Ердоганов рат за опстанак на власти
| Савремени свет | |
Ердоганов рат за опстанак на власти |
|
| четвртак, 06. август 2015. | |
|
У првој ноћи напада турски Ф-16 су ,,комплетно уништили“ четири позиције "Исламске државе" у области Килис, у Сирији, убивши 35 џихадиста, али су такође гађали и положаје Радничке партије Курдистана у северном Ираку. Штавише, за 48 сати извршена су 22 ваздушна напада у Ираку на упоришта РПК у Кадилију и 9 против "Исламске државе" у Сирији, док је турска артиљерија са границе гађала положаје оба покрета.
То је епизода која синтетизује промену војне равнотеже у региону ако се узме у обзир да су се током битке за Кобане појавиле фотографије турских војника на граници са Сиријом како другарски ћаскају са војницима "Исламске државе", организацијом која је могла да прошири подручја под својом контролом дуж турске границе захваљујући подршци Анкаре, која само да би оборила режим Башара ел Асада, није никада изоставила помоћ џихадистичким групама попут фронта Ел Нусра, или калифатским милитантима, који су у многим случајевима видали своје ране у турским болницама.
Турске операције имале су широке унутрашње реперкусије. Пет хиљада турских полицајаца са хеликоптерима и специјалним снагама извршило је упаде у 26 квартова Истанбула, у преко 100 зграда за које се сумња да се у њима врши прихват џихадиста "Исламске државе", као и курдских бораца РПК, партије која је чврсто повезана са сиријским Курдима из Курдске демократске партије, која је заклети непријатељ "Исламске државе".
Напади Ф-16 против "Исламске државе" и Радничке партије Курдистана представљају ,,потез који је Анкара морала да предузме услед промена на северу Сирије“, објаснио је турски председник Ердоган, који је на крају пристао и да коалиција против "Исламске државе" употреби америчку базу Инџирлик ,,под извесним условима“.
Могућност употребе Инџирлика, базе коју су Американци конструисали 1951. године, која угошћује турске, америчке и британске снаге, представља потенцијално преимућство јер је много ближа Сирији и Раки (главном граду "Исламске државе") у односу на базе које је коалиција користила у Јордану или Заливу. За Анкару, војна кампања против "Исламске државе" политички је корисна да се одговори онима који оптужују Ердогана за саучесништво са џихадистима, али би, у ствари, војна интервенција могла да прикрије циљеве који су много другачији од рата против калифата.
Успостављање једне зоне без летења без одобрења УН сасвим је незаконит чин, који угрожава суверенитет Сирије. Зоне без летења, које су савезници (САД, Британија и Француска) наметнули југу и северу Ирака деведесетих година, биле су озакоњене од УН да се заштите Курди и шиити од Садама Хусеина. Вероватно је, како тврди рецимо турски лист Хуријет, Вашингтон трампио одобрење за употребу Инџирлика (и базе Батман, Дијарбакир и Малатија, у случају потребе) за подршку успостављању зоне без летења, мада подршка САД не може да замени одобрење резолуцијом УН, нити да прибави легитимитет кршењу међународног права. Приступ подручју које ће покривати зона без летења биће у ствари искључен за летелице Башара ел Асада (које би, ако би ушле, постале мете) и на територији којом ће фактички управљати Турци биће распоређене војне јединице Анкаре, укључујући артиљеријске јединице.
Антитерористичка офанзива трајаће три-четири месеца, предвидео је Ердоган, који је разјаснио да су напади Ф-16, који полећу из Дијарбакира (у турском Курдистану), ,,само први корак и да ће се операције наставити у наредним данима“. Председник је такође поновио да борци РПК (који су последњих недеља обновили акције против турских војника и полицајаца) морају да положе оружје, признајући да је ,,борба у коју је Турска ушла много другачија од оних претходних“. Такве изјаве стављају до знања да терористи против којих се треба борити нису само они из "Исламске државе", што ће бити демонстрирано бомбардовањима без разлике, било против положаја "Исламске државе", било против области које су под контролом курдских милиција. Утисак је да Ердоган хоће да спречи да рат против "Исламске државе" и омогући Курдима да задрже контролу над значајним делом територије, која се сада протеже од Ирака до севера Сирије, што је идеалан геополитички контекст да се прогласи у будућности независна курдска држава.
Ердоганова одлука да нападне све спољне непријатеље, и оне на граници ("Исламску државу", Курде, марксистичке побуњенике) могла би такође да представља једну смицалицу да се измени политички оквир, у којем је председникова партија знатно ослабљена после избора од 7. јуна. Клима ванредног стања оправдава гвоздену песницу полиције и војске, сада већ под чврстом контролом АКП (Партије правде и развоја), и обновљена кампања против Курда (оптужених да су спровели 2099 насилних акција од почетка године, према агенцији Анадолија) ослабила би демократску опозицију, као и прокурдску Народно-демократску партију, која је имала леп успех на последњим изборима и чији су поједини представници ухапшени последњих сати. Могло би се показати да је Ердоганов рат усмерен не толико ка уништењу "Исламске државе" колико ка консолидацији његове уздрмане власти. Продужено ванредно стање је корисно да се спрече Курди да се учврсте у Сирији и да се зада последњи ударац режиму Башара Асада, који је до 2012. године био велики Ердоганов пријатељ.
Након што је подржала најгоре џихадисте и исламистичке терористе, који су се борили против Дамаска, сада Анкара хоће да се заштити од својих бивших савезника, конструишући један зид који треба да се надовеже на дефанзивним препрекама већ заштићени зид дуг 235 километара. Комплетиран са инфрацрвеним камерама и сензорима, зид ће бити реализован са монтираним модулима и бодљикавом жицом, повезаниm са 365 километара противтенковских канала, како би се спречио пролазак возила. Превео са италијанског: Небојша Вуковић Извор: |
Преокрет се очекивао, посебно након масакра у курдском граду Суруч, неколико километара од Кобанеа, где је један самоубилачки напад, приписан "Исламској држави", изазвао 21. јула 32 мртвих и на десетине рањених, и након притисака из Вашингтона. Турска војна интервенција против "Исламске државе" у Сирији започела је 24. јула са једном комплексном и местично двосмисленом операцијом.
Тих истих сати, турске безбедносне снаге извршиле су рације у 16 турских провинција, хапсећи 590 особа (37 странаца), осумњичених да припадају различитим терористичким организацијама, међу којима многе Курде из РПК и Халиса Бајанчука, познатог и као Абу Ханзал, важног вођу "Исламске државе" у Турској. У Истанбулу, у блиц-акцији, убијен је и један припадник марксистичке групе. Напад против "Исламске државе" представља такође одмазду за убиство једног турског војника на сиријској граници.
Турска је, у ствари, потврдила да ће успоставити зону без летења, дугу 90 километара и дубоку око педесетак у пограничној зони севера Сирије, званично да би се потпомогли напади коалиције. У стварности, зона без летења између Мареје и Јараблуса омогућиће можда да се одагнају снаге "Исламске државе" са турске границе, али ће такође спречити накнадна напредовања сиријских Курда из јединица за заштиту курдског народа (YPG), иначе оружаног крила Курдске демократске партије, повезане са Радничком партијом Курдистана.
