недеља, 22. јул 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Нелибералне демократије или како објаснити избор(е) у Источној Европи
Савремени свет

Нелибералне демократије или како објаснити избор(е) у Источној Европи

PDF Штампа Ел. пошта
Вукашин Неимаревић   
субота, 17. март 2018.

Право питање је шта повезује Пољску, Мађарску, Србију, Руску Федерацију и делимично Чешку? Систем, који би лако могао да се окарактерише као нелиберална демократија.То сигурно јесте демократија, али не по укусу Вашингтона и Брисела.

Прву половину 2018. године обележиће четири различита изборна процеса у Европи, од којих је један већ завршен – председнички избори у Чешкој. На реду су председнички избори у Руској Федерацији, парламентарни у Мађарској односно локални широм Пољске. Ако се томе придодају и локални избори у Београду, може се закључити да нас очекује узбудљива година, али са извесним исходима и победама досадашњих лидера и партија на власти, што је показала победа Српске напредне странке у Београду, односно Милоша Земана у Чешкој. Потврду новог и званично последњег мандата на месту председника Русије Владимир Путин ће и више него вероватно добити на предстојећим изборима у марту, док се ВикторуОрбану предвиђа нова убедљива победа и нови мандат премијера Мађарске. Најзад, очекује се и да локални избори у Пољској потврде популарност тренутновладајуће партије Права и правде.

Данас, у јеку мигрантске кризе и еврозоне, имамо пораст нелибералних демократија у поменутим земљама бившег источног блока. Сам Орбан је изјавио да он лично негује нелибералну демократију и да је то избор мађарског народа, свидело се то званичницима Уније или не. Често се у западним медијима та демократија зове и „путинова“, чиме се алудира на наводно недемократични облик владавине Кремља. Опет, важно је анализирати ту „путинову“ или „орбанову“ демократију и упоредити је са западним моделом, после чега се може видети да не постоје суштинске разлике између та два „система“ и да су они одраз један другом у огледалу.

Концепт нелибералне демократије први је изнео Фарид Закарија 1997. године. По његовом мишљењу, нелибералне демократије наликују у многоме либералним демократијама, јеримају слободне или барем делимично слободне изборе, с том разликом што у нелибералним демократијама недостају неки други елементи либералне демократије а првенствено се ту мисли на јако цивилно друштво. Међутим, нелиберална демократија, једнако као либерална,обухватавредности слободе окупљања, разноликост медија и вишепартијски систем. Оно што у потпуности изједначавалибералну и нелибералну демократију је слободно тржиште и приватизација. Са друге стране, оно што је differentia specificaнелибералнедеморкатије у односу на либералну су посебне вредностикоје негују нелиберални режими. Те вредности могу бити религијске, (као што Виктор Орбан често истиче да Мађарска брани „хришћанску Европу“) или идејне, тачније револуционарне, које би се везивале за посебан облик владавине попут теократије у Ирану или латиноамеричке борбе против хегемоније САД на том континенту.

У Русији, Србији, Мађарској, али и Чешкој и Пољској, постоје јаке политичке личности око које се везују владајуће партије, а бирачи гласају управо за те личности, без обзира да ли су то локални избори у неком мањем месту или избори за председника државе. У Сједињеним Америчким Државама је приметан сличан тренд, као и у Француској или Немачкој. Иако постоје партије на Западу које имају далеко дужу историју од самих кандидата, поготово у САД, грађани свој глас на изборимадају лидеру странке, занемарујући партијски програми друге чланове партијске врхушке.

Нелибералним демократијама се замера и непостојање могућности победе невладајуће странке, што је наравно и више него упитан аргумент. У Србији или Русији, већи проблем представља слаба и истрошена опозиција, која неретко води сукобе између себе, него немогућност победе над владајућом странком због често спомињане диктатуре. Не треба сметнути са ума да се у Русији неретко пренаглашава значај „западне“ опозиције, а ту се пре свега мисли на Алексеја Наваљног, који тешко да би у реалности прешао цензус. Ипак, он заузима огроман простор у западним медијима, са жељом да се покаже како Русија има „поштену“ опозицију, али да Путинова „диктатура“ онемогућава да се изврши мирна транзиција власти. Западни медији занемарују да је друга по снази странка у Русији Комунистичка партија, а да одмах иза ње иде националистичка Либерално демократска партија Русије као и социјал-демократска Праведна Русија. Другим речима, и поред покушаја промоције Наваљног у прозападним медијима, како у Русији тако и у иностранству, његове „популарности“ међу грађанима Русије нема ни у траговима.

Нелибералним демократијама се замера и нужност на кооперативност малих странака са владајућом партијом, како би опстали на врху власти. То заиста јесте случај, поготово са Републиком Србијом, али свим апологетама либералне демократије често не пада на памет да критикује некадашњу Демократску опозицију Србије, која је приликом рушења Милошевића у себи имала 18 партија различитог идеолошког спектра, да би исту ту политику окупљања са „коца и конопца“ наставили готово све странке након распада ДОС-а, а међу првима Демократска странка. И у овом случају би лако могла да се упореди САД са Србијом или Русијом. Да ли можете да замислите да нека мала партија направи било какав добар резултат у САД, а да нема неку врсту сарадње на локалу са републиканцима или демократама? Да ли је реално да неки независни кандидат добије и делић простора и времена у америчким медијима (махом контролисаних) а да нису представници демократа или републиканаца? Другим речима, у западним демократијама као и у оним имплементираним на истоку Европе, не постоји могућност да се појави независна партија која би могла да уздрма постојећи систем. Без јаке иностране подршке какву је имао ДОС и милиона уложених у медијски простор и стварање неког новог „Отпора“, тешко је замислити рушење диктатуре или демократског поретка, било да је то нелиберална или либерална демократија.

Често се на поменути аргумент готово сигурне победе владајуће странке на изборима без великих шанси опозициједодаје и тода су медији под строгом државном контролом, где не постоји могућност алтернативног информисања.На примеру Русије, Пољске, Мађарске, Чешке и Србије то није у потпуности случај. Примера ради, једна од најпопуларнијих новина у Русији јесте Космолскаја правда, изразито анти-путиновска, а притом постоје и бројни сајтови и други медији који отворено стају на страну опозиције и више су него читани у Русији. У Србији, постоји опозициона телевизија Н1, која је доступна код свих кабловских оператера, а ту су још и часописи НИН и Време, као и новине Данас. Најзад, тешко је говорити о битној цензури опозиције када живимо у доба интернета, где свако ко има мало ИТ знања може да пронађе себи алтернативни, „недржавни“ извор информисања, било на Фејсбуку, или Твитеру, на бројним форумима и алтернативним медијима.И овај аргумент против нелибералне демократије једнако може да се примени и на либералну. Поређење са либералном демократијом би подразумевало да западне државе такође контролишу садржај који медији избацују са циљем јасне манипулације јавног мњења. Није случајно што је актуелни председник САД Доналд Трамп назвао бројне медије у САД „fakenews“ фабрикама лажи, са намером да укаже на постојање „дубоке државе“ која контролише већину медија у САД и која путем тих истих медија отворено пропагира и агитује против тренутног америчког председника. 

„Украјински“ из 2014. или „српски“ сценарио из 2000. године се наводно намеће као решење за рушење нелибералних демократија, једнако као и диктатура. Међутим, да би тако нешто било изводљиво неопходно је да у Русији, Пољској, Србији или Мађарској (Чешка овде већ испада из игре) постоји хаотично стање у земљи и да  владајућа структура тесно победи опозицију. То даље подразумева да у народу постоји реалан бунт против власти, спреман да се искаже на улици (уз поменуто „суфлирање“ из иностранства). Тренутно, тако нешто није реално, јер у свим поменутим земљама народ убедљиво бира и гласа за владајуће партије, свидело се то некоме или не. Извесно је да иза њих стоје резултати и довољно је погледати Русију данас и ону пре 10 или 20 година, или Мађарску пре и после Орбана.

Схватање демократије не може да буде једнако и униформно свуда, јер сваки народ и свака земља има своје посебности, историјско наслеђе и вредности које мењају сам облик демократије. Међутим, сличности либералне и нелибералне демократије су и више него очигледне. Оно што је за очекивати је хорско писање бриселских и америчких медија против Путина и Орбана, али без реалног утицаја на резултат у тим земљама. Оно што је Запад желео на истоку Европе је и добио – вишепартијски систем и демократско одлучивање. Зато, тражили сте – гледајте.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће Србија до краја године прихватити „правно обавезујући споразум” са Приштином?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер