Либија и Сирија – две земље, две судбине

У марту пре три године почела је безобзирна агресија на Либију, земљу која је представљала цвет северне Африке. Либијска Арапска Џамахирија, како је гласио њен пуни назив, била је специфична земља за дате услове са социјалистичким уређењем. На њеном челу налазио се вођа, пуковник Муамер ел Гадафи. По многима, диктатор и то чак по многима у нашој земљи, али они нису познавали прилике и државно уређење Арапске Џамахирије. Као прво, тај „диктатор“ је био пријатељ српског народа и он је то много пута говорио. Он никада није признао тзв. државу Косово. Либијски студенти војне академије, претежно ваздухопловне, школовали су се у бившој СФРЈ.

Моамер Гадафи је учинио све да изгради једно модерно секуларно социјалистичко друштво које почива на исламу. Он је помирио немогуће и зато је Либија цветала. Он је изградио можда најсавременији иригациони систем у свету и од пустиње је начинио оазу. Сви студенти који су желели да се школују у иностранству добијали су стипендије. Либија је била рај за стране раднике који су у ову земљу долазили у огромном броју. Ти радници су били како Европљани, тако и Африканци, који су радили на нафтним пољима Либије. Триполи је производио 4 милиона барела нафте дневно и по томе је спадао у сам врх света. Однос према лепшем полу је био за афричке земље готово западни. У Либији су се поштовала права жена и није била реткост да се у Триполију види жена непокривене косе како џогира.

Када кажемо да је Гадафи помирио непомирљиво, он је био једини који је заправо помирио ратоборна племена у Либији. Либија је опстајала захваљујући њему. Историчари ће рећи да је он можда био диктатор, али једино тако је Либија могла да постоји уважавајући културне и духовне разлике међу разним племенима. Други центар Либије био је Бенгази, прелепи град на истоку земље. Можемо рећи да су ова два града и племена која су их насељивала управљали економским и друштвеним животом Либије.

Године 1987. догодио се терористички напад на лет компаније „Пан Ам“ изнад шкотског места Локерби. У питању је била подметнута бомба у авиону и сви путници су страдали. У први мах за то је оптужен Гадафи као помагач и подстрекач једног таквог чина. Он је касније обештетио породице настрадалих огромном сумом иако није био крив јер се детаљним испитивањем утврдило да су за рушење авиона одговорни Иранци.

И тако се Гадафи приближио Западу. Примао је све светске лидере, укључујући и Тонија Блера који се касније залагао за бесомучно бомбардовање Либије. Тачка када се он окренуо Западу можда је била пресудна и то никада нећемо знати са ове кратке историјске дистанце, али у сваком случају Гадафија напуштају Руси и Кинези баш када су му били најпотребнији. Можда се Гадафи прерачунао, можда је мислио или се надао да ће доживотно остати на власти, а да ће њега заменити синови уколико се буде окренуо Западу.

Гадафи је већ једно време кокетирао са Западом, али је требало да зна да му после бомбардовања Либије 1987, када је мета баш била његова кућа и када је у том бомбардовању погинула његова усвојена кћи, од Запада не може стићи никаква помоћ. Напротив. Чудно је да један тако способан лидер направи једну тако катастрофалну грешку која ће га касније коштати власти и живота, као и живота чланова породице.

У сваком случају, у току фамозног „арапског пролећа“ 2011. почеле су револуције широм арапског света које су закуване без сумње на Западу и у Америци. Почело је с Тунисом, па је „арапско пролеће“ захватило Либију и Египат, као и Јемен, Оман, Бахреин, Мароко и још неке арапске земље. Почело је с народним протестима против актуелних влада. Када је дошао ред на Либију, Гадафи је највероватније из горенаведених разлога „пуштен низ воду“ од Руса и Кинеза, али је демонизован од Запада. То је била невиђена медијска хајка на само једног човека, са чиме се може упоредити хајка на босанске Србе и на Слободана Милошевића.

Гадафи је у свим западним медијима проглашен за сотону која испија крв свом сопственом народу. На тај начин се западна војна машинерија полако захухтавала против њега. Све је почело у Бенгазију, када су припадници Ал Каиде, који Американцима служе по потреби, запалили масе припадника различитих племена. Остало је историја. Некада прелепи град претворен је у кланицу. По градским бандерама и канделабрима вешани су припадници органа реда, Гадафијеви војници су масакрирани.

И нормално је да режим одговори на тако нешто. Слабашна Гадафијева војска се ипак супротставила и одолевала нападима побуњеника доста дуго пре него што се у општи покољ укључио НАТО. Најпре је „птица злослутница“ Запада, тадашња државна секретарка Хилари Клинтон прокламовала да Гадафи мора бити ухваћен жив или мртав! Њене злослутне речи пратиле су слике измишљених соба за мучење у којима је наводно Гадафи елиминисао на најгрозније начине своје непостојеће политичке противнике. Пресудни моменат ипак било је гласање у СБ УН о увођењу зоне забране лета изнад Либије, што је практично значило увод у бомбардовање као и у случају с Ираком. Русија ни Кина нису реаговале, иако су добро знале шта ће уследити.

И тако почело је бомбардовање Либије, које је дало ветар у једра побуњеницима и вођама појединих ратоборних милиција и племена. Либијска ПВО успева да сруши један амерички борбени авион типа Ф-15, али то је све што је могла да учини. Американци су из подморница базираних у Средоземљу крстарећим ракетама гађали најважније војне стратешке циљеве, док су италијански и британски авиони гађали либијске тенкове. Немачка је одбила да учествује у ваздушним нападима. Потпомогнути НАТО авијацијом побуњеници ломе отпор либијске војске. Једино је у Сирту остала да пружа отпор бригада Гадафијевог најмлађег сина. Испоставило се да је Гадафи био у том граду и да је напустио Триполи. Када је коначно и последњи војник бригаде престао да пружа отпор, Гадафи је покушао да побегне у конвоју на југ, али су га побуњеници пресрели и зверски мучили наочиглед крволочног Запада, који је задовољно трљао руке.

Гадафи је гротескно завршио као изложбени експонат у једном тржном центру. Његов сандук је био напуњен ледом и он је у њему био изложен неколико дана. Тако је завршио вођа Либијске Арапске Џамахирије која се наравно одмах после његове смрти распала. Сада је земља у потпуном хаосу, разне племенске милиције се боре за превласт, док централна власт практично не постоји. Војска и полиција такође не постоје, тако да безвлашће и анархија царују земљом. Ако је нека космичка равнотежа умешала прсте или божанска правда у Либији, у Бенгазију је убијен и амерички амбасадор са четворицом дипломата. То је, нажалост, крај приче о Либији.

Арапско пролеће је такође захватило и Сирију, арапску секуларну земљу у којој је на власти Башар ел Асад, припадник алавитске секте исламских шиита. Башар ел Асад је ожењен Британком. Сирија као секуларна земља, као што је и Либија, поштује права и обичаје жена зависно којој религијској заједници оне припадају. У Сирији је у незанемарљивом броју присутно и православно хришћанство.

Башар ел Асад је, исто као и Гадафи, по многима диктатор, али поштује демократске вредности и тековине цивилизације. Његов отац Хафез ал Асад је такође био приморан да гуши побуну у којој је, према неким изворима, страдало на десетине хиљада људи. Али рећи за Башара ел Асада да је диктатор значи не познавати суштинске темеље на којима почива Сирија као нација. Она не би могла да се одржи као земља без јаке централне власти и ускоро би прошла као и Либија.

У сваком случају побуна је почела и у Сирији, с тим што су овог пута „ратнике“, односно „терористе“ као пешадију слале Саудијска Арабија, Оман, Јемен, Катар и остале исламске земље, које су под патронатом САД. Бројну армаду страних плаћеника у Сирији који се боре против регуларне армије чине и припадници Ал Каиде.

И по истом сценарију Башар ел Асад је демонизован на Западу као човек који врши масовне ратне злочине против сопственог народа. Војска Сирије је много јача од војске Либије и зато су у борбеним редовима борци који употребљавају западно оружје које је допремљено преко осталих исламских земаља.

Међутим, чини се да се побуни у Сирији ближи крај са све ближим крахом побуњеника и великом победом регуларне армије, која постепено ослобађа град по град. Наравно, свега овог не би било да је Асад учинио исту грешку као Гадафи. Башар се везао за Русе и постао је један од највећих савезника Москве у исламском свету. Москва је планирала да Сирију чак уврсти у земље Евроазијске уније. Уосталом, Сирија представља геостратешки тзв. улаз у меки трбух Русије. Сирија је, стога, из неколико разлога битна за Русију.

И око Сирије су се коначно сломила копља Запада и Истока. Запад је пошто-пото желео да нападне Сирију својом ваздушном армадом, чему би наравно претходила резолуција у СБ о забрани летова, која би фактички приземљила сиријску ратну авијацију и онемогућила је да нападне циљеве на земљи, што је у савременом ратовању веома битно. Русија и Кина су овог пута, за разлику од случаја са Либијом, уложиле вето, и тако спречиле увођење зоне забране летова.

Још један очајнички потез Запада да се бомбардује Сирија била је наводна употреба хемијског оружја по цивилима, за шта је касније потврђено да су „побуњеници“ искористили хемијско оружје по налогу Запада да би његова употреба послужила као оправдање за агресију. Још једна ствар је битна. Русија у Сирији има своју војно-поморску базу "Тартус", преко које је могла да испоручи значајно оружје регуларној сиријској војсци. Сирија је већ била добро наоружана руским системима ПВО, тако да је питање како би се провела авијација НАТО у једном ваздушном рату против Сирије, која је много јачи опонент од Либије. Осим тога, високи званичник из руског министарства одбране изјавио је да ће Русија бранити Сирију!

Када је све достигло тачку усијања на преговорима који су вођени на састанку групе Г8, Владимир Путин је повукао Барака Обаму на страну и саопштио му руски план за решење кризе. План је гласио: Обустава претњи од ваздушних удара у замену за контролу и уништење сиријског хемијског оружја за годину дана. Овај виртуозни план руског председника свима је одговарао осим збуњеним Американцима и Западу, којима је било потребно време да се опораве од шока. И сада је руски план на снази. Сирија је као савезник спасена и избегнуто је бомбардовање.

Преостале групе „побуњеника“ почеле су да се боре међусобно наводно против Ал Каиде, али чим су дошле до тог стадијума, то даје јасне сигнале да је побуни крај. САД и Запад су попут скакаваца - где њихове армаде кроче да наводно шире демократију, остаје једино хаос, анархија, безвлашће. Циљ западних сила је управо то – рат ради рата и ширење хаоса. На срећу, то им у Сирији није прошло.