Da li Srbija treba da prizna Palestinu?

Tokom prethodnih nekoliko meseci Bliski istok postao je područje u kome ništa, izuzev jedne stvari, nije zahvalno predviđati: biće još gore. Vlast Sunita u Bahreinu održava se silom Saudijske Arabije, nered u Iraku jača uporedo sa povlačenjem američke vojske, u Siriji se vlast održava silom oružja i straha od građanskog rata, u devastirani Egipat se vraćaju vanredna ovlaštenja, građanski ratovi u Jemenu i u Libiji su, čini se, još uvek pri početku, Turska se zavadila sa Izraelom i spremna je da se zavadi sa Evropskom unijom zbog Kipra ... i kao da sve to smešu ne čini dovoljno eksplozivnom Mahmud Abas je rešio da joj priđe otvorenim plamenom. On od Generalne skupštine Ujedinjenih nacija zahteva da Palestinsku autonomiju prizna kao nezavisnu državu Palestinu u granicama određenim linijom primirja od 4. juna 1967. godine. To je zahtev koji se nalazi u Arapskoj mirovnoj inicijativi, dokumentu dogovorenom na samitu Arapske lige u Bejrutu 2002. godine, reafirmisanom na samitu u Rijadu 2007. godine. Izvesno je da će SAD uložiti veto u Savetu bezbednosti. Neizvesno je da li će zbog toga eksplodirati ceo region.

Nije naš problem 

Ideološka i politička suština Abasovog zahteva za priznanjem jeste odgovor na zahtev premijera Benjamina Netanjahua da Palestinci i Arapi, ako su u pogledu mira ozbiljni, Izrael priznaju priznaju kao nacionalnu državu Jevreja („jevrejsku državu“). Time bi, kaže, bile priznate osnove na kojima se bazira država Izrael: istorijsko pravo i nacionalna država na osnovu tog prava. U slučaju takvog priznanja bilo bi u principu rešeno i pitanje načelnog vlasništva nad teritorijama, time i razgraničenja: Jevreji bi zemlju Izraelovu ugovorno podelili sa potomcima Arapa, koje su krajem 19. veka zatekli da zemlju u nevelikom broju naseljavaju, na modifikovanim linijama primirja iz 1967. godine. U isti mah bi bio rešen ključni problem palestinskog izbegličkog pitanja: Palestinci i njihovi potomci ne bi se vraćali u Izrael, već u novostvorenu Palestinu.[1]

Iza principa granice iz 1967. godine nazire se problem koji teško mori palestinsku stranu: za razliku od Izraela, nikada u istoriji nije postojala država Palestina. Pod tim nazivom, izvedenim iz imena nestalog naroda Filistinaca (Filistejaca) koji su živeli u gradovima današnje oblasti Gaze i na sever do Ašdoda, postojale su samo rimska provincija i britanska mandatna teritorija. Takvu su je Jevreji krajem 19 veka zatekli: turski sandžaci i paša u Damasku. S tim problemom je neposredno vezano pitanje naroda kao samosvesne celine: Jevreji jesu bili jasno formiran narod sa državotvornom istorijom još kada su ih Rimljani odatle proterali. To se za Palestince ne može reći. Oni su nacionalnu samosvest kao lokalno-teritorijalnu odrednicu celine arapskog identiteta stekli u procesu tokom i nakon stvaranja države Izrael. Prve prilike da se o tome slobodno izjasne 1919-1920. godine iskoristili su da ustvrde da su deo Sirije. 

Palestinci pred tela UN dolaze sa zahtevom da države članice priznaju međunarodni subjektivitet Palestine u granicama koje određuje linija primirja iz 1949, dakle ona koja je postojala pre Šestodnevnog (Junskog) rata 1967. godine i pozivaju se na rezolucije Saveta bezbednosti br. 242 kojom je taj rat okončan i Generalne skupštine br. 194 iz decembra 1948. koja se odnosi na povratak arapskih izbeglica. Budući da je takva granica rezultat nasilja, podrazumeva se da o nekakvom priznanju Izraela kao nacionalne države Jevreja nema ni govora: država Izrael je kolonijalna tvorevina lišena bilo kakve istorijske osnove i prava, naseljena Evropljanima u kulturnom i svakom drugom smislu, u današnje doba ništa drugo do relikt mračnog kolonijalizma. Budući da su pred mačem kolonizatora pobegli, lokalni stanovnici i njihovi potomci bi u miru trebalo da se u sve te oblasti vrate. U tom slučaju primenom proste matematike umesto jevrejske nacionalne dobija se građanska ili binacionala država, što je ogromnoj većini Izraelaca neprihvatljivo.

O tome kakav značaj princip granice iz 1967. ima za Jerusalim i jevrejska naselja na Zapadnoj obali moglo bi mnogo da se govori a da se dovoljno ne kaže. Najkraće moguće rečeno: ono naselja na Zapadnoj obali (o Judeji i Samariji više nema govora) i čitava gradska naselja Jerusalima čini nelegalnim. Osim toga, takvo rešenje nosi još jedan vrlo značajan problem, pitanje granice sa Sirijom. Prema linijama primirja iz 1967. Sirija bi izbila na levu obalu reke Jordan i Tiberijsko jezero na šta, tvrde Izraelci, prema razgraničenju britanskog i francuskog mandata nemaju pravo. Vlast u Siriji tvrdi da to pravo može da dokaže ali joj do te granice nije stalo. Oni principijelno ne priznaju kolonijalne granice – u slučaju Libana tako se stvarno i ponašaju – već one do kojih su u oslobodilačkom ratu stigli oružjem. Za razliku od toga, ugovori sa Egiptom i Jordanom načinjeni su prema „do poslednjeg zrna peska“ detaljno utvrđenoj granici Britanske mandatne Palestine. Ako bi predsednik vlade levog centra u pregovorima mogao da odustane od otvorenog priznanja Jevrejske države, na čemu insistira Netanjahuov desničarski Likud, ni on ne bi mogao da prihvati nametanje rešenja koje ugrožava princip granica mandatne Palestine kao temeljnog za bilo kakav ugovor sa Sirijom. Inicijativa Palestinske autonomije nije jednostrana samo prema formi već i prema suštini, te dodatno komplikuje bilo kakve pregovore jer Izraelu ne ostavlja drugu mogućnost osim da se ukopa.

Za najluđu zvrčku ovog projekta pobrinuo se Hamas koji sa stanovišta islamističke percepcije istorije i prava jednostavno odbija da bilo kakvu pomisao na podelu teritorije, time i Abasovu inicijativu. Moguće je i islamski načiniti primirje na tim granicama da bi se spremilo za novi pokušaj, ali mir i podelu teritorija nije. Odbijanjem Abasovog zahteva Izrael i SAD se stavljaju u društvo sa Hamasom i drugim ekstremistima koji mir odbacuju.

Sve to je možda korisna informacija koja može da pomogne u zauzimanju stava prema ovom pitanju, ali to nije naša šolja čaja. 

Srbija u UN i pitanje Palestine

Boraveći u Njujorku povodom zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija predsednik Srbije Boris Tadić je „Tanjugu“ rekao: „Odluku o palestinskom zahtevu za članstvo u UN donećemo ovih dana, pošto pažljivo saslušamo argumente obe strane.“ Nije propustio da iskoristi priliku da se pozove na reči Baraka Obame o tom pitanju izrečene u Generalnoj skupštini, da se SAD zalažu za rešenje postignuto kroz dijalog koje će očuvati dignitet obe strane te da rešenje treba da bude u saglasnosti sa međunarodnim pravom i principima UN. Tadić je dao izraza nadi da će istovetan postupak biti primenjen i u slučaju Srbije. Nameran je da svoj govor bazira upravo na tim principima, smatrajući da je to u datom momentu za Srbiju, koju upravo de facto komadaju, najkorisnije i u granicama njenih mogućnosti.

Kako će Srbija da postupi? Da li će da se izjasni za, protiv, uzdržano ili izbeći da se izjasni tako što će u vreme izjašnjavanja njen opunomoćeni delegat biti izvan sale? Svaki od tih ishoda jeste izjava za sebe.

Obziri koje u pristupu tom problemu ima Boris Tadić jesu ideološke i političke prirode. On, verujem, neće naložiti da se delegacija izjasni protiv predloga rezolucije Palestinske autonomije zato što su mu izraelski argumenti, premda razumljivi, ideološki strani. Tadić nije nacionalist.[2] Benjamin Bibi Netanjahu jeste i to ne krije, k tome je u svim relevantnim prestonicama neomiljen još od prvog mandata 1996-99. godine. Tadić, naprotiv, i lično i politički čezne da se dopadne, da kao kompromisu sklon mirotvorac bude rado viđen i priman. U razmatranju koristi i štete Tadić će, nema mesta sumnji, krenuti od mišljenja preovlađujućeg u Evropskoj uniji. Prema tom mišljenju standardi postavljeni „Fajadovim planom“[3] ostvareni su u meri koja omogućava da se u sledećem koraku formalno prizna unapređen status u Ujedinjenim nacijama.

Sa stanovišta najvećeg broja država članica EU to je taktički korak, pomeranje s mrtve tačke i povratak na put ka rešenju. U tome su uglavnom saglasni sa Abasom koji uporno ponavlja da je ovaj potez mirotvoran zato što će da razreši jedno od najvažnijih spornih pitanja, princip granice iz 1967, što nije nesaglasno Obaminom drugom bliskoistočnom govoru iz maja ove godine. Nametanje dela ili celog rešenja bliskoistočnog spora nije tabu, već je poželjno i mogućno pisano je u novinama bliskim levici još od početka Obaminog mandata. Što se većine u Evropskoj uniji tiče, a time i politike našeg predsednika, suštinskih problema za priznanje nema. Osvrnuvši se na Ameriku Tadić i savetnici će da vide da u prilog tome ide načelni stav Baraka Obame pa njegov veto valja razumeti pre kao nužnost nego kao želju: ide izborna godina pa ne valja nervirati Jevreje. Mišljenje ugodno za konzumaciju, ali površno. Iza činjenice da su demokrate izgubile decenijska uporišta među američkim Jevrejima stoji, pored promašaja u ekonomskom programu i ostalog što pogađa Amerikanca, to što je Obama legitimitet Izraela postavio na patnjama progona i holokausta, a ne na istorijskom pravu. To je pitanje toliko ozbiljno da mu kod te publike nikakav veto više ne može pomoći.

Što se poena kod kuće tiče Tadić gleda u dobrom delu javnosti milu Rusiju. On vidi da Kremlj podržava Abasovu inicijativu. Nakon incidenta Konuzinovog „ribanja“ Sonje Liht i Ivana Vejvode, za koje se zna da Tadiću nisu daleki, on će gledati da izbegne dalje sukobe. Bez obzira na to što ćutanjem potvrđuje da nema ništa protiv ekonomskog, medijskog i svakovrsnog drugog diskriminisanja Rusije on će gledati da joj se u ovom pitanju ne nađe na putu. Kada se vrati sa Ist Rivera čeka ga, uostalom, ritualna gej parada, koju dobar deo javnosti vidi kao evroulizivačko nasilje nad onim što je još uvek opstalo od javnog morala.

U rasuđivanju o ovom pitanju Tadić će, takođe, gledati da ne ljuti Tursku. Stambolsku politiku „nula problema“ Tadić voljno prati sa tri polazišna razloga: prozirna je ali super zvuči, evropsko je pastorče kao „i Kosovo i Evropa“ te, konačno, nije u stanju da joj se suprotstavi sve i kad bi hteo jer njegova država, zahvaljujući radu vlade i dobrim uslugama evropskih prijatelja, može da se podigne na kolena samo kada dođu ljudi iz MMF ili Brisela.

Stoga je sasvim moguće da se delegacija Srbije izjasni kao „uzdržana“, ali bih bio spreman da se kladim da će predstavnik beogradskih vlasti u momentu izjašnjavanja biti izvan sale, što je u spoljnopolitičkoj situaciji u kojoj se Srbija nalazi zacelo pragmatično i očekivano, ali u slučaju odbrane Kosova i Metohije od arnautske uzurpacije kontraproduktivno. Postoji, naravno, mogućnost da se Tadić u poslednjem trenutku, ta je strana njegovog političkog karaktera septembra prošle godine jasno izašla na videlo, opredeli da ruka bude podignuta. Mi nećemo doznati zašto, jer u demokratiji odluke donosi tzv. elita, pa nema nikakve potrebe da se javnosti predoči argumentacija.

Nacionalni interes

Šta bi Srbija trebalo da radi, kako da se postavi? Srbija bi u Generalnoj skupštini UN trebalo da se izjasni protiv priznanja Palestine jer je to u našem nacionalnom interesu. Kao prvo, reafirmišu se principi kojih se Izrael u pogledu nezavisnosti Kosova držao od samog početka: priznaje samo rešenja koja su, kao rezultat dogovora, pretočena u paragrafe ugovora i potpisana. Izrael nije priznao tzv. Kosovo, premda je štićenik SAD, rukovodeći se vlastitim nacionalnim interesima. Ta je politika solidna, prihvataju je desni i levi centar što znači da ima glatku većinu u Knesetu. Iz toga sledi drugi dobar razlog da palestinski zahtev bude odbijen. Republika Srpska, naime, blokira volju MH Federacije da Bosna i Hercegovina kao privremena članica Saveta bezbednosti podrži zahtev Palestinske autonomije. Ona to čini zato što se zalaže da se ugovori, kakav je Dejtonski, poštuju do poslednjeg slova sve dok se ne dogovori novo rešenje. Srpska je zauzela taj stav uočivši da je zahtev Palestinaca nametanje rešenja pozivanjem na većinsku ili aklamativnu podršku treće strane. Zbog čega sutra ne bi Lagumdžija, koji ima podršku SAD, dela EU, Organizacije islamske konferencije i Arapske lige, pokrenuo inicijativu da se izmeni neki deo Dejtonskog ugovora?

Kao treće, i Srbija i Srpska se pozivom na isti princip nalaze na istoj strani sa SAD koje su se u tom pitanju našle ne samo u manjini već i bez podrške većine savezničkih i klijentskih država. Paradoksalno je to što danas treba da podržimo SAD protiv volje država BRIKS-a da bismo se sutra pozivanjem na iste principe uz njihovu podršku suprotstavljali SAD, ali tako je kako je. To neće ljutiti Rusiju koja nema problema ni sa nama, jer razume da koristimo priliku, ni sa Izraelom: njihove su poslovne i privatne veze koliko duboke toliko razgranate i šire se od dijamanata preko stotina hiljada ruskih hodočasnika u bezviznom režimu do bespilotnih letelica. U slučaju palestinskog zahteva svako čini šta je oportuno.

Kao četvrto, time bi možda moglo da se približi ljudima koji su u mogućnosti da pomognu da se ublaži ta teška "inercija uspostavljena još devedesetih godina" na koju se naša vlast vazda žali. Na primer svečanim presecanjem vrpce na kapiji memorijalnog kompleksa „Staro sajmište“ u Beogradu, fotografijama slavnih uticajnih uzvanica na otvaranju izložbe „Jasenovac“ u Rokfeler centru uz debatu o činjeničnoj utemeljenosti slike o Srebrenici u „Njujorkeru“ ili sličnim događajima u domenu kulturne i naučne saradnje. Od Arapa mi ne možemo očekivati nikakve koristi: na njihova tržišta vratiti se skoro nećemo jer nemamo mogućnosti da im ponudimo odgovarajuće usluge i robu, a oni koji do sada nisu priznali „Kosovo“ to neće učiniti ni u budućnosti jer se plaše opasnosti po vlastiti suverenitet i teritorijalni integritet. Oni koji misle da će nam s nekog razloga ponuditi novaca ljuto greše. Ni za sebe nemaju: arapsko proleće je znatno pre prvih slobodnih izbora donelo još veću sirotinju i građanski rat. Mnogi uzdišu za neslobodom Gadafijevog i Mubarakovog režima. Još dugo će uzdisati.

Na kraju, premda ne i konačno, Srbija bi dokazala i sebi i drugima da može da vodi samostalnu politiku motivisanu samo i jedino vlastitim nacionalnim interesima. Politiku bez ideoloških balasta, lišenu predrasuda, neprimerenih emocija, i nužde pokoravanja fantomu evrointegracija. U položaju u kojem se nalazimo to nije hrabrost: to je neophodnost.