Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Građanski rat u Ukrajini – cena greške ili Rusija između "pukovnika" i "pokojnika"
Savremeni svet

Građanski rat u Ukrajini – cena greške ili Rusija između "pukovnika" i "pokojnika"

PDF Štampa El. pošta
Igor Marković   
petak, 09. maj 2014.

Od izbijanja krize u Ukrajini krajem novembra 2013. prošlo je više od 6 meseci, a njen kraj se još uvek ni izdaleka ne nazire. Takođe, postaje jasno da je oduševljenje koje je zavladalo u Srbiji povodom početnih poteza Rusije bilo malo preuranjeno. Situacija se, naime, zasada uopšte ne razvija u najboljem smeru po Rusiju. Posebno zabrinjava što u jeku ukrajinskih akcija i zločina prema pobunjenicima u Donbasu, i nakon fašističkog masakra u Odesi, Rusija uverava Zapad kako je povukla vojsku sa ukrajinske granice.

Možda je u pitanju diplomatski manevar, ali ukoliko Rusija zaista povuče vojsku sa granice prema Ukrajini, biće to drastično slabljenje njenih pozicija u Ukrajini, pre svega zato što Kijev i Zapad ne nude, niti imaju nameru da ponude bilo šta zauzvrat, već gromoglasno najavljuju nove akcije „čišćenja“ istočne Ukrajine i nastavak fašističkog terora širom zemlje. S obzirom na to da kontrolišu sve medije u Ukrajini, zločini koje vojska i Desni sektor čine nad građanima Ukrajine, skoro da uopšte ne nanose štetu popularnosti kijevske hunte, jer se građanima sve akcije hunte plasiraju kao „herojski otpor protiv ruskih terorista“.

Takođe, ukoliko bi povlačenje vojske bilo stvarno, onda bi se njeno dovođenje na granicu, i pogotovo „traženje dozvole od Saveta Federacije za upotrebu vojske van granica RF“ 1. marta 2014, pokazalo kao besmislen i marketinški katastrofalan potez, jer je upravo to pružilo povod zapadnoj medijskoj mašineriji da pokrene ogromnu antirusku histeriju i označi Rusiju kao „agresora“ koji preti invazijom „maloj i bespomoćnoj Ukrajini“. Nakon toga, više niko na zapadu nije dovodio u pitanje legalitet i legitimitet nove vlade u Kijevu, svi su zaboravili kako je kijevska hunta došla na vlast, a u centru pažnje bili su isključivo Krim i „pretnja ruske invazije“.

Međutim, najnegativniji podatak koji je na samom početku otkrila ukrajinska kriza je da Rusija godinama nije činila gotovo ništa po pitanju Ukrajine, ni medijski, ni kulturno, ni politički – jer da je činila - „Evromajdan“ ne bi bio moguć, ili bar ne bi prošao bez momentalne oštre reakcije proruskog dela zemlje. Ova pasivnost Rusije po pitanju njenih interesa u Ukrajini pokazatelj je nemara i slabe organizacije diplomatsko-obaveštajnih službi, ali i doslednog pridržavanja jednog principa koji su ruski političari često isticali u protekle dve i po decenije – „poštovanje suverenosti i nemešanje u unutrašnje poslove drugih zemalja“. Zapravo, Rusi su se striktno pridržavali, navodno, zapadnih načela, kojih se sam Zapad nikada nije pridržavao. Dok je stav ruskih političara prema Ukrajini bio sledeći: „To je suverena zemlja i ne možemo mi da se mešamo u njen izbor“,  SAD su, po priznanju Viktorije Nuland, uložile preko 5 milijardi dolara za podrivanje Ukrajine i sprovođenje američkih interesa u njoj.

Ruski interes u Ukrajini proteklih godina morao je biti stvaranje radikalnijeg proruskog raspoloženja među stanovnicima ruskojezičnih jugoistočnih regiona, kao i pacifikovanje centralnog dela zemlje uz podsticanje animoziteta prema grko-katoličkim ekstremistima iz Galicije. Međutim, desilo se upravo suprotno; nacionalistička i antiruska histerija proširila se sa Zapada na centralne delove zemlje, dok je ruskojezični jugoistok ostao zbunjen i pasivan, a vrlo brzo i sam podeljen.

Do antizapadne reakcije u zemlji nije došlo čak ni u mesecima „Evromajdana“ iako bahatost, licemerje i fašizam koji su demonstrirali „evromajdanovci“ nisu mogli dati više povoda da do takve reakcije dođe. To, između ostalog, pokazuje i koji je bio nivo zapadne kontrole ukrajinskih medija, čak i dok je Janukovič bio na vlasti.

Nakon izvršenog državnog udara situacija se, naravno, još drastično pogoršala, jer su nove vlasti, pored stavljanja pod punu kontrolu medija u Ukrajini, ukinule emitovanje svih ruskih TV kanala. Dakle, u protekla tri meseca, 43 miliona građana Ukrajine, uključujući i jugoistočne regione, izloženo je svakodnevnom ispiranju mozga i potpirivanju antiruske histerije od praktično svih raspoloživih sredstava informisanja, izuzev interneta.

Usled ove medijske blokade, kao i terora koje fašističke harange oličene u Desnom sektoru, sprovode na teritoriji cele zemlje, svaka opoziciona delatnost je praktično onemogućena, a antirusko polako raspoloženje sve više zahvata i ruskojezične regione, jer svaka reč koja dovodi u pitanje ispravnost politike kijevske hunte znači ugrožavanje sopstvene bezbednosti. Pa čak i samo korišćenje ruskog jezika postalo je vrlo opasno, doduše, još uvek pretežno u centralnim i zapadnim delovima zemlje.

Ne treba zatvarati oči ni pred činjenicom da fašističke i antiruske organizacije imaju sve veći broj pristalica na jugoistoku Ukrajine, kao i da su glavni vinovnici poslednjeg masakra u Odesi bili upravo lokalni pripadnici „Desnog sektora“ i navijači klubova iz Harkova i Odese! Fašistički metod koji primenjuje Desni sektor – teror i prebijanje političkih protivnika – nažalost je postao prilično popularan među mladim Ukrajincima, pa čak i onima kojima je maternji jezik ruski.

Nakon svega, sasvim je verovatan gubitak ruskog uticaja i proruskog raspoloženja u Ukrajini, uključujući i njenu jugoistočnu polovinu, istorijsku oblast Novorusiju. Zapad je, s druge strane, nadomak svog istorijskog cilja da od Ukrajine napravi novu Poljsku, odnosno zemlju u kojoj se nacionalni identitet gradi na mržnji prema Rusiji i u kojoj se podrazumeva da politička elita sprovodi antirusku politiku.

Ne treba imati iluzije da Ukrajinska kriza predstavlja neki veliki povratak Rusije na svetsku scenu i dokaz njene nadmoći u odnosu na SAD. Zapravo, ona je u celoj priči meta agresivnog napada zapadnih centara moći, koji su organizovanjem državnog udara i dovođenjem fašizma na vlast u Ukrajini, primorali Rusiju ili da popusti ili da vodi bratoubilački rat protiv sebi najbliže i najvažnije zemlje. Zapad je ne samo na brutalan način odvojio i zavadio Ukrajinu i Rusiju, već potom krenuo u otvoren medijski, psihološki i ekonomski rat sa Rusijom, istovremeno je napadajući, preteći, satanizujući, i to sve u ulozi „zaštitinka Ukrajine“.  Dakle, okršaj je u startu prebacio na teritoriju Rusije.

Smirivanje tenzija nema puno izgleda, pre svega zato što Vašington nema nikakav interes da zaustavi krvoproliće i mržnju koja trenutno buja po Ukrajini, s obzirom na to da je takvo stanje upravo i bilo cilj svih onih milijardi dolara „uloženih u Ukrajinu“ proteklih godina. Zato je rusko oslanjanje na „zapadno posredovanje“ u sporu na „Ženevskoj mirovnoj konferenciji“ bilo više nego apsurdno. Dobro pamtimo njihova „posredovanja za mir“ prilikom raspada Jugoslavije, koja su rezultirala četvorogodišnjim građanskim ratom. Jedini način da se situacija primiri bio je direktan razgovor između Moskve i Kijeva, i pokušaj pronalaženja kompromisa u vidu regionalizacije/federalizacije zemlje. Međutim, posle masakra u Odesi, i novih brutalnih zločina ukrajinske vojske u Donbasu, ova opcija je sve manje izgledna.

Na kraju jedina preostala opcija (mada ni ona nije idealna), kojom Rusija može da zaštiti svoje stanovništvo i svoje interese, jeste vojna intervencija, za koju je Putin tražio dozvolu parlamenta 1. marta, ali je još uvek nije iskoristio. Što se tiče zapadnih sankcija, njih će svakako biti, i Vašington će svim sredstvima pokušati da naškodi ruskoj ekonomiji u narednim godinama, bez obzira da li će Rusija intervenisati ili ne. Zato Putin ne sme da ponovi Miloševićevu grešku i, umesto zaštite nacionalnih interesa, prihvati se uloge „faktora mira i stabilnosti“, koji smiruje „neposlušne pobunjenike“ u Donbasu, baš kao što je Milošević smirivao „neposlušne“ Krajišnike i „bosanske Srbe“, sve dok oni konačno nisu prepušteni na milost i nemilost fašističkom Tuđmanovom režimu. Posledice znamo i doživljavamo. Pad Krajine, bio je samo početak raspadanja i potonje okupacije Srbije.

U narednim nedeljama biće jasno da li će Rusija preći Rubikon i krenuti u stvaranje nove države na jugoistoku Ukrajine, ili će popustiti pred pretnjama sa Zapada i pristati na beskrajne pregovore i zapadne „medijacije“, iz kojih će, kao i u slučaju „Ženevske konferencije“, svaki put izaći prevarena, ponižena i oslabljena.  

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner