"Da li bar znate šta ste učinili na Bliskom istoku"

,,Da li bar sada shvatate šta ste učinili“? Ovo je jedna od ključnih rečenica koju je izgovorio ruski predsednik Vladimir Putin na zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u Njujorku  osvrčući se na događaje u Siriji. On nije direkrtno rekao na koga se odnosi  ovo pitanje, ali ne treba mnogo mudrosti pa zaključiti da je ruski predsednik imao u vidu Sjedinjene Američke Države i njihove evropske saveznike. Jer oni, i niko drugi, zamesili su kašu u Siriji (i ne samo Siriji)  čije posledice danas trpi ne samo ova zemlja nego i čitav region, pa i svet. To se sasvim jasno moglo zaključiti iz izlaganja predsednika Putina, što on, uostalom, nije ni krio.

O sadržaju izlaganja predsednika Putina već je dosta rečeno, pa se na tome ne bih zadržavao. Ukazao bih samo na par veoma bitnih konstatacija ruskog predsednika koje su privukle najveću pažnju analitičara u Moskvi i u svetu. Imajući u vidu situaciju u Siriji i celom regionu, uzrocima i posledicama, kao i ponašanje Zapada, a pre svega Sjedinjenih Američkih Država, Putin je rekao da se ovakvo stanje više ne može trpeti. Inače, ući ćemo u katastrofu. Tim povodom upozorio je zapadne lidere da na Bliskom Istoku, u krugovima „Islamske države“, imaju posla sa veoma žestokim ljudima, koji uopšte nisu glupi i primitivni. Oni nisu gluplji od vas i još nije jasno ko koga koristi za svoje ciljeve. Poslednja saznanja o slanju oružja teroristima najbolja je potvrda toga.

U prvim analizama i komentarima ruskih političara, politikologa i analitičara ocenjuje se da je Putin održao pravu lekciju učesnicima zasedanja. Mnogi analitičari na Zapadu  smatraju da je Putin bacio najodlučniji izazov liderskoj ulozi Amerike, da je otvoreno rekao da politika koju sprovode SAD  vodi u katastrofu. Naterao je američkog predsednika Obamu da se brani što ovaj nije činio baš uspešno. Ocenio je da ovakav razvoj situacije i odnosa u svetu nije dalje moguć.

Iz Damaska su stigli prvi izveštaji da su se posle govora Putina pojavile prve nade u smirivanju situacije.

Politikolozi kažu da prednost Putina u odnosu na Obamu nije bila samo u političkoj umešnosti, državničkoj mudrosti i krasnorečivosti. Njegova osnovna i odlučujuća prednost bila je u tome što se njegovo izlaganje zasnivalo na argumentima, nepobitnim činjenicama i istini koje je nemoguće demantovati. Putin se zalagao za poštovanje međunarodnog prava, za jednaku bezbednost, protiv ,,izvoza demokratije“ i nametanja svoje volje i svojih vrednosti drugim zemljama. Međunarodno pravo, pravo na slobodu, demokratiju pa i pravo na život danas se drastično krše.    

Ruski predsednik je novinarima izjavio da je zadovoljan posetom Njujorku i da je ona bila ,,veoma uspešna“. Na ovakvim događajima ima mnogo kontakata, rekao je Putin. Iako oni imaju neformalan karakter, oni su vrlo produktivni.

Dan je bio istorijski, u mogo čemu unikatan - kažu analitičari u Moskvi. Putin nije došao u Njujork samo da bi se susreo sa američkim predsednikom Obamom nego i da bi se obratio onima koji već godinama vode protiv njega i Rusije informacioni rat. Poseta je bila toliko ispunjena događajima da ljudi iz delegacije nisu mogli da shvate kako je sve uopšte moglo da se postigne. Bilateralni susreti ređali su se jedan za drugim. Prvo generalni sekretar OUN Ban Ki Mun, pa predsednik Kube Raul Kastro. Sledio je susret sa predsednikom Irana, pa premijerima Iraka, Japana.

Na nezvaničnom ručku, Ban Ki Mun je u razgovoru sa Putinom izjavio da se nada da će između Rusije i SAD biti postignut nekakav dogovor. Zatim je prešao sa reči na dela. Posadio je dva predsednika pored sebe, a zatim se popeo na govornicu da bi se obratio učesnicima zasedanja. Ostavio je Putina i Obamu licem u lice. Oni su, hteli to ili ne, bili prinuđeni da se kucnu čašama sa šampanjcem i razmene par fraza. Obama je bio prilično smrknut, a na licu Putina primećivao se sasvim blagi osmejak. Slično je bilo i na svečanoj večeri na kojoj je Obama navodno pokušao da ignoriše ruskog predsednika.

Izgledalo je da je led počeo da se topi ali globalnog otopljenja nije bilo. Na zahtev američke strane, promenjen je uobičajen protokol i odlučeno da se posle razgovora predsednici ne obrate novinarima. Susret koji je ostvaren posle govora Putina na zasedanju,  trebalo je da traje 55 minuta, a odužio se čitav sat i po. Iz sale je prvi izašao  Obama a za njim i Putin. Rukovali su se, okrenuli i otišli.

Dve strane su se ipak dogovorile o nekim osnovnim principima za Siriju. Kako je novimnare obavestio američki državni sekretar DŽon Keri. saglasile su se da Sirija treba da bude ujedinjena i jedinstvena zemlja, sekularna, da ,,Islamska država“ mora da se suzbije i da je potrebna ,,uređena tranzicija“. Šta se pod tim pojmom podrazumeva to nije poznato. Vašington smatra da Asad mora da ode sa političke scene. Sada, doduše, ne insistira da se to desi hitno već da mu treba dati vremena. ,,Borbu protiv Islamske države treba da vodi drugi lider“ - kaže Barak Obama. Moskva pak smatra sasvim surotno. Postoje nagoveštaji da bi u skorije vreme specijalisti mogli otvoriti ,,kanale komunikacije“ između dveju zemalja. Čak i  na Zapadu ima mišljenja da je Asad odlučan borac protiv terorizma i „Islamske države“ i  da treba da ostane na čelu države. Čuju se čak parole - ili Asad, ili „Islamska država“. Drugim rečima, ako nećete Asada, dobićete „Islamsku državu“. 

Moskva nije bila spremna da pruži direktnu vojnu pomoć Asadu, odnosno da u Siriju pošalje svoje vojnike, iako tu pomoć pruža u vojnoj tehnici i naoružanju. Međutim, kada se Asad zvanično obratio Rusiji za direktnu vojnu pomoć, Savet federacije Rusije odobrio je korišćenje oružanih snaga Rusije u inostranstvu. Takvom odlukom Moskva je dala zeleno svetlo vojnom angažovanju u Siriji.    

Prilike u Ukrajini, ma koliko bile značajne, kao da su bile u drugom planu. Putin je izjavio da je, koristeći nezadovoljstvo značajnog dela građana, tamo spolja isprovociran oružani prevrat.  Kao rezultat toga izbio je građanski rat. Zaustaviti krvoproliće i izaći iz ćorsokaka  moguće je samo putem sprovođenja u život dogovora u Minsku.

U vezi sa govorom predsednika Putina, njegovom posetom Njujorku i susretima, bilo je i drugih, manje značajnih ali interesantnih događaja koje beleže moskovski mediji. Tako je, na primer, voditeljka američke TV mreže CNN u komentaru rekla da je  na zasedanju Generalne skupštine UN ,,govorio predsednik Rusije Boris Jeljcin“. Uočivši da je napravila grešku, osmehnula se, izvinula gledaocima i rekla da se vratila dvadesetak godina unazad. ,,Govorio je ruski predsednik Vladimir Putin’’- ispravila se voditeljka. Mnogi TV gledaoci zamerili su voditeljki i rekli da tako ozbiljna novinarka ne sme da pravi takve grube greške.

Za vreme govora predsednika Putina iz sale su izašli predstavnici Ukrajine. Ruska delegacija je postupila isto - napustila je salu za vreme govora predsednika Ukrajine Petra Porošenka. Inače, govor Porošenka, kako primećuju ruski mediji, bio je krajnje nepolitičan i nediplomatski. Bivši ukrajinski premijer Nikolaj Azarov  izjavio je da je govor Porošenka ,,osramotio Ukrajinu“. Nikada se nisam osećao tako bedno i sramno - rekao je Azarov. „Za svu višedecenijsku istoriju OUN još niko do sada nije iznosio tolike laži, govorio tako prazno i ubogo“. Porošenko je, inače, optužio Rusiju za ,,agresiju i smrt mnogo ljudi“. 

Povodom jubileja svetske organizacije pojedini moskovski mediji izneli su interesantna zapažanja uz konstataciju da je Moskva bila jedan od osnivača OUN ali da su odnosi sa tom organizacijom ponekad bili složeni.

Staljin se saglasio sa osnivanjem OUN. Verovao je tadašnjem američkom predsedniku Ruzveltu, na konferenciji na Jalti prihvatio je mnoge njegove predloge usključujući i zahtev da sedište bude u Njujorku. Ruzvelt je međutim uskoro umro a njegov naslednik Hari Truman nije bio prijateljski raspoložen prema Moskvi. Staljin, koji nije imao želju da poseti Njujork, izjavio je kasnije da su Ujedinjene nacije postale instrument rata. Ocenio je da UN ,,dejstvuju u skladu sa američkim agresorima“.

U analima svetske organizacije biće zapamćeno petnaesto zasedanje Generalne skupštine oktobra 1960. kao jedno od najburnijih u njenoj istoriji. Tada je sovjetski lider Nikita Hruščov zapretio zapadnim zemljama da će ih ,,sahraniti, i to što dublje to bolje“ . ,,Mы vas (imperialistov) pohoronim“ - izjavio je Hruščov. On je pri tome lupao pesnicom po postolju držeći u ruci cipelu. Mnogi smatraju da su cipelu u ruci izmislili novinari. Kada se Hruščov popeo na govornicu, nikakve cipele u ruci nije bilo.

Pojedini moskovski mediji pišu da su neki rusofobi na Zapadu priželjkivali da Putin ponovi priču sa Hruščovim i da na jubilarnom zasedanju lupa pesnicom i cipelom o sto, što bi mu svakako drastično smanjilo ugled. U Hruščova se međutim pretvorio Obama - kažu mediji.

Leonid Brežnjev nije ni jednom prisustvovao zasedanju Generalne skupštine, što je pomalo čudno s obrirom da je tolike godine bio na čelu države.

Mihala Gorbačova dočekivali su u Njujorku sa radošću. A imali su i zašto. On je na zasedanju Generalne skupštine 7. decembra 1988. izjavio da će Sovjetski Savez smanjiti svoje oružane snage za 500.000 ljudi, da će povući iz Istočne Nemačke, Čehoslovačke i Mađarske šest tenkovskih divizija i rasformirati ih. Sovjetske jedinice u tim zemljama biće smanjene za pedeset hiljada ljudi a naoružanje za pet hiljada tenkova. Komentatori u Moskvi kažu da je Gorbačov tada u stvari obećao Zapadu da će se Sovjetski Savez - razoružati.

Međunarodne prilike su sada potpuno drugačije. Mnogo što- šta se izmenilo na međunarodnoj sceni. Rusija nije isto što i Sovjetski Savez, a i Vladimir Putin nije ono što su bili njegovi prethodnici. Razume se, u veoma pozitivnom smislu u korist sadašnjeg šefa ruske države. To se pokazalo već bezbroj puta do sada a potvrđeno je i na upravo održanom jubilarnom zasedanju Generalne skupštine UN.