Izbori u Grčkoj i budućnost evropske levice

Grčka na mostobranu evropske političke istorije

Toliko često predstavljani kao „slepo crevo Evrope“, Balkanci su do sada nebrojeno puta doprinosili evropskom kontinentu i civilizaciji, nalazeći se uvek u epicentru njenih ratova i revolucija, kulturnih i političkih prezanja. U XX veku, narodi Balkana (Grci i Srbi pogotovo) učestvovali su više nego ravnopravno u unutrašnjim trzavicama koje su razjedale kontinent, a u osvit XXI veka, poluostrvo je postalo poprište na kome se najaktuelnije političke i društvene ideje suočavaju sa surovom stvarnošću sveta u kome živimo. Posleratna BiH poslužila je kao zamorac za utemeljenje novog načina „mekog upravljanja“ novoutemeljene posthladnoratovske „međunarodne zajednice“. Srbija je ratovala protiv NATO, postavši prvi u istoriji Evrope ustanik protiv ovog novog oblika autoritarizma i represije. Najzad, prezadužena Grčka postala je epicentar unutrašnje borbe finansijskih institucija „nove Evrope“ za opstanak u uslovima globalne recesije i samourušavanja globalne neoliberalističke kule od karata. Kada je prestižni američki časopis „Tajm“ odlučio da svojim „čovekom godine“ proglasi neimenovanog „demonstranta“, običnog čoveka koji ustaje u zaštitu sopstvenog političkog integriteta pred otuđenim institucijama države i međunarodnim organizacijama koje sve manje imaju sluha i razumevanja za njegov položaj i interese, pokrivajući pri tome šaroliki spektar „građanskih revolucija“ od londonskog Totenhema do Trga Tahrir u Kairu, i od njujorškog Volstrita do moskovskog Blatnog trga, nije sakrivao da se u epicentru ovih turbulentnih događaje našla eksplozija uličnog nasilja i posledična politička kriza u Grčkoj.

O grčkoj političkoj stvarnosti, pored zasluženog poštovanja prema organizovanosti i političkoj samosvesti stanovnika te zemlje, kod nas se malo zna. Tek je povećana pažnja evropskih i svetskih medija prema izborima koji su održani 6. maja, a koji su u Grčkoj poprimili svojevrsan status referenduma o spornom memorandumu EU o finansijskoj pomoći Grčkoj, koji tu pomoć uslovljava krajnje radikalnim merama štednje i višestrukim obaranjem socijalnog standarda u zemlji, obezbedila da se i šira javnost u Srbiji upozna sa grčkim političkim partijama i njihovim liderima. Pažnja prema političkoj i ekonomskoj krizi u Grčkoj, praćena krajnje katastrofičkim komentarima štampe o mogućnosti „propasti Evrozone“ i „razgradnje Evropske unije“ (koje su opet, jarko odudarale od neubedljivih uveravanja evropskih birokrata da je grčka ekonomija „mala i nebitna“ i da samim tim ne može da utiče na EU kao celinu) otvorila je interesovanje i za bogati politički i društveni život ove zemlje, koji ima svoje duboke korene u evropskoj i balkanskoj istoriji i političkoj tradiciji, kao što najnovija kretanja u njemu imaju dalekosežne implikacije po budućnost zapadne civilizacije u savremenom smislu te reči.

Rezultati izbora i politički legitimitet

Izbori 6. maja nosili su sa sobom čitav niz specifičnosti. Pre svega, njihovo samo održavanje predstavljalo je plod očajničke borbe grčkih političara za legitimitet sopstvenih odluka, kojima su se na brutalan način suprotstavili činovnici Evropske unije. Nakon što je, nekada nezamisliva, iznuđena koaliciona vlada dva „večna rivala“ grčke političke scene, desno-centrističke Nove demokratije (ΝΔ, ND) i levo-centrističkog Panhelenskog socijalističkog pokreta (ΠΑΣΟΚ, Pasok), uprkos neredima i štrajkovima koji su u Grčkoj poprimali obrise opšte anarhije, pod pritiskom pristala da potpiše pomenuti Memorandum, već ozloglašena „Trojka“ (Evropska komisija, Evropska centralna banka i MMF) odbila je da im dozvoli da potvrdu tog dokumenta, koji zahteva ogromna odricanja grčkih građana u narednoj deceniji, zatraže od građana na referendumu. Ove dve partije odlučile su tada da omoguće građanima da se o ovoj „proevropskoj politici“ izjasne na drugi demokratski način – na izborima. I ova odluka izazvala je gnev briselskih krugova, među kojima su oni drskiji i bahatiji čak zahtevali da se uspostavi neka vrsta trajne tehničke vlade pod kontrolom EU, koja bi kontrolisala sprovođenje memoranduma i trošenje sredstava evropske pomoći. Dok su građani Atine, Soluna i drugih gradova sve češće optuživali EU i njen „motor“, Nemačku, za „otvoreni fašizam“ i gušenje demokratije, sa druge strane stizale su pogrde na račun grčkog naroda kao „gomile rasipnika i lenjivaca“, kojima se „ni po koju cenu“ ne sme prepustiti donošenje odluke o nečemu tako važnom kao što je opstanak evropske finansijske i monetarne politike. Principijelni stav grčke političke elite, toliko suprotan uveliko antidemokratskim tendencijama u većini evropskih zemalja, gde se građani pitaju za omer partijskih snaga u parlamentu i ništa više, dočekan je kao „besramno lukavstvo“ i „politički kukavičluk“.

Rezultat izbora, naravno, nikoga nije iznenadio – osim možda baš zagriženih sledbenika zvanične evropske retorike, prema kojoj su nemiri koji su zapalili Grčku samo „plod očajanja ekstremističke manjine“.

Rezultat izbora, naravno, nikoga nije iznenadio – osim možda baš zagriženih sledbenika zvanične evropske retorike, prema kojoj su nemiri koji su zapalili Grčku samo „plod očajanja ekstremističke manjine“. Dve najveće grčke partije (i jedine koje su podržavale memorandum i najavljenu politiku štednje) izgubile su skoro pola ukupne podrške u javnosti i zajedno onemogućene da sastave parlamentarnu većinu. Sa druge strane, do tada minorne partije i parlamentarne frakcije, istupajući listom protiv mera štednje i nametnutog memoranduma, zabeležile su značajan skok podrške među građanima. Moralnim pobednikom izbora je tako postala drugoplasirana Koalicija radikalne levice (ΣΥΡΙΖΑ, Siriza), koja je iskoristila naklonjenost nezadovoljnih građana prema levičarskoj retorici, kao i uzlet globalnog levičarskog pokreta „Okupirajmo Volstrit“ (OWS) da prestigne tradicionalne zastupnike levice na grčkoj sceni, Pasok i Komunističku partiju (KKE), i izbori se, praktično, za status političkog glasnogovornika nezadovoljnih građana, koji do sada svoje neslaganje sa državnom politikom nisu mogli da artikulišu i drugačije nego kroz, često nasilne proteste.

Povratak ideje o političkoj odgovornosti i ideološkoj doslednosti

Prva pouka ovih izbora bila je, dakle, kako završavaju „velike koalicije“ i „vlade političkog jedinstva“, kojima je evropska birokratija toliko naklonjena u zemljama koje nastoji da kontroliše. Dok briselske krugove u ovako delikatnom trenutku ne zanima ništa drugo osim puke „predvidljivosti“ grčke politike, pa im je od primarnog značaja da im se komotna većina u parlamentu „zakune na vernost“, sprečivši tako neugodna iznenađenja, obaranja vlade i slično, oni zaboravljaju da funkcija parlamentarnih zastupnika nije da „što efikasnije sprovode evropsku politiku“ (što mnogi iskreno veruju), već da pred parlamentom zastupaju i brane određene političke ideologije i zahtevaju određene političke korake, za šta su dobili mandat od građana. Formiranje „velike koalicije“ između ND i Pasoka samo je doprinelo da se obesmisli višedecenijska politička borba između desnice i levice u Grčkoj, a da se građani uvere da između zastupnika „umerenog“ i „evropskog“ levog, odnosno desnog centra nema nikakvih suštinskih razlika. Veoma oštra polarizovanost između pravoslavnog, tradicionalnog i konzervativnog dela grčkog naroda i njegovih oponenata stasalim na tradiciji slomljenog komunističkog pokreta otpora iz Drugog svetskog rata i Grčkog građanskog rata, te levičarskim idejama boraca protiv diktature vojne hunte splasnula je pred slikom ujedinjenja njenih glavnih predstavnika u cilju što efikasnijeg sprovođenja politike diktirane iz Brisela i Berlina. Jedan deo građana okrenuo se radikalnijim predstavnicima ove stare podele (i „iskrivljenim ogledalima“ Pasoka i ND) u liku komunista i neofašističke „Zlatne zore“, dok je ostatak izrazio jasnu želju za „novim političkim snagama“, od kojih je prirodno u pravi plan izašla levičarska Siriza, čije su ideje u ovom trenutku najbliže socijalno ugroženom građanstvu zemlje.

Evropsku uniju su, međutim, dočekale i druge neprijatnosti. Briselska birokratija, previše dobro naviknuta da u svojim provincijama daleko lakše nalazi zajednički jezik sa političkom elitom, nego sa samim građanima, sa čuđenjem i nevericom dočekala je vest da partije koje su na izborima višestruko uvećale građansku podršku kritikujući politiku EU sada nisu spremne da postanu deo vlade koja bi tu politiku sprovodila. Koktel pritisaka i pretnji iz Brisela, toliko uobičajena slika posle izbora u zemljama periferije EU, ovaj put nije urodio plodom. Potrošeni ND i Pasok, koji očigledno nisu imali ni autoriteta, niti energije da pristupe formiranju diktirane „vlade nacionalnog jedinstva“, prepustili su štafetu partijama koje su očigledno pokazale da su u usponu. Međutim, nijedna od njih u trenutku rasta sopstvene popularnosti nije bila spremna da rizikuje saradnju sa prokazanim bivšim režimom, dok im međusobne oštre razlike (kudikamo veće nego između evropeiziranih ND i Pasoka) nisu omogućavale da naprave vladu bez njih. Da ne pominjemo da na grčkoj političkoj sceni niko nije preterano oduševljen zadatkom da se upusti u sistematsko uništenje sopstvene političke karijere tako što će se prihvatiti uloge evropskog uterivača dugova sopstvenim građanima.

Ali, političku neodlučnost na stranu, ono što je odjeknulo kao bomba već u prvim danima pregovora o nemogućoj vladi, a što Brisel nikako nije hteo da čuje u ovom trenutku, bile su više puta ponovljene reči lidera Sirize Aleksisa Ciprasa (koji je na čelo ove šarolike koalicije došao 2008. u svojoj 33. godini kao najmlađi lider parlamentarne stranke u istoriji Grčke) da je ta koalicija dobila glasove građana da se bori protiv evropskih mera štednje, a ne da ih sprovodi zajedno sa predstavnicima političkog sistema koji je Grčku i doveo u situaciju u kojoj se nalazi. Istovremeno, lider „Demokratske levice“ (ΔΗΜ.ΑΡ, Dimar) Fotis Kuvelis, čijih bi 19 poslanika bilo dovoljno da se obnovi „stara vlada“, izjavio je da mu 6,11% glasova na izborima ne daje za pravo da odlučuje o tako presudnom pitanju po građane Grčke.

Novi izbori i kalkulacije

Nakon što je Siriza zauzela ovaj tvrdi i principijelni stav, koji nisu mogli pokolebati svi pozivi na „odgovornost“ i „političku hrabrost“, niti kataklizmične prognoze i ponovno obaranje kreditnog rejtinga Grčke (da i ne pominjemo histerične reakcije svetskih berzi i finansijskog tržišta, koji su se ponašali kao da se raspad Evrozone dogodio juče, a ne da predstavlja samo jednu krajnje nategnutu i na kratke staze malo verovatnu mogućnost), jedinim izlazom pokazali su se novi izbori, nakon nepune dve nedelje pregovora o vladi (pregovori o trenutnoj vladi Belgije trajali su, praćeni takođe značajnim pritiscima EU, 541 dan).

Računica svih aktera u igri pokazala se jasnom – Siriza, „Nezavisni Grci“ (ΑΝΕΛ, sastavljena od razočaranih i nezadovoljnih članova ND), Dimar, komunisti i fašisti očekuju da će se na narednim izborima 17. juna nastaviti trend pada podrške partijama bivše vlasti i da će biti u poziciji da postavljaju uslove za formiranje nove vlade, dok ND i Pasok, zajedno sa evropskom birokratijom koja ih podržava, očekuju da će dvonedeljni pljusak grdnji, pretnji i katastrofičkih prognoza biti dovoljan da građane „dovede u red“ i natera da „prelome mozak“ i na izborima odaberu „jedinu moguću i racionalnu opciju“. Sa jedne strane, strukture EU s razlogom imaju veliko poverenje u svoje mehanizme zastrašivanja i političke prinude, koji su do sada nebrojeno puta dali očekivane rezultate; sa druge strane grčki narod je tokom prethodnih godina nedvosmisleno pokazao da ne pristaje na ucene i čvrsta opredeljenost građana na političku borbu svim sredstvima adut su na koji se s dosta prava oslanja Cipras i drugi lideri opozicije. Prva istraživanja javnog mnjenja idu na ruku Sirizi, prognozirajući dodatni rast popularnosti i veoma moguće (po nekima čak i ubedljivo) prvo mesto.

Izvori grčke (i svetske) krize

Ne treba zanemariti posledice koje ishod novog kruga parlamentarnih izbora u Grčkoj može imati po ekonomiju EU, ali, ma kako te posledice po nekim procenama mogle biti katastrofalne, one nisu ono što je najvažnije. Iako mnogi pokušavaju da prikažu Grčku kao klimavu dominu koja preti da poljulja i uništi inače potpuno stabilnu i harmoničnu evropsku privredu, ona nije nikakav „izuzetak koji potvrđuje pravilo“, već upravo paradigmatski slučaj one vrste socio-ekonomskog kolapsa prema kome prirodno vodi evropska (i globalna) politika „ciljanog neoliberalizma“, tj. implementacije neoliberlističke matrice poslovanja u punoj snazi u ona društva koja nisu u stanju da budu konkurentna, pa samim tim njihova privreda pod pritiskom konkurencije kolabira, pretvarajući građane ili u tržište za proizvode moćnih (i zaštićenih) kompanija iz tzv. „boljeg dela Evrope“, ili u radnu snagu za proizvodnju tih proizvoda za tržišta koja mogu da ih priušte.

Računica svih aktera u igri pokazala se jasnom – Siriza, „Nezavisni Grci“, Dimar, komunisti i fašisti očekuju da će se na narednim izborima 17. juna nastaviti trend pada podrške partijama bivše vlasti i da će biti u poziciji da postavljaju uslove za formiranje nove vlade, dok ND i Pasok, zajedno sa evropskom birokratijom koja ih podržava, očekuju da će dvonedeljni pljusak grdnji, pretnji i katastrofičkih prognoza biti dovoljan da građane „dovede u red“ i natera da „prelome mozak“ i na izborima odaberu „jedinu moguću i racionalnu opciju“.

Ideja da su Grci uspeli da utaje one stotine milijardi dolara koje duguju (plan spasa grčke ekonomije podrazumeva obezbeđivanje 130 milijardi evra pomoći, uz otpisivanje još više od 100 milijardi duga – ukupni spoljni dug Srbije na kraju 2011 godine iznosio je uz sve peripetije i manipulacije koje ga prate 24,1 mlrd. evra) apsolutno je naivna, budući da međunarodne kreditne organizacije nisu ništa manje kontrolisale tokove svojih finansija nego što to čine danas. Ono što se dogodilo u Grčkoj, nalik strašnom kolapsu američkih banaka pre dve godine, nije posledica nemara vlasti, već posledica inherentnih problema, nelogičnosti i autodestruktivnih tendencija u globalnim finansijskim strukturama kao takvim. Kao što je američki bankarski sistem zamalo bankrotirao, ne zato što su građani uzimali kredite bez pokrića (to su im omogućavale banke), već zato što su finansijske špekulacije masovno i sistematski naduvavale finansijski mehur od sapunice hartijama od vrednosti bez vrednosti, tako su i lakome evropske i finansijske strukture pumpale ogromne količine novca u grčku privredu, računajući sve vreme da će zaraditi, ne na razvoju i rastu grčke privrede, nego na mešetarenju i manipulacijama hartijama od vrednosti vezanih za precenjene i neperspektivne „projekte“ u koje se ulagalo.

Ovo je najlakše potvrditi ako se pogleda kako se kreditni rejting ove zemlje menjao tokom poslednje decenije. Sve do 2009. godine kreditni rejting tri najveće agencije (S&P, Fitch, Moody’s) kretao se između A i A+ (tj. A1 i A2), u rangu sa najrazvijenijim i najperspektivnijim ekonomijama. Grčka je organizaciju Olimpijskih igara 2004. privela kraju sa najvišim rejtingom, iako je prethodnih godina uveliko bilo reči o nemogućnosti da se vrate dugovi. Cilj rejtinga je da investitorima ukaže na dugoročnu vrednost hartija od vrednosti koje kupuju, kako bi oni mogli da strateški planiraju svoje investicione cikluse. Nakon početka ekonomske, socijalne i političke krize u Grčkoj (dakle, ne pre nego što je ona započela), agencije su za manje od dve godine survale kreditni rejting Grčke praktično do nivoa bankrotstva, potvrđujući da se uopšte ne bave predviđanjem finansijskih kretanja, već isključivo njihovim mapiranjem. To znači da je kupovina grčkih dugoročnih obveznica pre dve godine bila jedna od najsigurnijih investicija na tržištu, dok su te iste obveznice danas postale skoro bezvredna hartija. Naravno da svetske finansijske organizacije danas liju krokodilske suze, kunući se da „nisu znali da je stanje u Grčkoj takvo kakvo jeste“, ali to nikako ne može biti tačno, ako samo imamo na umu koliki nivo kontrole EU ima nad finansijama i ekonomskim instrumentima zemalja koje nisu njene članice, poput Srbije. Takođe, „nismo znali“ nije nikakav argument – upravo njihov posao je da to znaju i da o tome blagovremeno obaveste investitore („blagovremeno“ ovde nikako ne znači „tek nakon što žuta štampa na sva usta razglasi propast grčke ekonomije“).

Najzad, ne treba zaboraviti i argument svih argumenata kada su globalne finansije u pitanju – cui bono? Sada, kada je grčka privreda na kolenima (mogu zaboraviti rast, razvoj i konkurentnost), kada su njihove finansijske strukture pod direktnom kontrolom međunarodnih činilaca (gubitak ekonomskog suvereniteta), a kada je njihov kreditni rejting najniži u Evropi (što znači da se za na uloženi novac u grčku naplaćuju višestruko, neuporedivo veće kamate), ko može da profitira? To sigurno nisu grčki građani, koji će merama štednje koje ne kontrolišu njihovi izabrani predstavnici u vlasti, već ljudi i organizacije koje niti su birali, niti su delegirali, biti prinuđeni da sav novac koji imaju (mnogo više nego što su uspeli da akumuliraju od svojih preteranih prihoda i precenjenog socijalnog standarda) preliju natrag u džepove evropskih bankara, ostajući – siromašniji nego što su ikad bili. A ovo je proces koji suštinski nema veze sa državnim trošenjem Grčke, koje je očigledno bilo korumpirano i preterano. U pitanju je proces koji se može dogoditi bilo kome, bilo gde. Ogromne mase građana SAD, tog globalnog simbola bogatstva i prosperiteta, ostale su na ulicama preko noći, a da za to uopšte nisu krivi. Jednostavno, zapadna srednja klasa koja je radila sve ono što se od nje očekivalo – išla na posao, učestvovala u održavanju potrošačkog društva i „industrije usluga“, uzimala kredite i otplaćivala svoje obaveze – jednog jutra se probudila bez posla, sa obavezama koje višestruko prevazilaze njene mogućnosti, i bez perspektive da će nešto u dogledno vreme da se promeni. Od sitne buržoazije preko noći su postali lumpen-proletarijat.

Grčka kriza i rađanje nove evropske levice

Suočeni sa ovakvom vrstom ugroženosti, građani su se prirodno okrenuli političkim zastupnicima levičarskih ideja – kritičarima neoliberalizma, kapitalističke ekspolatacije, bankarskog zelenaštva i korporativnog imperijalizma i glasnogovornicima humanosti, solidarnosti i socijalne pravde, što sve spada u tradicionalni retorički repertoar levice. Izbor grčkih građana isprva je bio umereni Pasok, ali njihova popustljivost i prema građanima, i prema međunarodnoj zajednici samo je pogoršala situaciju i na kraju uništila reputaciju partije i načisto podrila njen politički uticaj. Ostatak tradicionalno jake levičarske scene u Grčkoj nije se odmah sa time snašao. Mnogo više levičarske retorike bilo je na ulicama Atine, nego u grčkom parlamentu. Koliko je socijalna pitanja neophodno radikalizovati u ovoj zemlji pokazali su pre svega grčki anarhisti, koji su razmerama nasilja u novije vreme nezapamćenim u Evropi bukvalno bakljama, kamenicama i molotovljevim koktelima očistili prostor za otvaranje socijalnog dijaloga u Evropi. Taj brisani prostor koji je ostao iza kriminalizovanih radikalskih grupa na kraju je uspela da popuni koalicija Siriza, čije je delovanje u Grčkoj prethodnih meseci, a pogotovo nakon izbora 6. maja, privuklo ogromnu pažnju i simpatije evropskih i zapadnih levičara.

Suočeni sa ovakvom vrstom ugroženosti, građani su se prirodno okrenuli političkim zastupnicima levičarskih ideja – kritičarima neoliberalizma, kapitalističke ekspolatacije, bankarskog zelenaštva i korporativnog imperijalizma i glasnogovornicima humanosti, solidarnosti i socijalne pravde, što sve spada u tradicionalni retorički repertoar levice.

Ovde ne treba imati nikakvih iluzija – sama Siriza nije nikakva „nova levica“. U pitanju je labavo objedinjena grupa trinaest različitih levičarskih organizacija (uz podršku grupe samostalnih levičara bez partijske pripadnosti), od kojih većina vodi poreklo iz Komunističke partije, značajno osute i oslabljene nakon pada SSSR. Njihove ideologije takođe ne predstavljaju ništa novo – među njima ima socijalista, komunista, „evrokomunista“, „trockista“ i „maoista“, kao i pristalica ekoloških ideja poput „zaštite životne sredine“ i „očuvanja prirodnih resursa“. Čak je i sam lider Sirize, Aleksis Cipras, uprkos svojoj mladosti i očiglednom sluhu za„duh vremena“, levičarski aktivista još od poznih osamdesetih, dakle prisutan na političkoj sceni praktično od utemeljenja „nove evropske stvarnosti“. Njegova matična partija, Sinaspizmos (Συνασπισμός) na političkoj sceni Grčke deluje više od dvadeset godina i u tom periodu zastupala je, uobičajene za „evro-levicu“ ideje pacifizma, prava žena, zaštite životne sredine, kao što je u svom nazivu 2003. godine tradicionalnu socijalističku ideju „progresa“ (πρόοδος) zamenila evro-levičarskom idejom „ekologije“ (οικολογία).

Ova grupa levičara veći deo devedesetih i prvu polovinu dvehiljaditih godina provela je organizujući i koordinišući različite antiglobalističke proteste, što je dalo za pravo brojnim njenim kritičarima, kako na pozicijama konzervativnih i desnih snaga, tako i predstavnicima „stare škole“ marksizma i socijalizma, da dovedu u pitanje njihovu kompetentnost da u suštini razviju ekonomski model koji bi predstavljao alternativu trenutno nepodnošljivom stanju. Tome u prilog govori i činjenica da je Cipras javnosti, osim izrazite hrabrosti, doslednosti i principijelnosti, ponudio izuzetno malo. Za razliku od „tvrdih levičara“ iz KKE, za koje nema dilema šta su koraci koje Grčka treba da preduzme – napuštanje Evrozone, istupanje iz EU, vraćanje drahmi i zaštita grčkog tržišta kako bi se povratila konkurentnost i zaštitio standard – Cipras se otvoreno založio za ostanak Grčke u Evrozoni zahtevajući „humaniji“ i „solidarniji“ odgovor na grčku krizu od aktuelnog Memoranduma, koji je, po njegovim rečima, „narod definitivno delegitimisao na izborima“. Gledano iz te perspektive, osim smelosti da se evropskoj birokratskoj mašineriji kaže „ne“, u nastupu Sirize na evropskoj sceni nema ničeg naročito revolucionarnog, pogotovo ne u poređenju sa razmerama koje je poprimalo ulično nasilje u Atini prethodnih meseci i godina, a koje ukazuju da je grčki narod spreman da se bori za kudikamo više od „evropske solidarnosti pri rešavanju evropskog problema“. Pozicije Sirize, nasuprot njenom imenu, daleko su od „radikalnih“ – one su po svoj prilici kudikamo bliže idejama koje je na upravo završenom skupu G8 izneo novoizabrani francuski predsednik Fransoa Oland (njegovu pobedu grčki levičari skoro da su pridodali svojoj, budući da je Nikola Sarkozi bio jedan od čvršćih pristalica politike uslovljavanja u Grčkoj već uveliko omražene Angele Merkel), a to je formula „razvoj, a ne štednja“, tj. pretpostavka da se ogroman procenat BDP evropskih država koji odlazi na dug može smanjiti, ne mukotrpnim otplaćivanjem duga, već prosto „povećavanjem BDP“ (kao da sav onaj dug nije akumuliran upravo u nastojanju da poveća BDP).

Primedbe grčke i svetske javnosti na račun Sirize veoma su nalik primedbama protiv pokreta „Okupirajmo Volstrit“ – odsustvo svežih ideja i neautentičnost, fokusiranje na negativno i nemanje konkretnih rešenja za probleme koji se imenuju, odsustvo jake unutrašnje koordinacije i ideološka razjedinjenost. Drugim rečima, Siriza se vidi kao grupa političkih idealista sa spiskom lepih želja i malo načina ili resursa da ih ostvari. Tome u prilog ide i zamiranje impulsa koji je svetskoj politici dao sam OWS krajem prošle godine, a koji se nije kapitalizovao u obliku konkretnih političkih promena u SAD (kao što je diskutabilno u kojoj meri će pomoći „levičaru“ Baraku Obami da ove godine zadrži položaj predsednika SAD). Sve ove kritike, ma koliko bile tačne u svojim zapažanjima, zaboravljaju samo jednu činjenicu – za razliku od zapadnih levičarskih pokreta koji su se tragikomično borili protiv globalnih vetrenjača pre deset godina, politički temelj globalnog poretka iz devedesetih i dvehiljaditih, apatična, umrtvljena i beslovesna zapadna srednja klasa, podmićena nezasluženo visokim standardom i uspavana konzumerizmom, skoro da se potpuno otopila tokom četiri godine krize. Više nema standarda koji bi je uspavao, niti novca koji bi im omogućio da ispunjavaju svoje prenaglašene apetite. Oni su gnevni, spremni da deluju i rešeni da nateraju globalnu političku elitu da snosi posledice svoje mešetarske i zelenaške globalne politike. Priča koju pričaju levičarske organizacije, poput Sirize, možda se i nije mnogo promenila, ali ona danas ima odjek. Odjek „okupatorskih“ protesta u Njujorku, Portlandu i Rimu. Odjek masovnih štrajkova i sukoba sa policijom širom Grčke. Odjek „Arapskog proleća“, koje se, istina neosnovano, širom Evrope smatra za primer ustanka slobodnih građana protiv otuđenosti i represalija političke elite. Siriza možda priča staru priču, ali tu priču danas ima ko da sluša.

Buđenje pravog nacizma pod okriljem lažne levice

Koliko je situacija ozbiljna i koliko je evropska kriza nalik na onu strašnu iz 30-ih godina (a dobro znamo kako se ona razrešila) svedoči i porast popularnosti fašističkih i neonacističkih organizacija širom Evrope, čija su glavna meta „imigranti“ – pripadnici „primitivnih naroda“ i „inferiornih kultura“ koji sopstvenim „nedostatkom ljudskog dostojanstva“ i spremnošću da „rade najprljavije poslove“ za mizernu platu „ostavljaju Evropljane bez posla“. U Grčkoj je ovaj trend oličen u ulasku skoro otvoreno nacističke „Zlatne zore“ u parlament, čiji su članovi i simpatizeri u javnosti prepoznati kao „batinaši“ koji su napadali „komunjare“ tokom građanskih protesta i tako vršili onaj „dodatni pritisak“ za koji policija i državne službe nisu imale volje, ili smelosti. Uostalom, takav obrazac je do sada viđen nebrojeno puta i predstavlja vernu sliku sličnih previranja u međuratnoj Evropi.

Naravno da je sama Evropa kriva za ovakav razvoj događaja, a najviše su krive njene brojne pseudo-levičarske organizacije koje su antifašizam izjednačile sa „pravima homoseksualaca“, slobodu sa „seksualnom orijentacijom“, a levičarske ideje sa tupavim i neinteligentnim omalovažavanjem autoriteta religijskih zajednica i tradicionalnih vrednosti, pri tome uredno propustivši da ukažu na povampirenja nacističkog revizionizma u, recimo, Baltičkim republikama, Hrvatskoj, Mađarskoj, Ukrajini (u osnovi u svim onim zemljama gde se ta vrsta sentimenata mogla okrenuti protiv Rusije – zvuči poznato?), ili da se usprotive imperijalističkim agresijama na Jugoslaviju, Avganistan, Irak i Libiju. Sa takvom lažnom levicom, Evropa je sebe dovela do situacije u kojoj niko ne obraća pažnju na povike „eto vuka!“. Naravno, nacističke organizacije u Evropi daleko su od stvarne političke pretnje u ovom trenutku (za razliku od nacističkih elemenata koji sve češće i sve brutalnije izbijaju u prvi plan u evropskoj „mejnstrim politici“), ali ova nespremnost da se izađe u susret izazovima epohe na nivou celog kontinenta više nego jasno ukazuje na to kakva mračna alternativa može da nas sačeka iza ćoška.

Bauk neposredne demokratije – izazovi novog doba

Umesto da se bore da suzbijaju narastajući gnev, netrpeljivost i ksenofobiju u svojim redovima, kao i ono što im leži u temeljima – neobrazovanost, razmaženi konzumerizam i siromaštvo – evropske gazde svu svoju pažnju posvećuju suzbijanju demokratije. Kao što je već rečeno, teško je opisati prezir, jarost i histeriju sa kojom su evropske birokrate dočekale i propratile grčke izbore i građanske demonstracije i proteste koji su im prethodili. Zapanjujuća je njihova nezainteresovanost i odsustvo svakog poštovanja prema volji građana, kada otvoreno zahtevaju da tek izabrane partije okrenu leđa svojim biračima i nastave bespogovorno da ispunjavaju dekrete iz Brisela. I poražavajuća je njihova osionost i bahatost, kada zahtevaju od grčkog naroda da izađe u novi krug izbora kao na popravni ispit, preteći bezmalo Strašnim sudom, ako se samo grčki narod odluči da još jednom „zaokruži pogrešan odgovor“. Ono što briselska birokratija odbija da shvati jeste da je njihov politički autoritet, njihov oreol sveznajućih eksperata i samorazumljivi ugled tehnokrata čije odluke nepogrešivo vode u bolju budućnost bespovratno otopio pod naletima krize čiji dolazak nisu mogli ni da predvide, ni da preduprede, ni da saniraju. Kriza je kao prirodna nepogoda pokidala njihove uzice i konce i sada je iluzorno pokušavati da se duh građanskog gneva i otpora vrati u bocu. Odluke koje oni zahtevaju od političkih elita već su donete na drugom mestu, i nikakav izborni inženjering to više ne može sprečiti. Na grčkim partijama je da to prepoznaju i vide da li su spremne da nastave da vode rat sa svojim građanima, rat u kome pre ili kasnije moraju izgubiti uz nesagledive posledice, ili su spremni da povrate svoj ugled i dostojanstvo i ponovo budu ono što bi trebalo da budu – predstavnici i zastupnici naroda.

Upravo u tome leži istinski značaj brojnih pokreta okupljenih oko pokliča „Okupirajmo Volstrit!“ i „mi smo onih 99%!“, odnosno značaj plime građanskog nezadovoljstva u Grčkoj i drugim zemljama zapada – oni nisu tu da ponude alternativu, niti da se „nadovežu“ na dugačku seriju političkih grešaka, nedopustivih kompromisa i katastrofalnih odluka – oni su tu da političku elitu kao celinu kazne oduzimanjem političkog autoriteta i njegovim vraćanjem onome, ko je njegov jedini istinski i stvarni nosilac – narodu. U odsustvu demokratskog kapaciteta demokratskih institucija demokratskog zapada, građani ovih zemalja okrenuli su se neposrednoj demokratiji kao jedinom nekompromitovanom obliku ovog, nekada uzvišenog zapadnog političkog ideala.

„Neposredna demokratija“, odbacivanje vođa i autoriteta i delegitimizacija političke elite kao takve glavni su lajtmotivi protesta u Njujorku, Londonu, Rimu, Bukureštu, Atini ili Podgorici. Ovi protesti mogu uvek biti politički izmanipulisani i iskorišćeni u partijske svrhe – kao što je opozicija u Rumuniji (opet šarolika koalicija predvođena levicom) preuzela vlast nakon građanskih nemira u toj zemlji, kao što je opozicija počistila vladajuće stranke u Grčkoj, ili kao što će Demokratska stranka u SAD nedvosmisleno nastojati da iskoristi aktivistički polet OWS. Ali sve ove političke snage neće imati ništa više političkog autoriteta od njihovih predstavnika, i moći će da računaju na upravljanje svojim zemljama utoliko, ukoliko im to dozvole njihovi građani. Drugim rečima, približilo se vreme kada narod više neće biti samo glasačka mašina za automatsku afirmaciju otuđenih i samoproizvodećih lažnih elita. Približilo se vreme kada će partije ponovo morati da povedu računa o svojoj ideologiji, i političkim potezima koje povlače. Utoliko što je ovo jasno grčkoj opoziciji i koaliciji Siriza, oni predstavljaju političku snagu budućnosti. Nije isključeno da će evropski pritisci, ucene i zastrašivanje i 17. juna po ko zna koji put uroditi plodom i omogućiti da EU dobije svoju „odgovornu i racionalnu“ grčku vladu. Ali ta vlada opet neće biti sposobna da sprovodi politiku, kojoj su građani otvoreno i kategorično rekli „ne“. To je nova politička realnost Grčke, a kako stvari stoje, i politička budućnost Evrope.