субота, 25. мај 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Грађански рат у Украјини – цена грешке или Русија између "пуковника" и "покојника"
Савремени свет

Грађански рат у Украјини – цена грешке или Русија између "пуковника" и "покојника"

PDF Штампа Ел. пошта
Игор Марковић   
петак, 09. мај 2014.

Од избијања кризе у Украјини крајем новембра 2013. прошло је више од 6 месеци, а њен крај се још увек ни издалека не назире. Такође, постаје јасно да је одушевљење које је завладало у Србији поводом почетних потеза Русије било мало преурањено. Ситуација се, наиме, засада уопште не развија у најбољем смеру по Русију. Посебно забрињава што у јеку украјинских акција и злочина према побуњеницима у Донбасу, и након фашистичког масакра у Одеси, Русија уверава Запад како је повукла војску са украјинске границе.

Можда је у питању дипломатски маневар, али уколико Русија заиста повуче војску са границе према Украјини, биће то драстично слабљење њених позиција у Украјини, пре свега зато што Кијев и Запад не нуде, нити имају намеру да понуде било шта заузврат, већ громогласно најављују нове акције „чишћења“ источне Украјине и наставак фашистичког терора широм земље. С обзиром на то да контролишу све медије у Украјини, злочини које војска и Десни сектор чине над грађанима Украјине, скоро да уопште не наносе штету популарности кијевске хунте, јер се грађанима све акције хунте пласирају као „херојски отпор против руских терориста“.

Такође, уколико би повлачење војске било стварно, онда би се њено довођење на границу, и поготово „тражење дозволе од Савета Федерације за употребу војске ван граница РФ“ 1. марта 2014, показало као бесмислен и маркетиншки катастрофалан потез, јер је управо то пружило повод западној медијској машинерији да покрене огромну антируску хистерију и означи Русију као „агресора“ који прети инвазијом „малој и беспомоћној Украјини“. Након тога, више нико на западу није доводио у питање легалитет и легитимитет нове владе у Кијеву, сви су заборавили како је кијевска хунта дошла на власт, а у центру пажње били су искључиво Крим и „претња руске инвазије“.

Међутим, најнегативнији податак који је на самом почетку открила украјинска криза је да Русија годинама није чинила готово ништа по питању Украјине, ни медијски, ни културно, ни политички – јер да је чинила - „Евромајдан“ не би био могућ, или бар не би прошао без моменталне оштре реакције проруског дела земље. Ова пасивност Русије по питању њених интереса у Украјини показатељ је немара и слабе организације дипломатско-обавештајних служби, али и доследног придржавања једног принципа који су руски политичари често истицали у протекле две и по деценије – „поштовање суверености и немешање у унутрашње послове других земаља“. Заправо, Руси су се стриктно придржавали, наводно, западних начела, којих се сам Запад никада није придржавао. Док је став руских политичара према Украјини био следећи: „То је суверена земља и не можемо ми да се мешамо у њен избор“,  САД су, по признању Викторије Нуланд, уложиле преко 5 милијарди долара за подривање Украјине и спровођење америчких интереса у њој.

Руски интерес у Украјини протеклих година морао је бити стварање радикалнијег проруског расположења међу становницима рускојезичних југоисточних региона, као и пацификовање централног дела земље уз подстицање анимозитета према грко-католичким екстремистима из Галиције. Међутим, десило се управо супротно; националистичка и антируска хистерија проширила се са Запада на централне делове земље, док је рускојезични југоисток остао збуњен и пасиван, а врло брзо и сам подељен.

До антизападне реакције у земљи није дошло чак ни у месецима „Евромајдана“ иако бахатост, лицемерје и фашизам који су демонстрирали „евромајдановци“ нису могли дати више повода да до такве реакције дође. То, између осталог, показује и који је био ниво западне контроле украјинских медија, чак и док је Јанукович био на власти.

Након извршеног државног удара ситуација се, наравно, још драстично погоршала, јер су нове власти, поред стављања под пуну контролу медија у Украјини, укинуле емитовање свих руских ТВ канала. Дакле, у протекла три месеца, 43 милиона грађана Украјине, укључујући и југоисточне регионе, изложено је свакодневном испирању мозга и потпиривању антируске хистерије од практично свих расположивих средстава информисања, изузев интернета.

Услед ове медијске блокаде, као и терора које фашистичке харанге оличене у Десном сектору, спроводе на територији целе земље, свака опозициона делатност је практично онемогућена, а антируско полако расположење све више захвата и рускојезичне регионе, јер свака реч која доводи у питање исправност политике кијевске хунте значи угрожавање сопствене безбедности. Па чак и само коришћење руског језика постало је врло опасно, додуше, још увек претежно у централним и западним деловима земље.

Не треба затварати очи ни пред чињеницом да фашистичке и антируске организације имају све већи број присталица на југоистоку Украјине, као и да су главни виновници последњег масакра у Одеси били управо локални припадници „Десног сектора“ и навијачи клубова из Харкова и Одесе! Фашистички метод који примењује Десни сектор – терор и пребијање политичких противника – нажалост је постао прилично популаран међу младим Украјинцима, па чак и онима којима је матерњи језик руски.

Након свега, сасвим је вероватан губитак руског утицаја и проруског расположења у Украјини, укључујући и њену југоисточну половину, историјску област Новорусију. Запад је, с друге стране, надомак свог историјског циља да од Украјине направи нову Пољску, односно земљу у којој се национални идентитет гради на мржњи према Русији и у којој се подразумева да политичка елита спроводи антируску политику.

Не треба имати илузије да Украјинска криза представља неки велики повратак Русије на светску сцену и доказ њене надмоћи у односу на САД. Заправо, она је у целој причи мета агресивног напада западних центара моћи, који су организовањем државног удара и довођењем фашизма на власт у Украјини, приморали Русију или да попусти или да води братоубилачки рат против себи најближе и најважније земље. Запад је не само на бруталан начин одвојио и завадио Украјину и Русију, већ потом кренуо у отворен медијски, психолошки и економски рат са Русијом, истовремено је нападајући, претећи, сатанизујући, и то све у улози „заштитинка Украјине“.  Дакле, окршај је у старту пребацио на територију Русије.

Смиривање тензија нема пуно изгледа, пре свега зато што Вашингтон нема никакав интерес да заустави крвопролиће и мржњу која тренутно буја по Украјини, с обзиром на то да је такво стање управо и било циљ свих оних милијарди долара „уложених у Украјину“ протеклих година. Зато је руско ослањање на „западно посредовање“ у спору на „Женевској мировној конференцији“ било више него апсурдно. Добро памтимо њихова „посредовања за мир“ приликом распада Југославије, која су резултирала четворогодишњим грађанским ратом. Једини начин да се ситуација примири био је директан разговор између Москве и Кијева, и покушај проналажења компромиса у виду регионализације/федерализације земље. Међутим, после масакра у Одеси, и нових бруталних злочина украјинске војске у Донбасу, ова опција је све мање изгледна.

На крају једина преостала опција (мада ни она није идеална), којом Русија може да заштити своје становништво и своје интересе, јесте војна интервенција, за коју је Путин тражио дозволу парламента 1. марта, али је још увек није искористио. Што се тиче западних санкција, њих ће свакако бити, и Вашингтон ће свим средствима покушати да нашкоди руској економији у наредним годинама, без обзира да ли ће Русија интервенисати или не. Зато Путин не сме да понови Милошевићеву грешку и, уместо заштите националних интереса, прихвати се улоге „фактора мира и стабилности“, који смирује „непослушне побуњенике“ у Донбасу, баш као што је Милошевић смиривао „непослушне“ Крајишнике и „босанске Србе“, све док они коначно нису препуштени на милост и немилост фашистичком Туђмановом режиму. Последице знамо и доживљавамо. Пад Крајине, био је само почетак распадања и потоње окупације Србије.

У наредним недељама биће јасно да ли ће Русија прећи Рубикон и кренути у стварање нове државе на југоистоку Украјине, или ће попустити пред претњама са Запада и пристати на бескрајне преговоре и западне „медијације“, из којих ће, као и у случају „Женевске конференције“, сваки пут изаћи преварена, понижена и ослабљена.  

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да је пожар у катедрали Нотр Дам у Паризу избио случајно или је подметнут?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер