Dvadeset godina "Putinove ere"

U vreme kada smo se svi spremali da ispratimo staru 1999. i dočekamo novu 2000. godinu, prvu u 21. veku, predsednik Ruske Federacije Boris Nikolajevič Jeljcin je priredio najveće iznenađenje za rusku i međunarodnu javnost: podneo je neopozivu ostavku. Za vršioca dužnosti predsednika imenovao je Vladimira Vladimiroviča Putina, čoveka koji se tada nalazio na funkciji premijera ali o kome se nije mnogo znalo u javnosti.

Bio je to preloman trenutak u novijoj istoriji najveće zemlje sveta i, kako se uskoro ispostavilo, olučujući za spas zemlje koja je preživljavala jednu od najvećih političkih, ekonomskih i društvenih kriza u svojoj istoriji. "Bili smo samo na jedan korak od ponora, od najveće nesreće koja može zadesiti jednu zemlju a to je njen raspad, gubljenje suvereniteta i integriteta i njen neastanak sa geogrfske karte"- izjavio je nedavno Vladimir Putin.

Kritični period počeo je raspadom Sovjetskog Saveza i trajao nekoliko godina, za šta Jeljcin, po oceni politikologa, ne snosi ni isključivu ni najveću krivicu, iako u tome ima i njegovog udela

"Prevazišli smo teškoće i preživeli zahvaljujući hrabrosti i izdržljivosti ruskog naroda, njegovoj požrtvovanosti, heroizmu i patriotizmu". Taj kritični period počeo je raspadom Sovjetskog Saveza i trajao nekoliko godina, za šta Jeljcin, po oceni politikologa, ne snosi ni isključivu ni najveću krivicu, iako u tome ima i njegovog udela.

Iznenađenje je, međutim, bilo samo prividno. Već duže vremena bilo je sasvim jasno da zbog zdravstvenog stanja Jeljcin neće dugo moći da boravi u Kremlju. On je u poslednje vreme češće boravio u bolnici nego na svom radnom mestu. Nekoliko godina ranije imao je tešku operaciju na srcu od koje se, kako se ispostavilo, nikada nije potpuno oporavio. Bio je "načet"i drugim bolestima koje su samo pogoršavale opšte stanje.

Negde oko podne po lokalnom vremenu, 31. decembra 1999. moskovska televizija objavila je senzacionalnu vest da je Boris Nikolajevič Jeljcin podneo ostavku. Bila je to prva, i činilo mi se dosta nejasna informacija. Tek posle izvesnog vremena, televizija i sva druga sredstva informisanja saopštila su senzacionalnu novost, potpuno jasno i kategorički.

Jeljcin se nešto kasnije posredstvom televizije obratio građanima. Rekao je da je dugo i mučno razmišljao o toj odluci. "Shvatio sam da je neophodno da to uradim - rekao je Jeljcin. Rusija treba da uđe u novi vek sa novim ljudima. Zatražio je od građana oproštaj zbog toga što mnoga obećanja nisu ostvarena.

Publicista Aleksandar Zlobin je povodom oproštaja koji je zatražio Jeljcin, napisao: "Odlazeći iz Kremlja, Jeljcin je izgovorio reći koje kremaljski zidovi nikada ranije nisu čuli, a oni postoje vekovima; zatražio je od građana Rusije oproštaj za ono što je obećao, a nije uspeo da uradi. Njegova smrt (umro je 23. aprila 2007. godine) predstavljala je kraj mladosti Rusije. Ona je postala odrasla i kao svi odrasli dobila je mogućnost da gleda na svoju prošlost sa visine".

"Mislim da se ne može biti odrastao ako ne voliš svoju mladost, makar ona bila grešna i nerazumna. Na kraju krajeva, samo u velikim narodima pojavljuju se velike ideje i blistavi reformatori" - kaže Zlobin. I zaista, to je prvi slučaj u ruskoj istoriji da šef države dobrovoljno odlazi sa svog položaja i još pri tome traži od građana oproštaj za neispunjena obećanja.

Kako se kasnije saznalo, Jeljcin je nekoliko puta razgovarao sa Putinom i kao uzgred pominjao mu ostavku. Znajući da Jeljcin želi da proverava vernost svojih saradnika, Putin je bio veoma uzdržan i pravio se kao da ne uzima za ozbiljno Jeljcinove reči

Kako se kasnije saznalo, Jeljcin je nekoliko puta razgovarao sa Putinom i kao uzgred pominjao mu ostavku. Znajući da Jeljcin želi da proverava vernost svojih saradnika, Putin je bio veoma uzdržan i pravio se kao da ne uzima za ozbiljno Jeljcinove reči.

Oko 10: 30 časova, tog 31. decembra 1999. Jeljcin je najpre potpisao dekret o ostavci a zatim predao Putinu "predsednički" tekst ustava kao simbola predsedničke vlasti, i "nuklearni koferčić" koji su preuzeli gardijski oficiri.

Napuštajući svoj kabinet u Kremlju, Jeljcin je poklonio Putinu svoje "Parker" penkalo ukrašeno likovima drakona. Stojeći na vratima, sada već bivši predsednik bacio je još jedan pogled na unutrašnjost kabineta i teško uzdahnuo. Prineo je maramicu očima i okrenuo se da prisutni ne vide suze u njegovim očima. Njegova ćerka Tatijana držala ga je za ruku i plakala.

Pema svedočenju Jejcinovog zeta, Valentina Jumaševa, koji se kasnije oženio Jeljcinovom ćerkom Tatjanom, poslednje reči koje je Boris Nikolajevič izgovorio Putinu bile su: "Beregite Rossiю" (čuvajte Rusiju).

Istoga dana kada je postavljen za vršioca dužnosti predsednika, Putin je potpisao dekret "o garantijama predsedniku koji je prestao da obavlja svoju dužnost i članovima njegove porodice". Ovim dekretom Jeljcin je bio zaštićen od bilo kakvih istraga. Pojedini političari su mu, naime, pretili sudom optužujući ga da je kriv za raspad Sovjetskog Saveza. Obezbeđena su mu velika ekonomska, socijalna i druga prava. Putin je prema Jeljcinu bio krajnje korektan: ni jednog trenutka nije doveo u pitanje taj dogovor niti je ikada o njemu izgovorio ružnu reč.

Posmatrao sam Jeljcina i Putina tokom ceremonije primopredaje dužnosti na Sabornom trgu u Kremlju. Stajali su jedan pored drugog i posmatrali defile počasne jedinice garde. Nalazio sam se u ograđenom prostoru rezervisanom za novinare i sasvim jasno sam video obojicu, analizirao sam njihov lik, izraze lica. Bile su to dve potpuno različite ličnosti. Jedna je po opštem utisku, po fizičkom izgledu, pripadala prošlosti, a druga - budućnosti. Uostalom Putin je dvadeset i jednu godinu mlađi od Jeljcina, u punoj fizičkoj i duhovnoj znazi, pun elana i energije. To će se i praktično ispoljiti već prvih meseci njegovog predsednikovanja.

Jeljcin i Putin su nekoliko puta razgovarali o ostavci i primopredaji vlasti. Razgovori su vođeni u najvećoj tajnosti i o njima niko ništa nije znao - čak ni članovi njihovih porodica

Jeljcin i Putin su nekoliko puta razgovarali o ostavci i primopredaji vlasti. Razgovori su vođeni u najvećoj tajnosti i o njima niko ništa nije znao - čak ni članovi porodica Jeljcina i Putina. Putin nije odmah prihvatio ponudu, obrazažući da "nije spreman" na tako nešto. Kasnije je popustio na uporno insistiranje Jeljcina, prihvatio ponudu i prionuo na posao radeći danonoćno što je uskoro počelo da daje rezultate.

Putin je u jednom intervjuu kasnije izjavio da se "nije otimao za predsedicku fotelju" i da "nije želeo da bude nikakav predsednik".

Čime se Boris Nikolejevič rukovodio kada je doneo odluku da podnese ostavku nekoliko meseci pre isteka predsedničkog mandata?

Analitičari su ocenili da je bilo više ozbiljnih razloga. Boris Jeljcin je zdravstveno oronuo. Par godina ranije imao je tešku operaciju na srcu. Bio je "načet" i dugim bolestima koje su se tokom vremena samo pogoršavale.Teško se kreće i govori, pravi veoma duge pauze. Često boravi u rezidenciji, sanatorijumu ili bolnici. I gotovo uvek po izlasku iz bolnice ili sanatorijuma, vrši personalne promene u državnom vrhu. Ako Jeljcin ostane na vlasti do kraja mandata, ishod skorih predsedničkih izbora je veoma neizvestan. Mogao bi biti izabran neko ko se neće blagonaklono odnositi prema prethodnom predsedniku.

Jeljcinov potez bio je dobro sračunat. Podneo je ostavku u najpogodnijem trenutku, kada je rejting Putina veoma visok što dobrim delom garantuje da će upravo on biti izabran za predsednika na izborima naznačenim za 26 mart. Na taj način, Jeljcin obezbeđuje bezbolan odlazak sa vlasti i garancije za sebe i porodicu, što je njemu od najvećeg značaja.

Putin je, dakle, 31. decembra 1999. imenovan za vršioca dužnosti predsednika, a 26 marta 2000- te održani su predsednički izbori. Predizborna kampanja vođena je znalački. Gotovo svi mediji prognozirali su sigurnu i uverljivu pobedu Putina već u prvom krugu. Govorilo se i pisalo da se na izborima ne bira predsednik Rusije nego - Vladimir Putin. On je od jedinog ozbiljnog konkurenta - lidera komunista Genadija Zjuganova, dobio dvostruko više glasova. Zjuganov je kasnije izjavljivao kako su u mnogim oblastima izborni rezultatu falsifikovani, ali na te izjave niko nije obraćao pažnju. One su protumačne po onoj narodnoj: ko gubi ima pravo da se ljuti.

Došavši na čelo države, Pitin je nasledio ogromne teškoće za koje ne treba optuživati isključivo Jeljcina. On se nalazio na čelu države u krajnje složenim unutrašnjim uslovima i međunarodnim prilikama. Raspad Sovjetskog Saveza, doduše velikom "zaslugom" i Borisa Nikolajeviča, prouzrokovao je gigantske teškoće ne samo Ruskoj Federaciji nego i svim drugim sovjetskim republikama. Gotovo u svim oblastima života i delatnosti vladao je nekontrolisani haos, pa mnogi smatraju da je sreća što nije došlo i do građanskog rata. Lično sam sa porodicom doživljavao i preživljavao sve te teške trenutke prvih godina posle raspada Sovjetskog Saveza.

Rat u celoj zemlji je izbegnut ali je Putin zatekao rat u Čečeniji. I to u periodu kada je on pretio da preraste u opšti konflikt na Severnom Kavkazu.

Tek što je došao na čelo federalne vlade, par meseci pre nego što ga je Jeljcin imenovao za vršioca dužnosti predsednika države, u Dagestan, rusku republiku na Severnom Kavkazu koja se graniči sa Čečenijom i u kojoj je gotovo celokupno stanovništvo muslimanske veroispovesti, ušlo je nekoliko hiljada naoružanih Čečena sa nemarom da uz pomoć tamošnjih vahabista stvore svoju enklavu, dignu na noge čitavu republiku i da ceo Severni Kavkaz "oslobode od ruskih okupatora". Puna dva - tri meseca federalna armija čistila je teren i nanosila teroristima ozbiljne gubitke, ali je i sama imala stotine poginulih.

Putin je nedavno rekao da među najteže trenutke kojih se seća tokom boravka na vlasti ubraja terorističku akciju u osetinskom gradiću Beslanu tokom koje je poginulo nekoliko stotina školske dece i napad na moskovsko pozorište na Dubrovki tokom jedne predstave

Narednih meseci, ekstremisti su se svetili tako što su po Moskvi i drugim gradovima vršili strahovite terorističke akcije; rušili stambene zgrade, podmetali eksploziv u metro, obarali avione i činili mnoga druga zverstva. Poginulo je na stotine nevinih ljudi, među kojima i mnogo dece. Mesecima i mesecima po ruskim gradovima trajalo je gotovo opsadno stanje. Do dana današnjeg federalni organi bezbednosti povremeno hapse ili na drugi način neutrališu pokušaje terorista da izvedu akcije. To su, tvrde zvaničnici, sada samo pojedinačni slučajevi zaslepljenih ekstremista. Putin je nedavno rekao da među najteže trenutke kojih se seća tokom boravka na vlasti ubraja terorističku akciju u osetinskom gradiću Beslanu tokom koje je poginulo nekoliko stotina školske dece i napad na moskovsko pozorište na Dubrovki tokom jedne predstave.

To nije bila jedina boljka koju je Putin nasledio. Kriminal i korupcija su cvetali, plate i penzije se ne isplaćuju redovno. Velika je i nezaposlenost, energetska kriza u nekim regionima poprima dramatične razmere. Demografska situacija je katastrofalna. Za nekoliko godina stanovništvo Rusije smanjeno je za nekoliko miliona. Kapital se munjevito odliva iz zemlje, proizvodnja ne može da zadovolji domaće potrebe. Neki artikli široke potrošnje dramatično nedostaju, mnogi prehrambeni proizvodi takodje i država je prinudjena da ih uvozi. Novaca u državnoj kasi nema pa se država dodatno zadužuje. Šačica ljudi se enormno bogati na račun ogromne većine stanovništva. Dugovanja inostranstvu znatno prevazilaze sto milijardi dolara. Gigantska pljačkaška privatizacija uništila je hiljade ogromnih fabrika i drugih preduzeća. Država je u finansijskoj i drugoj zavisnosti od Zapada koju on nastoji da iskoristi za postizanje globalnih političkih ciljeva.

Pa ipak, radeći naporno i danju i noću (Putin je u jednoj prilici rekao da "zaudara na znoj kao radnik na brodu") već prve godine predsednikovanja postigao je određene rezultate. Danas, dvadeset godina od kako je na čelu države, sa pauzom za vreme predsednikovanja Dmitrija Medvedeva tokom kojeg je on na položaju predsednika vlade - Rusija više nije ona zemlja koju je nasledio od Jeljcina. Ekonomski oporavljena, politički stabilizovana, vojno značajno ojačana, Rusija danas u svetu igra značajnu, nezaobilaznu ulogu.

Šta je to učinjeno u "Putinovoj eri" zbog čega on uživa toliki rejting kod građana Rusije? Detaljno nabrajanje odvelo bi nas daleko. A evo onog najznačajnijeg zbog čega je već dve decenije najpopularnija ličnost u zemlji i "čovek godine" u međunarodnim razmerama, a zbog čega ga istovremeno njegovi politički protivnici u zemlji i svetu nazivaju samodršcem, diktatorom i porede sa političarima koji su sopstvenom i drugim narodima naneli veliko zlo.

Spasao je zemlju od raspada, očuvao njen suverenitet i teritorijalni integritet, uspostavio je političku stabilnost. U njegovoj eri Rusija je politički, ekonomski i socijalno stabilizovana i vojno ojačala

Pre svega, kao što je već rečeno, Putin je spasao zemlju od raspada, očuvao njen suverenitet i teritorijalni integritet, uspostavio je političku stabilnost. U njegovoj eri Rusija je politički, ekonomski i socijalno stabilizovana, vojno ojačala. Prestala je da se politički potčinjava Zapadu, da bude njen ekonomski prirepak. Uspostavila je partnerske odnose sa mnogim zemljama sveta i pružila je i dalje pruža ruku saradnje sa svima koji takvu saradnju žele na ravnopravnim osnovama. Zahvaljujući u velikoj, možda i najvećoj meri upravo politici koju vodi Moskva, svet je prestao da bude jednopolaran, da se odluke i rešenja oko svetskih poslova donose u jednom centru. Međunarodna bezbednost je ojačala, iako je poslednjih godina došlo do značajnog zaoštravanja odnosa ali ne krivicom Moskve. Odlučno se bori protiv terorizma, pošto je i sama devedesetih godina bila žrtva tog zla. Ruski politikolozi ocenjuju da je zahvaljujući u velikoj meri Putinu, svet počeo da se menja nabolje.

Putin je na godišnjoj konferenciji za štampu krajem 2019. naveo samo par podataka o ekonomsko- društvenom oporavku Rusije. Kao prvo, 75 odsto proizvodnih pogona u prerađivačkoj industriji je izgrađeno od 2000-ih godina. Izgrađena su tri nova aerodroma, 12 novih železničkih stanica. Udvostručen je broj autoputeva: sa 39.000 kilometara do 80.000 kilometara. Izgrađeno je osam novih blokova na atomskim centralama i počelo da se eksploatiše 600 novih naftnih i gasnih polja. Drugi dobar primer – poljoprivreda. SSSR je uvozio pšenicu, dok je Rusija danas jedan od najvećih izvoznika u svetu. Ispred SAD i Kanade.

Ni danas u Rusiji ne teče med i meko, i danas se ispoljavaju razne teškoće, i danas su mnogi građani nezadovoljni stepenom demokratizacije društva, svojim zaradama, ogromnim socijalnim razlikama, kvalitetom zdravstvene zaštite, samovoljom lokalnih vlasti, raznim protekcijama, lopovlukom, korupcijom. Nije nikakva tajna da su neke od tih teškoća postale još izraženije kao posledica sankcija. Ali, utisak je da se te teškoće podnose uzdugnute glave i da su ljudi svesni šta je uzrok; da se ta cena mora platiti da bi se očuvalo dostojanstvo i oduprlo pritiscima i ucenama sa strane. Taj pritisak i napad na Putina ruski narod doživljava kao uvredu. Događaji iz bliže i dalje prošlosti pokazali su da je ruski narod, kada je suočen sa napadima sa strane i nepradvom, preživljavao i mnoga teža vremena.

Putin još uvek pravi 'greške' koje Zapad ne prašta - 'greška' je što ne prihvata da Rusija bude prirepak Zapada, da pognute glave sluša i ponaša se onako kako bi to u zapadnim prestonicama želeli

Putin je, doduše, napravio i još uvek pravi "greške" koje Zapad ne prašta. A ta "greška" je što Putin ne prihvata da Rusija bude prirepak Zapada, da pognute glave sluša i ponaša se onako kako bi to u zapadnim prestonicama želeli. Zato ga blate, nazivaju diktatorom, samodršcem, agresorom. Zato falsifikuju istoriju, podmeću klipove svemu što vodi prosperitetu Rusije.

Analitičari u Moskvi kažu da na Zapadu sasvim dobro znaju da Rusija ne želi nikoga da napada, da su takve tvrdnje obična glupost i u funkciji dnevne ali i globalne politike. Takve optužbe su im potrebne da bi pred sopstvenom i međunarodnom javnosti pravdali svoje imperijalne ciljeve, ambicije i dejstva. Takve optužbe, klvalifikacije i izmišljene pretnje već su više puta upotrebljene u poslednje dve i po decenije- oko bivše Jugoslavije, pa zatim Iraka, Libije, Avganistana, Sirije i nekih drugih zemalja.

Ratovaće protiv nas i kada rata ne bude - govorio je svojevremeno još Staljin. Ratovaće protiv nas bez obzira na to kakvo je naše društveno uređenje i ko rukovodi državom, kažu mnogi ruski politikolozi. To dokazuje i najnoviji pokušaj diskreditacije Putina i Rusije. Takvi pokušaji i napadi traju još od stvaranja ruske države koja je oduvek bila kost u grlu zapadnim centrima moći. Menjaju se samo forme, načini, argumenti i povodi. Suština i ciljevi ostaju isti.

Što se tiče odnosa sa Srbijom, o tome se dovoljno zna. Oni su prijateljski, iskreni, stabilni, razvijaju se u duhu strateškog partnerstva. Podrška Rusije teritorijalnom integritetu Srbije i njenim interesima od najvećeg su značaja.

Jedno od pitanja koje se čuje u političkim krugovima u svetu je - ko će naslediti Putina na čelu države posle isteka sadašnjeg mandata 2024. godine, pošto se po važećem ustavu on ne može kandidovati za još jedan mandat. U Moskvi se to pitanje javno ne postavlja - ni u javnosti a još manje u politički krugovima jer je o tome još prerano govoriti. Običan ruski građanin danas ne vidi ni jednu političku ličnost koja bi u perspektivi mogla uspešno da zameni Vladimira Putina na položaju šefa države.

Što se tiče samog Putina, on je na jednoj konferenciji za štampu kategorički rekao da nema političkog naslednika ali ne isključuje mogućnost da se do narednih predsedničkih izbora mogu pojaviti nove ličnosti, iz krugova aktuelne vlasti ili opozicije. "Za sebe lično mogu da kažem: kada ne budem osećao podršku naroda ni jedan dan neću ostati u svom random kabinetu". A ta podrška je i dan - danas veoma visoka. Prema najnovijim istraživanjima, preko 70 odsto građana Rusije veruje predsedniku Putinu a oko 64 odsto podržava ono što on radi. Takav rejting nema ni jedan političar u svetu.

Na već ustaljenoj godišnjoj konferenciji za štampu decembra 2019 godne, Putin je nagovestio da nije pristalica toga da se ustav ponovo menja da bi mu se omogućilo kandidovanje za još jedan mandat. Postoji, međutim, mogućnost da on, uz novog predsednika, ma ko to bio, bude imenovan za premijera, što bi mu, po oceni politikologa, omogućilo da i dalje ostane "prva violina" u političkom životu Rusije.