Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Dve istorijske godišnjice - Staljinova smrt i "osuda kulta ličnosti"
Savremeni svet

Dve istorijske godišnjice - Staljinova smrt i "osuda kulta ličnosti"

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Milošević   
subota, 05. mart 2016.

Ovih dana bležimo godišnjice dvaju događaja koji su, prema opštim ocenama, bili prelomni za unutrašnja kretanja u Sovjetskom Savezu i imali značajan odraz na međunarodne prilike. To su 20. kongres KPSS na kome je osuđen Staljinov kult ličnosti i smrt sovjetskog vođe Josifa Visarionoviča Staljina.

Tačno pre šest decenija, krajem februara 1956 godine, Nikita Sergejevič Hruščov podneo je na 20. kongresu KPSS čuveni referat ,,O kultu ličnosti i njegovim poledicama’’. Bio je to događaj od prvorazrednog značaja za sovjetsko, odnosno rusko društvo i za ceo komunistički pokret u svetu. Toga dana, bar formalno, Sovjetski Savez je započeo borbu protiv kulta ličnosti i staljinizma, ali su se neki njegovi recidivi održavali i godinama kasnije.

Kongres je održan uoči treće godišnjice Staljinove smrti. Analitičari kažu da je malo verovatno da je takav korak, odnosno partijski kongres i osuda kulta ličnosti, bio ranije isplaniran. Naknadna naučna istraživanja pokazuju da se svest o potrebi određenih promena u društvu pojavila se još za Staljinova života, a i on sam bio je svetan toga, svestan da se nešto mora uraditi, menjati. U društvenom sistemu su se oštro pojavile razne teškoće. Kolektivizovana poljoprivreda nije mogla da prehrani zemlju.

Prema tumačenjima pojedinih istoričara i javno iznetim podacima (koji u određenim krugovima izazivaju sumnju), uoči Staljinove smrti, u radnim logorima (Gulag) i zatvorima nalazilo se oko 2,6 miliona ljudi a još oko 2,8 miliona u izgnanstvu. Vlasti su sa ogromniim teškoćama održavali kontrolu nad tolikim brojem ljudi, pogotovu što je u logorima dolazilo do javnog ispoljavanja nezadovoljstva pa i pobuna.

Određenu, i reklo bi se ne poslednju ulogu odigrala je i želja za očuvanjem vlasti. Ne treba zaboraviti da je Nikita Hruščov relativno kasno stao u vrhove sovjetske vlasti i da je bio jedan od mlađih kadrova u vladajućoj nomenklaturi. Vlast, osvojenu na ne baš politički najkorektniji način, trebalo je zadržati po svaku cenu. Hruščov se odlučio na riskantan korak.

U svakom slučaju, za milione ljudi osuda kulta ličnosti i rehabilitacija imali su ogroman značaj.

Hruščovu je bilo veoma važno da osudi bezakonje u prošlosti, ali ne i da stavi pod udar i sam komunistički sistem. Zato je njegov referat sugerisao: terora je bilo, ali su od njega stradali pre svega KPSS odnosno njeni članovi. Zato Hruščov i nije govorio o deportacijama i likvidacijama u vreme kolektivizacije krajem tridesetih godina.

Mnogi analitičari su mišljenja da je Staljinov period u nekim domenima i dalje mitološki obojen i da istorija tek treba da utvrdi neke činjenice, bez predrasuda i političke pristrasnosti.

Druga značajna godišnjica onosi se na Staljinovu smrt. On je preminuo petog marta 1953 godine. Umro je u svojoj dači u Podmoskovlju, a sahranjen je 9. marta.

Iz ogromne lične dokumentacije, odabrao sam neke najzanimljivije detalje o ovim događajima o kojima se malo zna u javnosti i za koje smatram da će biti interesantni čitaocu.

Nikita Hruščov u svojim sećanjima, sadržanim u knjizi koju je pripremio njegov sin Sergej, navodi da se februara meseca 1953 Staljin iznenadno razboleo ali je izgledalo da se brzo oporavio. Bila je subota i Staljin je pozvao u Kremlj najbliže saradnike na uobičajenu sedeljku. U društvu su osim Hruščova bili još Maljenkov, Berija, Buglanjin. Pogledali su neki film a zatim je Staljin predložio da na obližnjoj dači ,,nešto prezalogaje’’. Večera se odužila. On je takve večere nazivao ručkom i trajale su do jutarnjih časova. Negde oko pet ili šest časova počeli smo da se razilazimo. Staljin nas je kao obično ispraćao. Bio je veseo, u odličnom raspoloženju, šalio se. Ništa nije nagoveštavalo da će se tako nešto dogoditi.

Šaleći se, Staljin je prst uperio u stomak Hruščova i nazvao ga Mikita- to je ukrajinska verzija ruskog imena Nikita. Sutra je bio Slobodan dan, nedelja, i svi su verovali da će ih Staljin naveče ponovo pozvati i zato ceo dan nisu jeli ništa. Trpeza Staljina uvek je bila prepuna đakonija, iako ni navedeni gosti u svojim domovima nisu ni u čemu oskudevali. Međutim, telefon nikako da se oglasi. Tu nešto nije u redu- pomislio je Nikita Hruščov. To se još nije dešavalo da Staljin nedeljom ne poziva najbliže saradnike na sedeljku.

Bilo je već kasno i otišao sam da spavam, uveren da Staljin tako kasno neće zvati.- priseća se Hruščov. Ođednom, zvoni telefon. Javlja se Maljenkov i kaže kako iz obezbeđenja Staljina javljaju da se sa njim, Staljinom, nešto dešava i da hitno treba otići na daču.

Posle dugih noćnih sedeljki, Staljin je imao običaj da spava gotovo do podne. Sada je već kasno uveče, a od Staljina ni glasa. Niti zove, kako je to obično radio, da mu se donese čaj, niti se na bilo koji drugi način oglašava. A od posluge niko se ne usuđuje da zaviri u prostoriju u kojoj je Staljin.

Obezbeđenje je konačno poslalo u izvidnicu spremačicu Matrenu Petrovnu, postariju ženu koja je godinama radila kod Staljina i bila mu veoma odana. Ona je videla kako Staljin u trpezariji leži na podu i spava, a pod njim- barica. U prostoriju su na takvu izjavu ušli i ljudi iz obezbeđenja i podigli Staljina na ležaj. Očigledno, kada je u ko zna koje doba dana ustao, Staljin je pošao u trpezariju, pao i pomokrio se.

Pošto je izgledalo da Staljin spava, priseća se dalje Hruščov, smatrali smo da bi bilo neugodno da tu ostanemo i da, kada se probudi, zatekne nas u takvoj po njega neugodnoj situaciji. Pokupili smo se o razišli kućama.

Uskoro, ponovo se oglasio telefon i opet- Maljenkov. Kaže da ipak sa Staljinom nešto nije u redu. Iako Matrena Petrovna kaže da on mirno spava, to je nekakvo čudno spavanje. Treba hitno ponovo doći na daču.

Ponovo smo se okupili i odlučili da pozovemo lekare- kaže Hruščov. Jedan od lekara veoma pažljivo je dotakao Staljinovu ruku, konstovao da desna ruka ne funkcioniše a takođe ni leva noga. Preobukli su ga i preneli na drugi udobniji ležaj. Lekari su ocenili da je Staljin u krajnje teškoj situaciji, da postoji doduše neka mogućnost da se izvuče ali da više neće biti sposoban da obavlja neku dužnost. Pokušali su da mu kašičicom daju čaj i neku kašu.

Tokom dana Staljin je izgleda došao svesti ali nije mogao da govori. Podigao je levu ruku i pokazivao nešto na zidu. Na usnama mu se pojavila blaga grimasa slična osmehu. Zatim je pružio ruku i ka nama, blago smo se rukovali. Rekao sam prisutnima: Znate zašto on rukom pokazuje na zid? Tamo je reprodukcija slike nekog umetnika kako devojka hrani jagnje na cuclu. Shvatili smo da to Staljin želi da kaže: evo, vi mene hranite kašičicom kao ova devojka jagnje.

Čim je Staljin pao u krevet bez svesti, Berija je počeo da ga ogovara najpogrdnijim izrazima. Bilo je prosto nemoguće to slušati- kaže Hruščov. A čim je Staljin došao svesti, Berija je klekao pored kreveta i počeo da mu ljubi ruke. Kada je Staljin ponovo izgubio svest, Berija se podigao sa kolena i pljunuo na pod. To je pravi Berija, kaže Hruščov.

Kraj postelje Staljina organizovana su dežurstva. Zajedno su dežurali najviši rukovodioci i lekari. Posle jednog dežurstva, kaže Hruščov, odvezao sam se kući da se bar malo odmorim i ispavam. Ali, ponovo je zazvonio telefon i javljaju mi da se stanje Staljinu pogoršalo. Ovoga puta pao je u agoniju. Prestao je da diše. Lekari su pokušali vestačko disanje, ali nije pomoglo. Svi su bili svesni da je to kraj i da Staljina više nema.

To nije bio kraj samo životnog puta Josifa Visarionoviča Staljina. Bio je to kraj čitave jedne epohe. Ili, ako hoćete, početak jednog novog poglavlja i na unutrašnjem i na međunarodnom planu.

Staljinvo telo bilo je izloženo u velikoj sali- poznatom ,,Kolonom zalu’’ (sali na stubovima) nedaleko od Kremlja, u najužem centru Moskve. Milioni ljudi širom Sovjetskog Saveza oplakivalo je Staljina a stotine i stotine hiljada moskovljana ali i ljudi iz drugih krajeva prošlo je kraj njegovog odra. Ljudi su satima čekali u redu, padali u nesvest. Govorilo se da je u opštoj gužvi u centru Moskve bilo i žrtava. Apsurdno je ali istinito da su za Staljinom plakali i mnogi koji su bili pod represijom, čiji su najbliži ni krivi ni dužni stradali. Balsamovano Staljinovo telo preneto je u Mauzolej na Crvenom Trgu i položeno pored Lenjinovog tela. Tamo će ostati sve do oktobra 1961 kada je izneto iz Mauzoleja i sahraneno samo nekoliko metara iza mermernog zdanja gde počivaju ostaci mnogih sovjetskih političkih i vojnih rukovodilaca i revolucionara.

Staljin takoreći nije ni pokopan, a u državnom i partijskom vrhu počela je bespoštedna borba za naslednika. Najviši funkcioneri ili pretendenti na najviši partijski položaj bili su jednoglasni samo u jednom: ni po koju cenu ne sme se dozvoliti da u Kremlj zasedne Lavrentij Berija, bez sumnje najomraženija ličnost u državi. Ne sme se dozvoliti ni da on zauzme položaj ministra unutrašnjih poslova ili bezbednosti. Smatralo se da bi u tom slučaju, Berija jednog po jednog eliminisao čitav partijski i politički vrh. Ta borba neće predugo trajati. Hruščovu i drugovima uspelo je da osujete namere Berije a potom i da ga sasvim uklone sa političke scene. Na brzinu je sazvan je sastanak partijskog vrha na koji je pozvan i Berija. Sam Berija se iščuđavao: otkud tako na brzinu sazivanje partičkog vrha? Uskoro će saznati zašto.

Prema ranije pripremljenom scenariju, za koji je znalo samo nekoliko ljudi okupljenih oko Hruščova, predsedavajući je saopštio da je na dnevnom redu neprijateljska, verolomna aktivnost Lavrentija Pavloviča Berije. Berija je bio zapanjen. Prebledeo je kao krpa i, prema nekim izvorima, mašio se za futrolu revolvera. U toj nameri ga je sprečio maršal Žukov koji ga je uhvatio za ruku. ,,No, no, tovariщ Lavrentiй Pavlovič’’- upozorio ga je Žukov. Ubrzo su mu stavili lisice i odveli u zgradu KGB. Posle nekoliko meseci istrage, za koju se unapred znalo kako će se završiti, Berija je streljan kao neprijatelj države i zapadni špijun. Streljan je u istoj zgradi (KGB) na Trgu Đeržinskog, danas Lubjanski trg, u kojoj su stradali mnogi koje je Berija poslao u smrt. Ta istorija se u Sovjetskom Savezu više puta ponavljala. Prema nekim izvorima, Berija je uoči streljanja uzviknuo: ,,Babu mne, babu’’ (u slobodnom prevodu- ,,ženu mi neku dovedite, ženu’’). Berija je, naime, bio poznat kao seksualni manijak kome su nasilno dovodili lepe devojke sa moskovskih ulica.

Iznošenje Staljinovog tela iz Mauzoleja nije bilo javno najavljeno jer se znalo da bi to moglo da naiđe na oštre proteste jednog dela javnosti. Ipak, o tome se pročulo pa je još dan pre ceremonije na Crveni trg došlo mnogo ljudi.

Žitelj podmoskovskog naselja Reutova, Vladimir Fjodorovič Poršnjev, priseća se tog događaja jer je bio ne samo očevidac nego i direktan učesnik čitave ceremonije. Njegovo kazivanje svojevremeno su zabeležili neki moskovski mediji.

Tridesetog oktobra 1961, držao sam stražu na ulazu u Mauzolej zajedno sa Jevgenijem Jašinom- priseća se Poršnjev. To je takozvano stražarsko mesto broj jedan. Smenili su nas posle podne. Još je bilo vidno. Po Moskvi su se već čuli glasovi da će sutradan po odluci Politbiroa iz Mauzoleja tajno izneti telo Staljina. Crveni trg bio je prepun ljudi takozvane kavkaske nacionalnosti. ,,Ne damo da se Staljinovo telo iznese iz Mauzoleja’’, uzvikivali su Gruzini. Jedan čovek bacio se na Jevgenija i pokušao da mu otme karabin. Za njim su krenuli i ostali.

Komandir straže nije se zbunio i udario je napadača kundakom po glavi, razbivši mu lobanju. Ta slika mi je i danas pred očima. Repetirao sam oružje i uzvuknuo: ,,Stoj, pucaću’’. Za tren oka pritrčali su policajci odeveni u civilna odela kojih je bilo svugde okolo. Iz Spaske kule došli su vojnici divizije Đeržinskog a iz okolnih ulica još neki vojnici. Gruzine su kao cepanice tovarili na kamion o odvozili.

Sledećeg dana pred strojem smo bili pohvaljeni. Počela je politička nastava i ođednom- uzbuna. Okupili smo se kod kremaljskih zidina, dovukli mitraljeze, sanduke sa municijom. Staljina su iznosili iz Mauzoleja.

Sanduk su iz Mauzoleja iznosili oficiri, a dalje do grobnice nas nekoliko vojnika. To je svega petnaest- dvadeset metara. Crveni trg bio je zatvoren. Na ceremoniji su bili samo članovi Politbiroa, komandant Kremlja i oficiri bezbednosti.

Grobnicu su iskopali nekako veoma uzanu. Svi su bili nervozni, žurili su. Došlo je i do konfuzije. Jedan kapetan sagnuo se i šapka mu je pala u grobnicu. Pobledeo je i zadrhtao. To nije dobar predznak. Prišao sam mu:

,,Druže kapetane, dozvolite da uskočim i izvučem šapku’’. Kapetan se posavetovao sa nekim i dao mi je znak. Uskočio sam u grobnicu i izvadio mu šapku. Predložio sam: počnite da zakopavate, a ja ću zemlju utabati. Dali su mi jos jednog vojnika i mi smo utabali zemlju.

Kada se sve završilo, prisutni su se razišli. Ostao je samo stari profesor koji je dva puta nedeljno ulazio u Mauzolej da proverava stanje mumije Lenjina i Staljina.

- Deda, koliko će se Staljinovo telo održati?

- Najmanje dvadeset pet godina. Odlično sam ga

balsamovao. I pokrov je olovni.

I tako, izgleda da je Staljinovo telo počelo da se raspada kada je u Sovjetskom Savezu počela perestrojka.

Staljin tako posle smrti nije trajno ostao pored Lenjina, nego se ponovo našao u društvu saboraca još iz vremena revolucije ali i kasnijih saradnika, revolucinara iz stranih zemalja i poznatih ličnosti sovjetskog društva i svetske levčarske elite. Tu su sahranjene i neke poznate ličnosti iz prethodnog istorijskog perioda kao i perioda posle Staljina. Na Crvenom trgu su sahranjeni Brežnjev, Andropov, Černjenko, zatim Sverdlov, Rusakov, Inesa Armand, Klara Cetkin, Đeržinski, DŽon Rid, Bela Kun, Žukov, Gagarin, Vorovski, Malinovski, Konjev, Rokosovski i mnogi, mnogi drugi. Većina je kremirana a njihov prah sa urnama ugrađen u kremaljske zidine.

 Svoju verziju događaja iz Staljinovih, a zatim i Hruščevljevih vremena, a pre svega u vezi sa XX kongresom KPSS i motivima raskrinkavanja Staljinovog kulta ličnosti, izneo je čovek koji je bio veoma obavešten: general- major u penziji Vadim Udilov koji je gotovo četiri decenije proveo u kontraobaveštajnoj službi. On dovodi u pitanje tvrdnju da je Hruščov na XX kongresu raskrinkao Staljina i ocenjuje da je to zapravo bila njegova osveta Staljinu zbog smrti svoga sina Leonida. Kritika kulta ličnosti, prema tumačenju Udilova, bila je samo maska za prikrivanje stvarnih motiva i namera Nikite Htuščova.

A evo o čemu se, po oceni Udilova, radi.

Sin Nikite Hruščova iz prvog braka, Leonid, pao je u nemačko zarobljeništvo početkom Drugog svetskog rata pošto je avion kojim je pilotirao u vazdušnoj borbi oboren nad sovjetskom terotorijom koju su u tom trenutku kontrolisali Nemci. Leonid je, navodno, pristao na saradnju sa okupatorima. Moskva je, saznavši za to, organizovala otmicu i izvukla Leonida iz nemačkog zarobljeništva. Suđeno mu je i osuđen je na smrt streljanjem, a poslednju reč dali su tadašnji najviši sovjetski rukovodioci. Staljin je odbio da pomiluje Leonida.

Prema nekim tvrdnjama, Nikita Hruščov je kratko vreme pre XX kongresa rekao u uskom krugu svojih pristalica: ,,Lenjin se u svoje vreme osvetio carskoj porodici zbog brata, a ja ću se osvetiti Staljinu, makar i mrtvom, za sina. ,,Pokažu gde živit kuzьkina matь’’. Ova čisto ruska fraza se ne može direktno prevesti a njen je smisao od prilike ,,pokazaću mu majku majčinu’’ ili ,,videće svog boga’’.

Leonidu je do tada, zbog ozbiljnih prekršaja, već dva puta opraštano. Prvo se povezao sa nekim sumnjivim tipovima u Kijevu, članovima kriminalne bande. Svi su pohapšeni, neki i streljani. Sin Nikite Sergejeviča, koji je u to vreme bio rukovodilac ukrajinske partijske organizacije, izbegao je kaznu. Zatim, za vreme rata, u Kujbiševu (danas Samara) tokom jedne pijanke nehotice je ubio jednog svoga kolegu oficira. Posle ovog incidenta Hruščov je je molio Staljina da poštedi njegovog sina. I- izmolio je. Tada je već besneo rat i Leonida su poslali na front kao polita u kaznenu jednicu. Sada, dara je prevršila meru i više ne možemo da tolerišemo- zakljujčio je partijski vrh.

 Kao potvrdu svoje teze, Udilov navodi da čak i okorelim ,,frontovcima’’ neke tvrdnje iz referata Hruščova nisu bile ubedljive. Na oprez je pobuđivala nemera Hruščova da neke svoje greške svali na Staljina. Tako je bilo na primer sa interpretacijom velikog poraza jedinica Crvene armije kod Harkova 1942 godine kojima su komandovali Hruščov i Timošenko. Hruščov je na početku referata govorio nesigurno, glas mu je povremeno podrhtavao, nije znao na kakav će ođek naići tvrđe koje je iznosio. U sali je vladala grobna tišina. Neki izvori tvrde da posle referata Hruščova nije bilo aplauza, da su učesnici kongresa bili zapanjeni, da su se zagledali u čudu i došaptavali. Među delegatima se po kuloarima čulo: ,,Kako ćemo dalje živeti’’?

Činjenica je da je, došavši na vlast, Hruščov u celini obnovio najviši partijski i državni aparat postavljajući na visoke položaje rođake ili njemu odane ličnosti. Ljude iz ,,stare garde’’ je razjurio, pohapsio, a neke čak i streljao.

Čitava ova priča Udilova naišla je na žustra reagovanja. Pojedini bivši fukcioneri KGB nazvali su ovakve tvrdnje Udilova čistom izmišljotinom, glupošću. Oni tvrde da je Leonid Hruščov bio častan oficir i neustrašiv borac, da je njegov avion oboren u vazdušnoj borbi a sam Leonid poginuo. Pošto je predeo na kome se avion srušio močvaran i teško pristupačan, ostaci aviona i tela poginulog pilota nikada nisu pronađeni.

Ni u jednom dokumentu, uvodniku ili političkoj analizi, nisam naišao na potvrdu ovakvih tvrdnji Udilova.

Sovjetska i ruska istorija puna je događaja od kojih neki, do dana današnjeg, nisu do kraja rasvetljeni ili su zvanično prikazani u krivom ogledalu. Verovatno su u pravu oni analitičari koji tvrde da su pojedini periodi sovjetske i ruske istorije mitološki obojeni i da se tek može očekivati njihovo detaljno i objekivno rasvetljavanje.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će EU priznati rusku i kinesku vakcinu protiv koronavirusa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner