понедељак, 21. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Из архиве НСПМ - Између Талина и Сребренице, или геноцид као основ "европског идентитета"
Савремени свет

Из архиве НСПМ - Између Талина и Сребренице, или геноцид као основ "европског идентитета"

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
четвртак, 09. јул 2015.

 Срећан ти Дан победе, Европо!

Дан писања овог текста представља један од најзначајнијих датума у новијој светској историји – датум када је, маја 1945. године Немачка потписала безусловну капитулацију и тиме окончала најкрвавији сукоб у европској и светској историји. Претходни дан памти се у већини европских држава као Дан жртава фашизма (или II светског рата, како код кога), данашњи се води као Дан победе над фашизмом и, чак, као Дан Европе, један од централних празника данашње Европске заједнице. Да му се још прида на значају, вреди напоменути да су га је од скора и ОУН прогласила за један од својих конститутивних празника, будући да је на темељима победе над Хитлеровом коалицијом у Европи никла и сама ОУН.

Будући да се обележавању овог датума посвећује значајна пажња на целом континенту (у Русији је, на пример, то најпопуларнији празник после Нове године, а далеко испред Дана жена и Божића, а у већини западноевропских земаља то ја дан парада и културних манифестација посвећених страдању континента у великом рату), свакако се може рећи да је у питању обележје догађаја који је конститутиван по нешто што се може назвати европским идентитетом . Свако ко се сматра „Европљанином“ требало би да осећа обавезу да се са поштовањем и уважавањем сећа свих који су животе положили на одбрану целог континента и свих његових вредности од „уједињења“ оличеног у „Трећем немачком царству“ и идеологији расизма и фашизма. Међутим, на том фундаменталном основу европске самоидентификације постоји један проблем, који се јасно и болно манифестовао пре две године, када је светска јавност тешка срца пристала да централна прослава шездесетогодишњице победе над фашизмом буде одржана у Москви, престоници тадашње и данашње државе које су поднеле убедљиво највеће жртве на олтар европске слободе, али које се, некако, током целе своје историје, никада на западу нису посматрале као „европске земље“, бар не у „јаком смислу“ те речи. Управо тај концепт европског идентитета, заснован на борби против фашизма, али искључив према највећим борцима против фашизма, предмет је интересовања овог текста.

Осврнимо се, дакле, на манифестације везане за прославу данашњег Дана победе у Европи. Поред параде у Француској, поред културних манифестација у Немачкој, пажња светских медија испратила је скромну церемонију у престоници Естоније, када је премијер ове балтичке републике, уз пратњу почасне гарде, положио венац на споменик на локалном војничком гробљу, на коме је, на руском и естонском, било исписано „Незнаном јунаку – 1941-1945“. Будући да је иста делегација венце полагале и на споменик жртвама холокауста, те на још један, новији спомен-комплекс посвећен „погинулим естонским војницима“, на први поглед било би сасвим нејасно чему толика пажња тако малој церемнији, да се сви још увек добро не сећају не тако давних јавних нереда у Талину, када је део грађана ушао у крвав сукоб са полицијом, која је покушавала испунити налог градоначелника да се исти тај споменик, тзв. „Бронзани војник“ измакне са иритирајуће централне позиције на једном од градских тргова, и склони од увређених погледа на гробље, где му је и место (као и идеологији коју представља, узгред буди речено). У нередима је, под још увек неразјашњеним околностима, погинуо један демонстрант, за кога се испоставило да је држављанин РФ.

Естонија, земља обећана

За све оне који су, имајући симпатије и саосећања са естонским властима које, у духу своје нове, проевропске и демократске оријентације настоје очистити свој главни град од упадљивих споменика комунизма и „совјетске окупације“, помислили да је погинули неки смутљивац који је послат из Русије да дестабилизује правни поредак у ЕУ, вреди поменути да, нажалост, ипак није тако. Скоро трећина становништва Естоније (32,5%) чини рускојезично, словенско становништво, које је са проглашењем независности ове републике проглашено за „стране имигранте“, сходно закону по коме су држављанство могли добити искључиво грађани и њихови потомци који су се налазили на попису становништва пре 1940. год. и „совјетске окупације“. У међувремену, један део становништва прошао је кроз мукотрпни и понижавајући процес „натурализације“ и добио грађанска права, мали проценат је, попут пострадалог демонстранта, добио држављанство РФ, док око 30% и даље у Естонији живе као апатриди, без грађанских права и механизама заштите, често и без права на рад. Узгред вреди напоменути да је у суседној Летонији ситуација скоро идентична, с тим што словенско становништво чини скоро 40%, од којих је преко пола милиона без држављанства и грађанских права.

Када се све ово узме у обзир, јасно је да празник победе на фашизмом, традиционално омиљен међу рускојезичним становништвом, а озлоглашен и понижавајући за већину балтичкојезичног, нужно пролази у овим двема републикама у атмосфери напетости и неповерења. Слабо разуварева чињеница да су естонске власти „изашле у сусрет“ потомцима совјетских ветерана, истакавши да вишенедељна забрана јавног окупљања неће важити за оне који желе положити венце на споменик(е). Слабо је утешна и чињеница да је градска власт у Риги (60% рускојезичног становништва) изнимно допустила учесницима Отаџбинског рата да на тај дан изађу на улицу у совјетским униформама и са совјетским ордењем , које је иначе забрањено носити у јавности. У Летонији је, наиме, забрањено свако јавно показивање звезде петокраке и српа и чекића, „баш као и кукастог крста“ – истичу тамошње власти. Истовремено, „попустљивост“ коју летонске власти показују према ветеранима Црвене армије, такође показују према припадницима „Летонске легије“, локалне дивизије Wаффен СС , који једном годишње одржавају марш сећања на „борбу за одбрану отаџбине“ у фашистичким униформама.

Руске реакције и европска перцепција

Када се узме у обзир да су баш ови догађаји у балтичким републикама у центру пажње овогодишње прославе Дана победе (Европе), могло би се закључити да има разлога за забринутост, будући да се управо на дан сећања на страхоте II светског рата и на жртве нацистичког режима, спроводи опасна релативизација тог историјског периода, при чему се око десет милиона погинулих црвеноармејаца законима неких чланица Европске Уније изједначавају са војском Немачке и њених савезника, које су Совјетски Савез коштале укупно двадесет и седам милиона живота , што је више од половине укупно погинулих у II светском рату. Међутим, европски званичници су знатно више забринути оштрим реакцијама званичника РФ, познате као, најблаже речено, „земље са ниским нивоом поштовања демократије и људских права“, те њеним мешањем у „унутрашње ствари“ њене чланице. При томе, заједно са Естонцима, они као да се не могу се начудити руској „претераној осетљивости“, будући да се споменик, као и земни остаци војника сахрањених испод њега, уз све поштовање пренео на достојанствено место, где му је одана сва заслужена почаст. Најзад, како је само то непрактично да на централном градском тргу стоји гробница, тим пре ако постоје (руске) манипулације бројем сахрањених ослободилаца Талина у њој, чиме се, уопште, неосновано преувеличава руски значај за победу над фашизмом! Европска јавност, стога, углавном одбацује руске реакције као „преувеличане“ и „преоштре“, а њено наступање тумачи, мање злонамерно, као притисак на балтичке државе да побољшају положај словенске мањине (што је, уосталом, посао ЕУ, а при томе је – Срби и Хрвати то добро знају – немогуће постати њеном чланицом, а да права мањина нису на највишем нивоу), или више злонамерно, као проста демонстрација силе и натурање на нос Европи њене зависности о руским енергетским ресурсима.

Европска визура инцидента у Талину произилази донекле из природне потребе да се штите властити савезници, делимично из ваздаприсутне аверзије према „Источној деспотији“ и њеној агресивној и завојевачкој култури, али првенствено из темељног непознавања руског јавног мњења и вредносног система. Европа је, током целе своје модерне историје, а поготово од XIX века наовамо, боловала од, мање или више израженог, „комплекса Великог Брата“ – дубоког убеђења да она представља, не само технички и економски, већ духовно најразвијенију тачку планете, са „најнапреднијим“ системом вредности и непревазиђеном културом и цивилизационим обрасцима, који се стога сами намећу за моделе за подржавање свим осталим народима и цивилизацијама који желе да се уздигну изнад властите чамотиње. С висока Европљани гледају на Блиски и Далеки исток, с презиром на Африку, Балкан и Источну Европу, поготово на Русију, али чак и на САД, њено културно-политичко чедо које ју је одавно надрасло и превазишло. Са овако наметљивим комплексом властите величине, праћеним широкораспрострањеним митом да висина „европског стандарда“ проистиче из висине „европских вредности“, (западна) Европа се успешно наметнула за друштвени есхатон читавог низа, првенствено мањих источних држава, жедних њиховог стандарда и гладних њиховог богатства. Овим државама Европа управља на један врло успешан и перфидан начин сугестије и аутосугестије – сваки „назадни“ и „неевропски“ елемент, на који укажу сертификовани „тумачи европских вредности“, у неком периферном или „кандидатском“ друштву изискује темељне аутореформе и самосанкционисање, док се оно не истеше по европском моделу и обрасцу.

Европска фрустрација Русијом историјски проистиче првенствено из немоћи да се слична сугестија наметне руском друштву, врло самосвесно наклоњеном искључиво европском новцу, али са низом врло озбиљних и утемељених резерви према европској идеологији. Као посебну цивилизацију , са властитом културом и традицијом којима је дубоко и искрено наклоњена, Русију врло слабо дотичу европска „забринутост“ над њеним „демократским процесима“ и „указивање“ на „низак степен људских права“ и „недостатак слободе говора“. „Демократски процеси“ се, истина, у Русији високо уважавају, уз истицање да је један од њихових основних предуслова немешање других држава у суверенитет народа који неку демократију чини, а „људска права“ и „слобода говора“ се тумаче тако да су им незамисливи неки у Европи одомаћени процеси – да се становништву једне земље одузимају грађанска права по етничком и језичком кључу, или да се не допушта јавно истицање знамења војске која је, недвосмислено и опште прихваћено, ослободила пола Европе од најстрашнијег зла које ју је у њеној историји снашло, и истовремено у то ослобођење уложила вишемилионске жртве.

Руски и европски антифашизам

Руска цивилизација има читав низ сличности и поклапања са европском и Руси себе врло радо идентификују са Европом, али никако на онај начин на који би данашња Европа то желела. Поред читавог низа историјских међуусловљавања, једно од најважнијих сходишта Русије и Европе јесте антифашистичка традиција . Руси победу над фашизмом сматрају једним од најважнијих аспеката њиховог националног идентитета, али, никако без основа, истовремено и уједињујућим фактором настанка данашњег европског идентитета . Европску заједницу они, стога, посматрају суштински као један од историјских механизама коначног превазилажења унутрашње напетости која је довела до јављања фашизма у недрима континента, те истовремено осигурањем да ће се, кроз братске и пријатељске међународне односе, спречити понављање таквог једног антицивилизацијског конфликта.

Истовремено, Руси имају изузетно занимљив однос према властитој победи у II светском рату – вртоглаве и незамисливе жртве грађана СССР, укључујући и милионе цивила убијених на начин толико зверски да то потпуно превазилази чак и европско поимање холокауста, њихов народ добро памти, али их интерпретира без западу толико својственог једа, помало фаталистички, али увек врло позитивно – као залог слободе и завет да ће се она увек чувати. Савезништво из II светског рата представља светињу која се никада не доводи у питање и коју не могу оскрнавити ни Хладни рат, нити експанзија Запада на територије бивших савезница из Варшавског пакта, чак ни самих чланица СССР и ЗНД. Примарни однос Руса према Великој Британији и Француској, а пре свега са земљама на чијим су територијама ратовали и гинули њихови војници, јесте дубоко пријатељски и крајње емотиван. Понижења која пољске власти наносе Русији, склањајући њихове споменике и блатећи њихову војску и њен учинак у рату до Руса скоро и да не допире – они Пољаке воле и цене као народ „силно пострадао“ у антифаштичкој борби, и то им је сасвим довољно.

Са друге стране, за разлику од других истакнутих држава-савезница, Америке, Британије и Француске, у Русији се ни најмање не негује култ непријатељства према Немачкој и другим земљама Осовине, већ сматрају да су своје грехе сасвим довољно окајали изгубивши рат и плативши ратну одштету. Поготово из перспективе балканског славног злопамћења (које је опет на Балкану више европска, него оријентална особина), када се узму у обзир совјетске жртве, начин и размере на који су начињене, овај податак звучи потпуно невероватно . Али док парадигма Немца на Западу, као и у Србији, остаје високи, плавокоси и плавооки СС официр који хладнокрвно пиштољем докрајчује цивиле који су преживели стрељачки вод, у Русији га некако ипак надмашује деветнаестовековна парадигма образованог народа наклоњеног брилијантним техничким иновацијама, а изванредне духовности изражене у немачкој поезији, књижевности и филозофији, омиљеном руском иностраном штиву.

Европски антифашизам такође представља темељ савременог европског идентитета, али он остаје до дана данашњег оптерећен моделом непријатељства и неповерења, упркос врло високој политичкој повезаности некадашњих непријатеља у Европској унији. Будући да је једини начин да западноевропске државе прославе своју победу над фашизмом то да се директно конфронтирају са немачким непријатељем, ова победа је апстрахована до борбе са једном штетном идејом, опредмећеном у 6 милиона уништених цивила јеврејске народности. Ова парадигма је изузетно погодна, будући да упозорава на жртве народа који се и даље већински посматра као блискоисточни, дакле и ваневропски, те згодно показује застрашујуће учинке Другог светског рата не напомињући непосредно да је то првенствено био рат у коме је данашња Уједињена Европа сама себе зубима тргала у парампарчад. Истовремено, основни фактор уједињења Европе, и даље, упркос свему, остаје непријатељство , испрва непријатељство према спољашњој претњи од СССР, а данас од низа фактора, укључујући руску, америчку и кинеску економску хегемонију, али и плиму емиграната из Трећег света чија култура одбија да се повинује европским културним обрасцима.

Европска отаџбинска војна

Европски однос према Другом светском рату стога је дубоко амбивалентан, и суштински неспособан за искрену наивност са којом Руси (Белоруси, Украјинци и др.) славе своју победу у Великом отаџбинском рату, победу која слави не извојевану слободу, већ опстанак народа који се суочио са властитим потпуним уништењем и који је од истога успео да се спасе потпуно сопственим снагама. За Европу је Други светски рат темељни историјски догађај, будући да се из њега изродило европско јединство, али је он истовремено највеће крвопролиће у историји човечанства, проистекло из самих недара европске културе и цивилизације. Европљанин се стога тог времена срећа бојажљиво и опрезно, уз много аутоцензуре. Памти се само зло фашизма, али ретко и његово исходиште у себичним интересима западног империјализма, гложењу око обесправљених и унижених колонија широм света, унутрашња беспоштедна класна борба и разорно деловање различитих центара моћи. За разлику од Русије, Европа никада неће моћи бити само жртвом фашизма, већ увек и његовом колевком и савремени догађаји то више него живописно илуструју. Стога се конститутивни значај антифашизима за Европу знатно модификује. Његовим симболом постају шест милиона мртвих Јевреја, али никада двадесет и седам милиона грађана СССР. Штавише, „новопечени“ Европљани попут Пољака и балтичких народа, позивајући се на „бољшевичку неман“, истичу да су, идеолошки и морално, фашисти и комунисти били на истој равни и њихове жртве никако не могу бити невине, нити се могу квалитативно и квантитативно поредити са жртвама „стварних антифашиста“. Ова интерпретација само иде у прилог тврдњи да се у Европи и није водила никаква титаномахија између слободе и фашизма, већ један бруталан и прљав грађански рат у коме је свако ратовао са сваким. Најбољи пример за то је (као и обично) управо тадашња распарчана Србија, у којој су највеће жртве пале управо у међусобној борби „савезника“ - Лондону подређених четника и Москви подређених партизана.

У Европи је тако, недуго након краја рата, зло „покојног“ фашизма релативизовано пред злом комунизма. „Хитлер и Стаљин“ постали су природна синтагма, знатно чешће изговарана него, нпр. „Хитлер и Мусолини“. Разлика између ових двају била је, чини се, ипак у томе што је друго постало фактор уједињења западне Европе, а прво само некаква „мрља у досијеу“ која се испира кроз ритуалне демонстрације „гриже савести“ и стално „упозоравање на опасност од фашизма“. Док је друго углавном ушло у темеље европске политкоректности и „говора толеранције“, прво је постало стварним принципом деловања и основом реалполитичког сврставања. Фашизам је бледио као „поражени непријатељ“, а комунизам-бољшевизам опстајао је још деценијама као реална претња, живо присутна и у самим европским земљама. Природно, када је коначно и други непријатељ поражен, дошло је до контаминације и преплитања двају и скоро да не би било потребе за њиховим разликовањем, да се само некако без Црвене армије, без градова-хероја Москве, Лењинграда и Стаљинграда могла објаснити данашња европска слобода. Упркос томе, и данас, на Дан победе, појмови су очигледно помешани и тешко се међусобно разликују.

Превазиђену терминологију одбране од „црвене немани“ и „Империје зла“ у наше време полако наслеђује далеко старија, такође конститутивна европска митологија о „источним варварима“, али чак и о „продору на исток“, чиме се додатно продубљује јаз између Европе и Русије и отежава заједничко славље заједничке победе. У данашње доба можемо се посведочити у својеврсној рестаурацији фашизма , ако ни у чему другом, а оно бар у сталном истицању узвишеног „цивилизационог нивоа“ на коме се налазе европски народи и за чије су достизање одређени народи „традиционално и културолошки“, па чак „психолошки и социолошки“ неспособни , или у хистеричним наступима неких новопридошлих чланица ЕУ која упозоравају на „бољшевичку претњу“ сличним вокабуларом којим су на њу упозоравали Хитлерови пропагандисти. Најзад, чак се и чувена синтагма „европске породице слободних народа“ налазила управо на прослављеним немачким окупационим плакатима у Србији (облепљени су посвуда у свим нашим партизанским филмовима – у „Отписанима“ са, чини се, могу чак и читати) са напоредо стављеним српом и чекићем и кукастим крстом и насловом „Шта би било да победи бољшевизам; шта ће бити кад победи национал-социјализам“. Идеологија наметнутог јединства под патронатом „великих, моћних и културних“, у које се мали утерују кроз унижавање и преваспитање не подсећа ни на шта друго до на, чинило се, давно преминуле концепте Аустроугарске монархије и Трећег рајха. На могућност оваквог поимања Европске заједнице упозорио је пре годину дана у свом ауторском тексту немачки амбасадор Андреас Цобел, упозоривши да Срби морају да се одрекну таквог тумачења и прихвате алтернативно (о „заједници држава које су се у слободном самоопредељењу и са демократском легитимацијом удружиле у ЕУ“), ако „заиста желе“ да им се „не понове деведесете“.

Геноцид као гарант европског јединства

Савременој европској идеологији, од целокупног комплекса историјских фактора који су обележили Други светски рат, остаје тако чист, неукаљан и нерелативизован само појам геноцида , пошасти која је попут елементарне непогоде погодила континент, продирући из зверских нагона његових незадовољних грађана и негирајући све његове културне и цивилизационе вредности. Да би се ове вредности, стога, могле једним потезом приказати и осликати, довољно је указати на њихов контрапозит – геноцид. Традицију Другог светског рата као конститутивну Европа, дакле, тумачи пре свега тако што непонављање и уништење геноцида као идеолошког концепта представља најсуштинскију суштину, како њеног постојања, тако и њених (пара)државних институција. Овај племенити циљ може се тумачити добронамерно као израз европске одговорности , или злонамерно као израз њене нечисте савести , будући да је више него јасно да су одређене историјске околности на континенту довеле до тога да се империјални интереси ставе испред права појединаца и целих народа на опстанак под капом небеском. Суђења за ратне злочине која су организована после рата представљала су немушти покушај успостављања правде у ситуацији која потпуно превазилази оквире људског поимања добра и зла, али је истовремено била покушај спасавања „образа Европе“ и њеног ритуалног пречишћења од крви просуте у њено име.

Антифашизам тако, као тачка раздора унутар саме Европе (и то и дан-данас, на шта указују догађаји у Летонији и Естонији, али не само тамо) постаје неподобан и штетан, па се стога на њему истрајава само номинално . Антибољшевизам (преточен у русофобију) и даље игра одређену улогу у европском друштву, али се може протумачити и као идеолошка редунданција времена Регана, Тачерове и папе Јована Павла II. Међутим, геноцид се може опојмовити у самом центру европске цивилизације, као тамна страна њене историје чија је елиминација њен есхатолошки задатак, а чије је одбацивање основни услов сврставања у њене редове. Последњих дана, овај идеолошки пројекат покушао се опредметити у новоизгласаном јединственом европском нацрту закона о „говору мржње“, документу који треба битно да одреди основе континенталне политкоректности. Један од његових средишњих ставова јесте дефинитивно стављање ван закона сваког облика „негационизма“ који доводи у питање парадигматске случајеве геноцида. Овакви закони већ постоје у неким земљама, па се у Немачкој може добити до пет година затвора за негирање геноцида над Јеврејима, а у Француској чак и за оспоравање природе покоља који је Турска извршила над Јерменима, тј., условно говорећи, једна неевропска држава над једним неевропским народом.

Међутим, критеријуми геноцида остају данас системски нејасни. Шта један злочин квалификује као геноцид? Шта значи „негирати геноцид“? Парадигматски пример, ради кога је наведена реч и искована јесте, дакако холокауст – застрашујући пројекат у коме се једна држава латила искорењења и уништења једног народа, где год се он нашао на планети. Проблем је, међутим, што је таквих злочина врло мало, будући да је ретко када неко био у прилилици да такав један пројекат покрене, све и да за то има воље. Поред немачке „популационе политике“ против јеврејског, али такође ромског и словенског становништва, евентуално се може поменути римско уништење Картагине и монголска најезда на Персију. Међутим, ако се узме у обзир да је Џингис Кан штедио „све градове који су му се предавали“, а да су Турци, на пример, Јермене истребљивали само у циљу „етничког чишћења“ властите земље, а не у циљу „затирања трага“ том етносу као „планетарним паразитима“, и ове историјске ситуације тешко је окарактерисати као геноцид. Једини „чисти“ случајеви јесу ти када су, углавном западне, силе које су располагале страшним техничким средствима за ту сврху, затирале читаве народе, како што су Конквистадори учинили са Ацтецима, или Американци са неким индијанским племенима.

Како довести геноцид у дом просечног Европљанина?

Други проблем, дакако, представља и чињеница да су у питању историјски догађаји , о којима извори могу бити непрецизни или искривљени и врло је тешко утврдити да ли су се злочинци руководили некаквим „планом систематског уништења једног народа“, или далеко прозаичнијим мотивима пљачкања, грабежи, или обичног силеџијства. Наравно, рећи ће неко, парадигматски геноциди битни за европски идентитет нису ни на који начин спорни, и не представљају никакве историјске чињенице, већ нашу свакодневицу. Док је то већ помало спорно за питање холокауста, оно свакако није за два друга парадигматска случаја – Руанду и незаобилазну Сребреницу. За ове случајеве ствар је толико очигледна да у било какво разматрање и проблематизовање није ни потребно улазити. У крајњој линији, надлежни органи, а то је Мађународни суд правде у Хагу, рекли су своје – у Сребреници је дефинитивно почињен геноцид, иако истог није било на територији целе Босне и Херцеговине.

Пример Сребренице идеалан је за утемељење европског идентитета. Прво, у питању је близак догађај кога се сви добро сећају. За разлику од холокауста, где се мора позивати на „досадне“ цифре и писану документацију, уз врло ограничен филмски материјал, геноцид у Сребреници представља медијски спектакл који се безмало преносио уживо, са посебним акцентом на жустром и ефикасном реаговању међународне правде у лику НАТО авиона који савршено прецизно уништавају реалну српску претњу по европску безбедност, сводећи укупне (војне и цивилне) жртве на тричаву половину до сада ексхумираних тела пострадалих сребреничких муслимана. Даље, непријатељ и извршилац геноцида јесте у неку руку „европски елемент“ што даје повода за манифестовање „гриже савести“, али су у питању цивилизациони отпадници и оријентализовани/балканизовани варвари са којима се Европа у ствари не идентификује, што, за разлику од холокауста, не прави расцеп по средини континента, већ Заједницу држи чврстом и упућеном на саму себе у својој цивилизованости и згрожености над злочином. Најзад, жртве припадају култури која је традиционално ненаклоњена Западу и која, у XXI веку унеколико покреће свети рат против европских вредности – тако да нема боље прилике да им се на делу покаже надмоћност европске антигеноцидне културе.

Наравно, и овај идеални пример има своје недостатке. Пре свега, постоји читава номенклатура у свету, а њу не чине само Срби и њихови „пријатељи и савезници“, склона да оспорава чињеницу да се то што се збило у Сребреници, упркос свој очевидности, може окарактерисати као геноцид. То се образлаже позивањем на (стране) изворе који потврђују да су жене и деца евакуисане из вароши пре злочина, те да су погинули углавном мушкарци „стасали за оружје“, који су „могли носити пушку“. Сами босански муслимани са поносом говоре о повлачењу своје војске кроз обруч, којом приликом су били десетковани српском артиљеријом. Најзад, на десетогодишњицу овог трагичног догађаја, представници босанских власти и улеме, у присуству многобројних страних званица, сахранили су неколико стотина скоро ексхумираних мушкараца као „шехиде“, што значи да су они били „борци, погинули у рату за религију“. Ако то значи да су сви погинули у борби, што појам „шехид“ подразумева, онда се не може уопште говорити о ратном злочину, а ако су, какве су индиције, били стрељани, онда је у питању ратни злочин стрељања ратних заробљеника, али никако геноцид, који подразумева планско затирање целог једног народа.

То доводи до другог, већег проблема сребреничког геноцида. Он, наиме, може бити геноцид само под условом да је он био део српског плана да се затре целокупна муслиманско-бошњачка нација, на територији целе БиХ, али и Србије и Црне Горе где они пребивају. Међутим, исте институције које су Сребреницу прогласиле за геноцид, констатовале су да се о истом не може говорити на нивоу целе БиХ, чиме су, према правилу употребе ове речи, обезвредили и своју прву тврдњу. Наравно, званичници Федерације БиХ једноставно прелазе преко овог проблема истичући да се је у ствари цели рат у Босни био покушај управо српског истребљења бошњачке нације, што суд у Хагу није успео, или није хтео да докаже. Европљанима, међутим, ова теза никако не одговара, будући да доводи у питање кредибилитет њихових институција – оних истих које једине треба да дефинишу шта јесте, а шта није геноцид, или уопште ратни злочин. Код њих је стога популарно да се говори о српском (свесном и планираном) геноциду над једном сасвим новом етно-групацијом, тзв. Сребреничанима (на страну то што овај појам у стандардном „Бе-ха-есу“ означава све становнике града Сребрнице, укључујући и Србе избегле из града почетком рата, које војска Ратка Младића дефинитивно није настојала истребити), као што је за потребе војне акције против СР Југославије послужио покушај геноцида против „Косовара“ (будући да „Милошевићева војска и полиција“ никако није почињала са масовним стрељањима и депортацијама у Албанији).

Истина и релативизације

Пројекат паневропског идентитета као борбе против геноцида довео је, тако, до врло необичних и неочекиваних последица на Балкану. Иако је један добар део становништва прихватио културни модел у коме бити цивилизован и имати право на политичко-економску будућност значи оградити се недвосмислено од свих ратних злочина почињених у било чије име (а нарочито у српско), и без резерви, задњих мисли и релативизација осудити сваки (а поготово сребренички) геноцид, дошло је истовремено до недопустивог – до страшне релативизације самог појма геноцида , те последње неукаљане тековине Другог светског рата. Прво се, из дневнополитичких разлога унутаревропског помирења, са пијадестала парадигме геноцида потискује систематско истребљење милиона Јевреја, који су буквално искорењени у целој централној Европи (поготово у земљама које су данас најистакнутији заговорници ревизије совјетског учинка у антифашистичкој борби), на рачун крвавог освајања једне муслиманске енклаве у Босни са неколико хиљада пострадалих, а затим се за непобитни доказ истог узима видео снимак стрељања шесторице младића, ратних заробљеника код Трнова. Као да није довољно тешко објаснити како је могућ пројекат геноцида у коме се не настоји истребити цели генос , већ само једна његова енклава, „шест милиона Јевреја“ своди се на „шест стрељаних Сребеничана“, чиме се, поред управљености на целину одређеног етноса, одбацује и друга кључна карактеристика – масовност.

Ове интерпретације природно стварају смутњу. Сходно примењеним критеријумима геноцидом се може означити било шта , од сваког нама познатог ратног злочина (етничког чишћења, стрељања заробљеника итд.) до недавног масакра у кругу једног америчког универзитета, где је страдало четири пута више Американаца него што је Сребреничана побијено онај дан код Трнова. Па ипак, медији инсистирају на „геноциду на шесторицом Бошњака“, као да се геноцид може инстанцирати на шест појединаца вишемилионског народа. Не само да, као последица тога, сви народи у Босни непрестано једни друге оптужују за низ „геноцида“ који су спровођени од села до села, већ се често могу чути и такве изјаве као што су „ја сам жртва геноцида“ и „нада мном је извршен геноцид“, што показује потпуно обсмишљавање овог појма које је на делу на Балкану. Против овога је у пар наврата устајало израелско удружење „Јад Вашем“ истичући сву опасност од овакве релативизације злочина из Другог светског рата, истовремено и амнестирање злочинаца чије се деловање бесконачно умањује и обезначава. Ови апели до сада нису имали никаквог значајног одјека и, како ствари стоје, холокауст и Сребреница ће остати раме уз раме пред очима европских судова који ће судити о „говору мржње“.

Са овим се круг затвара и коначно се релативизује све оно што је у Европи представљало наслеђе Другог светског рата. Постаје небитно ко се на чијој страни борио, небитно ко је, и по коју цену, победио, а највећи покољ у историји који је за последицу имао стварање света каквим га знамо данас ставља се у контекст „највећег злочина после тога“, чија је последица било стварање БиХ какву знамо данас. Истовремено, начисто релативизовани, ови појмови се озакоњују и забрањује се свака расправа о њима. И као што „антифашизам“ у Летонији и Естонији подразумева прогон и забрану свих симбола јединих антифашиста које су те змеље имале, тако и сваки добронамерни грађанин који сутра пожели да рестаурира значај холокауста доводећи у питање природу догађаја у Сребреници ризикује плаћање значајних новчаних казни, па чак и једну до три године затвора. Истовремено, искључује се свака могућност разговора и разматрања историјских чињеница као таквих, па са тиме и стварног и истинског разумевања жртава, на рачун празих фраза и лоше утемељених, контрапродуктивних догми. И не заборавимо да, ако се у недемократском Ирану може слободно расправљати о манипулацијама са бројем погинулих Јевреја у пројекту холакауста, а у демократској Немачкој таква расправа забрањује под претњом затвора, значи да се у Ирану холокауст може доказати као чињеница , док у Немачкој он остај само државом подржан мит који ће сваки млади неонацист са лакоћом као такав одбацити, будући да га на његово прихватање не обавезује његов властити разум и образовање, већ ауторитет државе коју не поштује.

Шта су последице овога? Европски идентитет, који је требало да постане синтеза свих позитивних и конструктивних тежњи међу народима континента да се заувек превазиђу све поделе које су довеле до Другог светског рата, постаје алиби за стварање дубоког неповерења у БиХ или на Балкану, или параван за рађање новог фашизма усмереног против „азијских хорди“ у Летонији и Естонији, или против страних имиграната у Западној Европи. Понавља се исти вокабулар, подстичу нове поделе и отварају старе ране, док су европске институције презаузете преваспитавањем Срба, Руса и Турака да би изашле у сусрет и стале у крај разорним процесима који се дешавају у самој ЕУ. Европа тако не само да ствара неповерење и резигнираност код неких од народа који јој културно и географски припадају, већ суштински поткопава темеље на којима почивају неке од њених основних вредности. То је проблематика која се указује у светлу овогодишњег Дана победе, празника који је бацио светло на две различите Европе. Једна се са гордошћу и стрепњом присећа својих најтрагичнијих тренутака и са поносом слави све оне који су имали довољно храбрости и људскости да властиту главу и интересе положе на олтар будуће европске слободе, мира и јединства. Та Европа је шаролика и неједнозначна, али поносна и неукаљана. Она се слави када руски председник открије у Москви споменик генералу Де Голу, или када француски председник одликује Легијом части цели авијатичарски пук „Нормандија – Неман“, иако се тај пук прославио летећи у руским „Јаковима“, под управо оним ознакама које су у Летонији забрањене. Друга Европа је јединствена, хомогена и напредна, окренута светлој заједничкој будућности уместо тмурне заједничке прошлости. Она се можда не може подичити херојима, нити пружити достојанство пострадалим жртвама, али њене политичко-економске перспективе и потенцијали у својим могућностима далеко превазилазе ону прву. То је Европа богатства и стандарда, али у њој, очигледно нема места нити за све Европљане, нити за сву европску историју. Она се свим средствима бори против нетолеранције и језика мржње, али њом марширају Waffen SS трупе. Она антифашисте оптужује за фашизам, док јој фашисти слободно шетају. Најзад, она не слави Дан победе, да ли зато што нису све њене чланице победиле, као што се то обично сматра, да ли зато што у ствари победе није ни било, већ непријатељ само чека прави тренутак да се поново појави, сакривен тамо где се нико не би сетио да га тражи.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер