени (можда чак, према неким изворима, они су коришћени у рату у Кореји, уз активно учешће неких чланова Јединице 731 – да ли ће неки будући Викиликс икад допрети до тих информација?); Јапан наставља да буде веран и поуздан савезник у апсолутно свим политичким (мада не економским) ситуацијама; логор Пинг Фанг је био у кинеској Манчурији, а не, рецимо, на Хавајским острвима; Јапан изузетно дискретно помиње Хирошиму и Нагасаки – готово да су те две атомске бомбе, бар на површини (а то је оно за шта политичари примарно маре), важније другима у свету (рецимо писцу ових редова), него Јапанцима (с многим од којих, из свих могућих друштвених класа, на свим јапанским острвима, јесте писац ових редова разговарао током година).

Другим речима, realpolitik. Који важи свуда, сем у Србији. Само у Србији су "принципи" и "правo" (Младићи, Караџићи, Хагови) важни. Само у Србији, у садашњем свету, бар у Европи, постоји таква невероватна хипокризија. То је зато што само Србија има утемељену правну аспирацију на велико парче земље на коме је једна, једина, светска сила саградила огромну војну базу звану Бондстил. На територији на којој може да оперише како жели, без икаквих правних последица. На територији на којој је статуа једног њеног, у суштини најподмуклијег и најлажљивијег, председника веома присутна – али основна политика те силе има зацртан континуитет (у Пентагону и другде) који нимало не зависи од партије на власти.   

Како је све то могуће у модерном свету? Тако што модеран свет, каквим га замишљају садашње генерације, почиње 1990. године, почетком униполарног света САД и Хашког трибунала – коме се наравно не дозвољава да и помисли да себе схвати као меродавног у "праведним" офанзивним ратовима С.А.Д. у Ираку и Авганистану.

Функционални и релевантни "линкови":

http://www.moreorless.au.com/killers/ishii.html 

http://lcweb2.loc.gov/frd/cs/jptoc.html

http://lcweb2.loc.gov/frd/cs/cntoc.html

http://query.nytimes.com/gst/fullpage.html?res=990CE2D71630F934A25750C0A963958260

http://www.fortunecity.com/tattooine/leiber/50/bds1.htm

http://www.pbs.org/wgbh/americanexperience/films/weapon/

http://www.dailymail.co.uk/news/article-439776/Doctors-Depravity.html

http://www.benhills.com/articles/articles/WAR02a.html

http://news.bbc.co.uk/2/hi/programmes/correspondent/1796044.stm

http://www.abc.net.au/foreign/stories/s841387.htm

http://www.vcn.bc.ca/alpha/speech/Harris.htm

http://japanfocus.org/-Christopher-Reed/2177

http://www.abc.net.au/news/newsitems/200508/s1437314.htm

Проф. др Владимир Ј. Конечни

Professor Emeritus, Department of Psychology, University of California, San Diego

Професор психологије Унивезитета у Београду


[1]  Gold, H. (1996). Unit 731 Testimony. Yenbooks (2-6, Suido 1-chome, Bunkyo-ku, Tokyo 112, Japan). Страна 41.

[2] Gold, H. op. cit. 114

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер