среда, 25. новембар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Будућност антисистемских странака у западној Европи
Савремени свет

Будућност антисистемских странака у западној Европи

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Ђокић   
среда, 23. децембар 2015.

У доминантном систему либералне демократије политичка теорија класификује политичке странке и покрете у линеарном идеолошком спектру. Постоје и други модели као што је модел потковице или систем са две осе (хоризонталне и вертикалне), али је линеарни општеприхваћен.

Линеарни идеолошки спектар подразумева либералне странке у свом центру, конзервативне десно од центра, а социјалистичке или социјал-демократске лево од центра. Свака странка која је превише удаљена од центра се назива "екстремном", што је сам по себи негативан појам. Ван политичке теорије, медији који служе одржању либералног система ове партије називају "популистичким", па чак и "фашистичким" или "комунистичким".

Међутим, у савременој Европи утицајне антисистемске партије, било левице или деснице, нису недемократског карактера, штавише, многе од њих се залажу за виши степен директне демократије него што га пружа либерална демократија. Оне су феномен забележен у последњој деценији, јер се разлика између системских партија свела на минимум, а Европа пролази кроз период економске и идентитетске кризе. 

Оно што чини ове странке антисистемским јесте њихова борба против либерализма, а никако против демократије. Притом, либерална идеологија нема монопол над демократијом. У Европи, нажалост, још увек постоје покрети који су у својој суштини и антидемократски (на пример Златна зора у Грчкој, Јобик у Мађарској, Национал-демократска партија у Немачкој, Британска национална партија пре модернизације 1999. и др.), па се они не убрајају у појам антисистемских партија или покрета.

Антисистемске странке се могу поделити у две основне групе: десницу и левицу. У домену спољне политике све антисистемске странке западне Европе су посвећене поштовању суверенитета националних држава, те се боре против технократског система Европске уније. Оне се противе политици глобалне хегемоније коју спроводе САД и одбацују политику војних интервенција. На спољном плану и десне и леве антисистемске партије показују сличности.

​Једини начин да разликујемо антисистемске странке је да анализирамо њихове ставове по питању унутрашње политике у домену економије и теме идентитета (ставови према нацији, вери, породици и личности). Док левичарске антисистемске партије деле мултикултурални поглед на идентитет са системским партијама, десничарске партије имају традиционални приступ према нацији, религији,породици и оштро се противе имиграцији.  

По питању економије, и леве и десне анти-системске странке теже ка протекционизму, с тим што леве желе што већи утицај државе на привреду, али су одустале од радикалних захтева за национализацијом.

Међутим, међу десним странкама постоје и либертаријански покрети који желе апсолутну дерегулацију, приватизацију и свођење државе на минимум, али истовремено деле традиционалне и анти-имигрантскеставове других десних анти-системских партија.

У десницу спадају Национални фронт у Француској (Марин Ле Пен), Алтернатива за Немачку, Партија независности Велике Британије (Најџел Фериџ), Слободарска партија у Аустрији (Хајнц Кристијан Штрахе), Данска народна партија, партија Истински Финци, Партија за слободу из Холандије (Герт Вилдерс) и Шведске демократе. 

Наведене партије су утицајне у западним земљама ЕУ и имају могућност даљег развоја. Антисистемске партије деснице су најпопуларније у оним земљама где су у новијој историји били доминантни умерено левичарски и либерални покрети.

Утицајне антисистемске партије левице су Подемос у Шпанији, Покрет пет звездица у Италији, Леви блок и Коалиција демократског јединства (комунисти и зелени) у Португалу и Сириза у Грчкој (Алексис Ципрас).Левичарске антисистемске партије су утицајне тамо где су у новијој историји на власти били крајње десничарски режими.

​Постоје два начелна услова да би анти-системске странке освојиле власт: први је системски (изборни систем, политички систем), а други је општа ситуација у датој држави (економско благостање, незапосленост, имиграција).

​Анти-системске странке имају веће шансе уколико је изборни систем пропорционалан. Већински систем увек фаворизује највеће системске странке. Већински изборни систем уз ефективно медијско застрашивање у умерено кризној ситуацији производи резултат као у Француској. "Заклети непријатељи" ступају у коалицију у покушају да заштите систем коме служе и изврну народну вољу. Уколико је политички систем парламентарни, а не председнички или полупредседнички, антисистемске странке ће моћи лакше да постану део институција и да остваре политички утицај.

​Други услов зависи од историјског тренутка у коме се избори одржавају. Ако се избори одржавају у доба велике економске кризе, или је тада држава под озбиљним притиском миграната и терористичких напада, онда ће то резултирати умањеном популарношћу системских партија. Други услов се може једноставно објаснити "што горе, то боље".

​Оба услова треба да буду испуњена да би антисистемске странке дошле на власт. У богатијим северним земљама Европе (Велика Британија, Немачка, Аустрија, Холандија, Данска, Шведска, Финска) други услов је много битнији од првог, то јест тамо антисистемске партије немају шансе уколике се благостање драстично не смањи, што је мало вероватно. Дакле, остају нам Француска, Шпанија, Португал и Италија, али ту треба сравнити овај услов благостања са системским условом.

​У Француској је изборни систем двокружни већински, комбинован са јаким полупредседничким политичким системом, што значи да и кад би Национални фронт успео да оствари већину у парламенту, што је готово неоствариво, и даље не би могао ефикасно да управља државом без места председника. Фактички, системски услов у Француској је скоро немогућа мисија за Ле Пенову.

Португалски изборни систем је поштенији, пропорционалан и ту анти-системске странке имају далеко веће шансе. У Шпанији је систем сличан португалском, с тим што производи мање пропорционалне резултате због превеликог броја изборних јединица и тиме умањује шансе Подемосу. Притом, Шпанији прети каталонски и баскијски сепаратизам, што значи да је битна тема на изборима и национални идентитет, чему Подемос као левичарски покрет нема шта да допринесе.

​Италија је ове године променила изборни закон, тако да се њихов изборни систем може дефинисати као пропорционални са наградом (у виду додатних мандата) за највећу странку, што фактички значи да није правипропорционални систем. Међутим, такав систем је на снази и у Грчкој, па је Сириза остварила победу. Италијански систем у случају да је земља у дубокој економској кризи може радити против либералног система и још лакше довести анти-системску странку на власт. Притом је у Шпанији, Португалу и Италији политички систем парламентарни, што такође погодује анти-системским странкама.

​У следећих 5 до 10 година антисистемске странке имају врло мале шансе да дођу на власт у развијеним земљама северозападне Европе, као и у Француској. На југу Европе постоје реалне шансе за анти-системске странке уколико се ова криза продужи, а сва је прилика да хоће. У Португалу и Италији, узимајући у обзир оба услова, постоје реалне шансе за антисистемске снаге, док су у Шпанији мање, али далеко од немогућег. 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер