Савремени свет

"Глобалисти" - крај Империје и рађање неолиберализма

Штампа
Мирослав Самарџић   
субота, 08. децембар 2018.

Приказ књиге Quinn Slobodian, Globalists: The End of Empire and the Birth of Neoliberalism, Harvard University Press, Cambridge, MA, 2018, 440 pp (Квин Слободиан, Глобалисти - крај империје и рађање неолиберализма)

Почетком двадесетог века слаби неолиберална хегемонија и утицај глобалне империје, САД, која је својом војном и економском моћи обезбеђивала функционисање светског капиталистичког система. Последњих година, нарочито после велике кризе 2008, све је више књига у којима се оспоравају основни принципи неолибералне идеологије и поретка. Једна од најбољих студија о тој теми је ове године објављена књига америчког историчара млађе генерације Квина Слободиана, Глобалисти. Аутор тумачи суштину неолиберализма историјским методом, тако што прати његов настанак и развој. За разлику од уобичајених схватања, по којима се ова доктрина доводи у везу са доласком на власт Роналда Регана и Маргарет Тачер, или са формирањем Друштва Монт Пелерин, 1947. године, Слободиан тврди да је неолиберализам настао у Бечу, непосредно после Првог светског рата. Овај централноевропски град је у то време био средиште економске мисли и на либералном крилу, и на левици. Још пре рата развијена је критика марксизма са Бем-Баверком и Карлом Менгером као главним протагонистима, касније им се придружује Лудвиг Мизес, који је после победе Октобарске револуције био један од главних критичара социјализма и планске привреде. На левици су били аустромарксисти, међу њима најзначајнији економиста био је Рудолф Хилфердинг.

Крајем рата пропада Хабзбуршко царство, Аустрија је постала демократска република, одржани су први слободни избори са општим правом гласа за мушкарце, што је довело до великог успона социјалдемократије, јачања радничког покрета и серије штрајкова. У периоду од 1918 до 1934 говорило се о црвеном Бечу као моделу демократског социјализма, постојали су социјални станови и широке могућности за образовање деце и одраслих.

Ти догађаји, поред Бољшевичке револуције изазвали су панику у редовима буржоазије која је била суочена са опасношћу да изгуби власт, или да ће она бити ослабљена. Идеја неолиберализма рађа се у круговима око бечке Трговачке коморе, у којој је истакнуту улогу имао Мизес. Сама идеја да обични људи имају политички утицај преко својих представника, да учествују у доношењу закона, да одлучују о власничким правима и да доносе мере у интересу нижих слојева, за њих је била неприхватљива. Владавина народа морала је бити онемогућена, за бечке неолиберале питање је било како у условима демократије очувати хијерархију богатства и моћи.

Касније се седиште ове школе помера у Женеву, назив Женевска школа Слободиан користи као синоним за неолиберализам. У том граду било је седиште Лиге народа, чије деловање је почивало на принципима економског либерализма.

Аутор историју неолиберализма прати преко интелектуалног И политичког деловања његових главних протагониста, Мизеса, Фридриха Хајека, Готфрида Хаберлера, Вилхелма Ропкеа, Валтера Ојкена, Британца Лајонела Робинса и др. Иако међу овим ауторима има разлика, Слободиан успешно показује како се ради о изразито антидемократској, ауторитарној, антисоцијалистичкој доктрини која је једнако нетрпељива и према трећесветским развојним национализмима, праву народа на самоопредељење и другим позитивним тековинама социјалних борби у XX веку. Циљ покрета који је у време свог настанка био маргиналан, доминантан постаје седамдесетих година, био је обнова политичке и економске моћи буржоазије које је била озбиљно пољуљана исходима рата. Аутор тврди да је неолиберални глобализам интелектуални пројекат настао на рушевинама Аустро-Угарске. Пропаст империја је од суштинског значаја за његову појаву.

После пропасти Царства постављено је питање како решити проблем постимперијалног поретка. Централноевропске земље нису имале велика унутрашња тржишта, проблем је био како утврдити стратегије за балансирање државне моћи и економске међузависности, по неолибералима, приврженост националном суверенитету и аутономији је опасна. После нестанка империја, нације морају бити уклопљене у међународни институционални поредак који ће заштити капитал и омогућити му да се слободно креће по свету. Кардинална грешка почињена у XX веку била је вера у неограничену националну независност, неолиберални поредак захтева принудну изономију, исти закон за све, насупрот илузији о аутономији и властитим законима.

Карл Шмит

Припадници Женевске школе настојали су да реше тензију између светске економије и света нација дистинктном географијом. Концепт је 1950. даље осмислио бивши нацистички правник Карл Шмит. Према његовом мишљењу, не постоји један свет, него два: један је подељен на територијалне државе, са чврстим границама унутар којих владе владају људима. За тај свет он је користио латински израз империум. Други је свет власништва, у њему људи поседују ствари, новац и земљу који су разбацани по свету, то је доминиум. Та два света срасли су у XИX веку, свеприсутност страних инвестиција омогућавала је да људи поседују имовину у земљама чији држављани нису и у којима никад нису боравили. Владао је златни стандард, новац је био разменљив по фиксним курсевима. Уговори су универзално поштовани захваљући писаним и неписаним правилима пословног понашања, чак ни војна окупација није доводила у питање власничка права. Према Шмиту, подела на империум и доминиум важнија је од дистинкције страно-домаће, недржавна економска сфера омогућавала је постојање глобалне економије. Идеални неолиберални поредак требало је да одржава баланс између две глобалне сфере путем примењивих глобалних закона који стварају минимални уставни поредак и одвајање јавне сфере од приватног домена.

Један од најпознатијих представника немачке неолибералне школе, ордолиберализма, Вилхелм Ропке сматрао је да је смањивање националног суверенитета ургентни задатак, претерани суверенитет треба укинути, а не замењивати га политичким и географским јединицама већим од националних.

Женевска школа понудила је нацрт глобализма базираног на вишестепеном управљању које је изоловано од демократског доношења одлука, како би се обезбедила потпуна заштита капитала, између осталог и таквим институцијама као што су Европски суд правде или Светска трговачка организација. (СТО).

Милитантни глобализам захтева институционалну заштиту од настојања националних држава да ометају функционисање светске економије и њеног холистичког интегритета, он не настоји да замени националне државе већ да делује преко њих, како би се обезбедило несметано функционисање глобалне економске целине. Међународно право треба да онемогући државе да чине штету једне другима, глобални институционални оквир треба да омогући укидање демократски донетих одлука када су оне у сукобу са принципима глобалног поретка. Требало је обезбедити екстраекономски оквир за несметано функционисање капитализма. Неолиберални нормативни концепт не подразумева тржиште без граница и држава, него двојни свет империјума и доминијума који, путем чврстих уставних норми, штити капитализам од масовних захтева за социјалну правду и редистрибуцију.

Постоји много нација, а једна економија. Најзначајније поље утицаја није у економији пер се, него у међународном праву и међународном управљању, неопходно је постојање серија институција које су тако дизајниране да онемогуће националне владе да утичу на функционисање глобалног тржишта. Проглашена је смрт дистанце, застарелост граница, немогућност аутономне домаће политике и њена детронизација. Светска економија је једна и не може се делити, економски национализам је штетан, демократија је проблем.

Неолиберале је забрињавао процес деколонизације, национални суверенитет треба сузбити у интересу конкуренције. Глобална економија је свет ценовних сигнала који комуницирају унутар конституционализованог правног поретка који   индивидуалним економским актерима обезбеђује услове за предвидивост и стабилност. Према Слободиану, неолиберализам је политички инспирисан интелектуални пројекат реорганизације света после краја империја путем међународног права и конституционализма којима се ограничава аутономија нација.

За либерале свет на престаје на границама, писао је Мизес 1927.године, њихова политичка мисао обухвата цело човечанство. Капиталистички интернационализам требало је да се супростави ставу, који је био раширен после Правог светског рата , да је нација најважнија категорија за организовање људских активности. Ширење права гласа отежавало је одржавање златног стандарда преко унутрашњих прилагођавања. Треба обновити светску трговину и ограничити моћ синдиката, сматрао је Мизес. Он се бојао интервенционистичке владе која легитимитет црпи из народа. Циљ државе је заштита светости приватне имовине и сила конкуренције, он није био против употребе државне војне силе да би се отварала и осигуравала прекоморска тржишта, а критиковао је државу што није агресивнија у сузбијању синдиката. Мизес је био ватрени присталица Мусолинија, сматрао је да је овај спасио европску цивилизацију.

 На целом свету превладаће тенденција уједначавања надница и цена. Унутрашња прилагођавања, смањивање надница и укидање тарифа, нужна су у интересу међународне конкурентности, мала земља попут Аустрије не може бити самодовољна. Према Мизесу, једнакост се мора ограничити на једнакост пред законом. Главни облик демократије је потрошачка демократија, куповање и инвестирање на тржишту, богатство је последица потрошачког плебисцита, уколико политичка демократија не доноси економску стабилност, нема смисла да постоји. Кругови око бечке Трговачке коморе сматрали су да штрајк треба прогласити илегалним, а против штрајкача треба користити антитерористички закон, демократију треба суспендовати када то захтева стабилност тржишта.

Један од истакнутијих припадника Мизесовог круга, Хаберлер, сматрао је да доносиоци политичких одлука не смеју да се повинују народним захтевима, боље је прихватити ризик социјалних сукоба него инфлације. Он се залагао за просторно неограничену светску економију у којој ни природне, ни границе које су настале људским деловањем, неће ометати најоптималнију алокацију ресурса путем механизама слободног тржишта. Капитал, наднице и цене роба, морају се слободно формирати, без обзира на националне границе. Националну државу, међутим, треба сачувати као контејнер за рад. Због деловања синдиката ценовни механизам на тржишту рада је суспендован, Хаберлер је сматрао да радници не треба да буду мобилни преко националних граница, све док су покретне цене. Сиромашна економија може бити конкурентна богатијим само уколико су наднице и други облици дохотка одговарајуће ниски, када стандард и дохоци довољно падну, економија напредује. Аустрија је прототип мале државе у олуји глобализације, овакве државе морају бити атрактивне за стране инвестиције и да се концентришу на стабилност своје валуте.

Неолиберали у Женеви веровали су да ни статистика, ни математички основана економска теорија , економетрија, која је тада настајала, нису довољни да би се предвиделе или спречиле будуће кризе. Двадесетих година доминирао је став да је економска наука изванполитичка техничка експертиза, неолиберали су, насупрот томе, инсистирали да су метафоре, пре него математика, централне за разумевање економије. Они су се концентрисали на културне и социјалне везе, оквире традиције и владавину права који су тридесетих били у процесу дезинтеграције. Уместо на статистику и привредне циклусе, усредсредили су се на поредак, тј. институције које на најбољи начин штите тржиште, на националном нивоу, али, што је још важније, и на глобалном.

Неолиберали су сматрали да једино слободан ценовни систем може да реши проблем знања, цене функционишу само унутар униформне правне структуре. Целина националне економије, да не говоримо о светској, не може се обухватити, она је несазнатљива и невидљива, не може се репрезентовати. Најважнији инструменти нису у мерењу, обсервацији или надзору, него у успостављању заједничког, примењивог права и у рачуноводству људских потреба које се не могу задовољити на тржишту. По Хајеку, неолиберализам је рођен као синтетичка друштвена наука у којој је најмање важан дисциплинарни приступ био онај економске науке, циклуси и бројеви нису довољни, треба се концентрисати на факторе који омогућавају функционисање система.

Према неолибералима, социјализам је настојање да се преокрене спонтани тржишни поредак у свесно вођену организацију која служи доборовољно одређеним социјалним циљевима, иза таквих подухвата стоји болест звана пролетаријат. Ропке је 1942. писао да свака нација може родити своје варварске освајаче.

Програм женевског неолиберализма није био у томе да се опише функционисање економије и да се теоретише о спонтаном поретку, циљ је био дизајнирање институција које омогућавају функционисање целе светске економије, без стварног знања о њој. Они нису веровали у магично саморганизовано тржиште, неолиберализам су видели као интелектуални пројекат који је требало да пронађе концепт државе, права и организација које треба да служе тржишном поретку. Тврдили да је државна интервенција у економији заснована на знању почива на илузији контроле, на погрешном уверењу да примењено знање може националну економију учинити транспарентном неком интелектуалном ауторитету одозго и омогућити планирање који би обезбедило њен опстанак у изолацији. Стално су наглашавали међузависност, тврдили су да је уверење да се привредни циклуси могу контролисати довело до дезинтеграције светске економије. Главна опасност је политика економске аутономије, национализам комбинован са планском привредом и аутархијом. Поглед на економију преко статистике и циклуса, створио је фантазију управљања на нивоу нације, што отвара пут глобалном нереду. Уколико се уклоне зидови које стварају тарифе и синдикални захтеви за повећање плата, настаће слободно тржиште. Суштина неолибералног пројекта била је да одбрана светске економије не може бити само негативни пројекат, него проактивни, требало је осмислити нову улогу права и државе.

Оно што је било ново је размишљање о поретку, системска перспектива. Док су преовлађујући концепти инспирисани Кејнзом, совјетским, социјализмом и немачким нацизмом били национално планирање, неолиберали су своје теорије конципирали на светском плану. Слободно тржиште је институционални дизајн, право само себе не спроводи. У свету у коме су људи вођени атавистичким нагонима или хуманитарним мотивима и настоје да свет учине егалитарнијим и праведнијим местом. тржиште не може да се стара само о себи, неопходна је тржишна полиција, како је говорио Ропке.

Неолиберализам је настао мање као економски пројекат а више као политички и правни, Фуко га је описао као правни интервенционизам. То није минималистичка, него активистичка визија државе мобилисане да одбије захтеве демократски организованих маса и посебних интереса, укључујући синдикате и картеле, који настоје и да опструишу слободну конкуренцију и међународну поделу рада. Према неолибералима, корен проблема је била напетост између Вилсонових принципа самоодређења нација и економије слободне трговине. После Првог светског рата свет је подељен на мање политичке јединице, насупрот захтевима технологије и размене којима је неопходан јединствен економски систем. Радило се о контрасту између смањених политичких територија и захтева тржишта, постављено је питање како ускладити реалност национализма са захтевима супранационалног економског поретка; како спречити нације да опструирају светску економију; како онемогућити настанак економски аутономних поредака. Хајек и Робинс су понудили концепт слабе, али велике федерације унутар које ће нације које је конституишу задржати контролу над културном политиком, али ће трговина и кретање капитала преко националних граница остати слободни. Такав поредак задовољиће масовне захтеве за саморепрезентацију, уз паралелно постојање међународне поделе рада и слободног трагања за профитабилним тржиштима Двојна власт, економска и културна, онемогућиће државно управљање индустријом и материјалну редистрибуцију. Нације могу задржати формални суверенитет, а да остану економски међузависне, могу имати политичку аутономију уз умањену економску. Националне владе морају бити ограничене мрежом прекограничних економских односа тако да једна влада не може доводити у питање суверенитет тржишта, а да не уђе у конфликт са другим владама. Економска и културна власт треба да буду одвојене, културна треба да задовољи захтев маса за партиципацију, док економска треба да спречи демократски ентузијазам како он не би ометао функционисање тржишта

У Хабсбуршкој монархији постојало је мноштво нација унутар слободне економске територије, унутрашње границе су биле стерилисане. Мизес је био импресиониран чињеницом да се у Аустро-Угарској држава и нације нису поклапале, није постојао идентитет политичких и економских јединица. Држава није имала нацију као идеолошки темељ, економија је била ослобођена од политичких утицаја, паралелно су постојале невидљива економска влада и видљива влада политички немоћних нација. Према Ропкеу, националне државе не смеју имати пуну независност, оне треба да буду као кантони. Пропашћу Монархије изгубљена је економска комплементарност која је у њој постојала, територијална подела рада у Подунавском базену разбијена је националним партикуларизмима.

Према Женевској школи, не смеју се ресурси распоређивати на основу логике једнакости или социјалне правде. Федерализам обезбеђује да државе не буде под контролом маса, економски систем мора бити конституционализован. Масовна демократија доводи до дегенерације економске политике, треба одвојити владавину над стварима од владавине над људима, ограничити национални суверенитет, атомизовати нације у суверене индивидуалне потрошаче. Управљање економским питањима мора бити одвојено од културних питања, преко супранационалних форми економија се деполитизује. Опште право гласа у индустријским демократијама увело је у политику интересне групе, народ и његове страсти и хаотичну моћ маса. Главне опасности  за слободно тржиште у ери демократије су популизам и социјализам који настоје да сруше границе између тржишта и државе, политичку моћ треба померити са националног плана унутар кога делује демократска политика на супранационални. Национализам је изборна стратегија помоћу које политичари купују бираче различитим бенефицијама, он није ирационалан, то је настојање различитих група унутар нација да искористе свој политички утицај како би обезбедиле привилегије од државе. Суверена демократска држава не обезбеђује довољно гаранција за одбрану приватног власништва.

 

Неолиберали су изричито били против правила по којима у међународним организацијама једна држава има један глас, залагали су се за људска права капитала. Државе треба онемогући да крше правила игре и ограничити економску аутономију. Суверенитет се не сме проширивати на економију, треба онемогућити постојање политичких форми које блокирају капитал и које омогућавају контролу над ресурсима и привредом, национални циљеви морају бити подређени међународном поретку. Они нису били против људских права, за њих је било питање шта у њих спада, кршење принципа слободне трговине третирали су као њихово кршење. Међународно право је систем норми којима треба да буду заштићени инвеститори од агресивног настојања националних држава да доносе мере којима је циљ контрола капитала и редистрибуција. Права инвеститора треба да буду изнад грађанских права, људска права су права бизниса, она треба да обезбеде заштиту власника капитала од демократских захтева и да ограниче суверенитет новонасталих држава.

Слободиан указује како је пропаст империја угрозила интересе капитала у земљама центра, решење је пронађено у његовој интернационализацији Светски економски устав треба да обезбеди да економска сфера буде изван политичке јурисдикције, да се контитуционализује принцип слободног тржишта, свака форма контроле капитала треба да буде онемогућена националним уставима. Неолиберали су организовано настојали да подрију социјално-демократску интерпретацију људских права и да их кооптирају тако   да одговарају потребама капитализма. Уместо четири Рузвелтове слободе. (од глади и страха и слободе вероисповедања и говора) неолиберали су инсистирали на гаранцијама права власништва и слободном кретању капитала, рада, роба и услуга.

Према Женевској школи, власт над територијом не значи и власт над имовином унутар ње.

После Другог светског рата Уједињене нације донеле су више резолуција којима је прокламовано право народа да слободно користе своје национално богатство, што представља инхерентан део суверенитета. Неолиберали су оптуживали социјал-демократе да раде у тандему са националистичким покретима у Трећем свету. Лајонел Робинс је тврдио како парола „Папуа Папуанцима“ има исту логику као парола „рудници рударима“.

Империје могу да пропадају под условом да није ограничена слобода кретања капитала, робе и новца, тј да се националне државе онемогуће да постављају баријере на тржишту. Уместо развојних индустријских политика неразвијене земље треба да буду изложене конкуренцији, како би биле способне да одговоре на тржишне захтеве, нестанак империја треба да буде надомештан конкуренцијом.

Концепт лабаве светске федерације треба да онемогући да народна очекивања постану реалност, да националне државе воде експанзивне социјалне политике. због опасности од бекства капитала. Децентрализација власти је начин да се онемогући колективно одлучивање за еманципативну организацију друштва као целине, да се раздвоји јавни свет права од приватног света власништва. Најважније право је да се нека локација напусти, волим оно што могу да оставим. Универзализацијом власничких права, глобализација је обезбедила мноштво зона и начина да се избегне регулација неповољна по капитал на националном плану.

Ропке је тврдио да постоји смртна опасност од националних држава у којима доминирају популације неспособне да рационално мисле. Организовани рад, планирање и протекционизам политизовали су економске процесе и нарушили темеље либералних међународних економских односа, глобални урбани пролетаријат отуђен је од традиције. Према Ропкеу, свет једнаке развијености и економске једнакости није могућ, земље у развоју треба да остану неразвијене како не би дошло до претеране индустријализације и недовољне развијености пољопривреде. Индустријализација у Трећем свету ће пропасти због недостатка културних претпоставки, Ропке је веровао у хијерархијски биолошки есенцијализам, био је изразити расиста. Иако сви неолиберали нису подржавали расизам, изражавали су бојазан да нестанак расистичких режима у Родезији и Јужној Африци може довести до доминације црнаца над белцима, стога су предлагали да се различитим механизмима ограничи бирачко право црнаца.

У систему општег права гласа постоји тиранија парламентарне већине. За разлику од националних парламента, у СТО и ММФ број гласова зависи од учешћа неке земље у светској трговини или оснивачког удела у капиталу. Неолиберали су се залагали за супранационалне организације, а не међународне, попут УН.

Хајек је оспоравао могућност примене метода природних наука на истраживање комплексних система. Фатална је идеја да човек може да контролише друштво, цивилизацију није креирао један мозак, она је настала слободном активношћу милиона умова. Економија је несазнатљива, њом се не може управљати, али се могу открити правила по којима функционише и која омогућавају реализацију креативних потенцијала конкуренције. Полазна позиција устава је незнање, економски актери располажу малим обимом информација које преносе цене. У систему постоји комплексна међузависност, исходи су неизвесни, знање и могућност деловања су ограничени, не постоји само један пут, аутономни агент је базична јединица социјалног живота. Примарна опасност по поредак није анимална, не долази од стране импулса нижег нивоа, од закона џунгле. Разум, уколико је злоупотребљен, је непријатељ поретка. У систему није привилегован појединац, него целина, неправедни исходи су функционални захтев поретка, процедурална правда треба све актере једнако да третира без обзира на историју.

Систем функционише уколико се спонтани поредак допуни добро конципираним институцијама чији циљ је да омогући несметано деловање тржишних сила конкуренције. После удара у Чилеу и успостављања крваве Пиночеове диктатуре, Хајек је тврдио да је боља либерална диктатура него демократска нелиберлана влада. Диктатор може да влада на либерални начин, под условом да постоје економске слободе и да се ради о привременом аранжману. Економска интеграција може да постоји без политичке, све док добро дизајнирани уговори креирају правни механизам који спречава концентрацију јавне и приватне моћи.

Аугусто Пиноче

Конституционализација на међународном плану је Хајекова идеја, тим путем треба спречити нарушавање економских слобода од стране националних легислатива и онемогућити их да доносе протекционистичке и редистрибутивне мере. Према овом аутору, треба креирати амбијент у коме појединци делују, задатак економске политике је утврђивање правила која уоквиравају економске активности. Онај ко је само економиста не може бити добар економиста. Према Хајеку, концепт економије је кејнзијанска и социјал-демократска   конструкција, нарочито је нападао захтев за пуну запосленост.

Према Женевској школи, демократија доводи до владавине посебних интереса. Потребан је је поредак утврђен законом, а не лаиссез фаире, он се креира политичким одлукама, економија није машина која се одржава неполитичким средствима. Тржиште је централни организациони принципи друштва који треба да буде натурализован, изван домена дневне политике, идеја да глобална правила могу бити организована на принципима социјалне правде је деструктивна.

Неолиберали су били подељени у време настанка европских интеграција, неки су у њима видели сегментирање светског тржишта и протекционистички изум, преферирали су глобалне солуције, бојали су се француског диригизма. Друга струја је у европским интеграцијама видела нови ентитет у међународном праву који тржишним актерима омогућава да делују у простору ширем од националне државе, у коме постоји дистрибуција власти нагоре, према супранационалном нивоу и надоле, према грађанима. ЕУ је реализација Хајековог принципа номократског друштва које штити разлику између приватног и јавног права и онемогућава демократске владе да интервенишу у економији. Ради се о интеграцији тржишта са правном структуром која је у стању да обезбеди прекограничну конкуренцију. Заједничко европско тржиште је идеални оквир за преношење ценовних сигнала кроз све нивое,индивидуални, национални и супранационални.

После Другог светског рата у први план на међународној сцени долазе принципи редистрибуције, солидарности, развоја, државе благостања, економских и социјалних права. Дошло је до трансформације светске сцене, настаје велики број нових, независних држава које припадају различитим цивилизацијама. То је довело до промене карактера међународног права и угрозило важење дотадашњих принципа наклоњених западном бизнису.

Посебну забринутост међу неолибералима изазвале су активности УН у области неразвијености. Наиме, УН су донеле више резолуција којима је прокламовано право на развој, редистрибутивну правду, надокнаду за последице колонијалне експлоатације, на повећање помоћи и регулацију транснационалних компанија.

Неолиберали су инсистирали на реафирмацији владавине права у међународним односима. Њихов пројект је био стварање међународних економских институција преко којих би се сузбиле прогресивне тековине антифашизма и утицај земаља Трећег света, нарочито у УН. Посебно је био на мети систем гласања у Генералној скупштини у којој свака држава има један глас. Универзална људска права, по неолибералном концепту, требало је да обезбеде мобилност капитала и онемогуће посезање у власничка права. Светска економија је изнад нација, треба ослабити демос. Њихов задатак је био да се обликује систем правила који омогућава ценовном сигналима да делују у времену у коме је светски економски поредак поремећен питањима дистрибутивне правде. Требало је право одлучивања о системским питањима пренети на судска или квазисудска тела која су у стању да делују са позиције дугорочних циљева. Глобални југ сматран ја као главна сметња за организацију светског трговачког система.

Неолиберали су оптуживали земље у развоју да спречавају организовање системског концепта за светску економију и универзално признат, јединствени концепт пословног права. Глобална економија треба да буде базирана на економским слободама, без светске државе, уз поштовање људског права на трговину. Циљ је био уклањање опасност од плурализма у светском привредном праву. Инсистирали су на томе да неразвијене земље треба да траже своје развојне путеве унутар глобалног поретка, међународно право треба да штити тржиште од држава, да спречи владе да делују у интересу „себичних“ популација, тј свог становништва. Поредак чине стална прилагођавања, задатак институција је да трансформишу системска правила у обавезујуће норме, неформална спонтаност, уоквирена правилима је најбољи систем. Инхерентна тенденција национализма је да претвори економску политику демократских држава у игру нулте суме, што једна добија, друга губи. У демократијама масе заробе државу и подреде је својим интересима и тако угрожавају економске слободе, демократија следи логику социјализма. Рад економског система почива на општим правилима, демократски политички поредак настоји да обезбеди привилегије за посебне групе, поремећаји у ценовном систему нису економски, већ политички проблем. Треба спречити демократски еманциповане масе да одлучују о уређењу економског система, њега треба да обликују супранационална тела која су ослобођена од демократског притиска, тако да се захтеви о једнакости и социјалној правди не могу постављати. Светку економију треба одбранити од демократије и национализма, доношење правних норми треба да буде изван домашаја националних држава. Судска надлежност СТО требало је да ослободи тржиште од демократске одговорности ,легитимност је креирана тако што су појединцима омогућена директна права преко граница нација, на тај начин врши се имунизација капиталистичког тржишта од егалитарне интернационалистичке демократске политике.

Да би постојала тржишна дисциплина неопходан је екстраекономски оквир. Унутрашње, национално право треба усидрити у међународно које утврђује дипломатија, правосуђе је начин да се избегне мешање демократски изабраних тела у економију. Унутрашње   законодавство треба да буде подређено међународним нормама, не сме бити аутономно. Глобални поредак треба да буде установљен на децесионистички начин, преношењем принципа Кала Шмита на светски план, стварањем међународног приватног права као глобалног домена који је одржив упркос националним јурисдикцијама. Треба спречити регионалне или националне активности чија логика није у сагласности са диктатима слободног кретања роба и капитала. Дисциплина се нацијама намеће преко могућности бекства капитала и инвестиција (еxит оптион) као би се спречила експанзија социјалне политике. Уколико се нека национална влада не прилагоди оваквим правилима, следе спекулативни напади на њену валуту. Владавина права (руле оф лаw) служи томе да се одлуке о економији ослободе од демократских притисака. Принципи и правила треба да буду тако дизајнирани да утичу на индивидуално понашање и промовишу спонтани поредак. Тоталитет је непознат, позната су само правила неопходна да би се систем одржавао. Светску економију треба конституционализовати, глобална правила не смеју бити оријентисана према социјалној правди. Нације треба онемогућити да поступају супротно правилима међународног поретка, светска економија треба да буде економија сигнала.

Према Слободиану, функција неолиберализма је редизајнирање државе, права и других институција како би се заштитило тржиште. Не ради се о обнови старе идеје, неолиберали тврде да тржиште не може да функционише без људске интервенције, класична либерална доктрина о држави као ноћном чувару није одговарајућа, минимална држава није пожељан концепт. Право треба да буде гарант приватног власништва и конкуренције. Деколонизација је један од најважнијих узрока појаве неолиберализма, она је отворила опасност од мобилизације глобалног југа на крају империја и запретила да воља већине постане светска сила.

Глобализација замењује колонијализам. Шампиони глобализације тврде да настаје свет у коме робе и капитал циркулишу по законима понуде и потражње и тако долази до просперитета и  могућности за све. Главна је светска економија, политика постаје пасивна, глобализација обезбеђује да се капитализам и тржишни актери одбране од демократије. Председник америчких Федералних резерви Ален Гринспен, 2007. је изјавио:“ Није важно ко ће бити следећи председник, светом управљају тржишне силе“ За неолиберале, глобализација је  институционални оквир који онемогућава деструктивно деловање демократије на економију, она успева зато што у периферним земљама налази доборовољне компрадоре, домаће елите које обављају највећи део посла у интересу метропола.

Историјски приступ неолиберализаму, којим се користио Слободиан, сазнајно је продуктиван. Аутор уверљиво доказује како неолиберлизам и глобализација нису настали спонтано, или на основу непристрасног резоновања, ради се о организованом подухвату одбране класних интереса буржоазије у социјалистичком двадесетом веку. Подршка Пиночеу показала је јасну везу између неолибералног концепта и крвавих диктатура.

(Аутор је активиста Зрењанинског социјалног форума)

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]