четвртак, 18. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Британски избори и поуке
Савремени свет

Британски избори и поуке

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
понедељак, 11. мај 2015.

Победа конзервативаца и питање Шкотске

Унутрашња политика Уједињеног краљевства прилично је далеко од свести обичног српског грађанина, па ипак тако значајан догађај као то су општи избори није могао да прође без одређене дозе интересовања. Наравно, баш као и у случају избора у САД, мало ко се у Србији заноси мислима да би неки резултат избора у Британији могао бити „повољнији“ или „мање повољан“ по Србију, будући да је за просечног Србина разлика између конзервативаца и лабуриста отприлике еквивалентна разлици између Блерових крвавих кампања у СР Југославији, Авганистану и Ираку и Камеронових у Либији и Сирији. У Србији мало ко може да подлегне илузији да спољна политика Краљевства, ко год да је води, може бити нешто друго осим слепог покоравања диктатима Вашингтона, и чак предњачење са ратнохушкачком и осионом империјалистичком реториком у односу на Великог Брата.

Па опет, неколико питања из унутрашње политике Британије нису нерелевантна и бацају додатно светло на будућност глобалних процеса који се тичу целог континента, па самим тим и Србије. Наравно, на ум прво падају питања Шкотске и Европске уније. Иако су грађани Шкотске на референдуму 2014. убедљиво рекли „не“ независности од Уједињеног краљевства, процес удаљавања Единбурга од Лондона далеко је од завршеног, и о томе сведоче резултати избора, на којим је Шкотска национална партија (ШНП) дословно почистила, како владајућу Конзервативну партију, тако и традиционално јаке лабуристе. ШНП је потпуно истиснула лабуристе из Шкотске, повећавши свој број посланика у Британском парламенту од 6 до 56, и оставивши три традиционалне партије – конзервативце, лабуристе и либерал-демократе – са по једним мандатом на овом делу Острва.

Наравно, вођа ШНП и премијер Шкотске Никола Стурџон, иначе наследница познатог шкотског сепаратисте Алекса Салмонда, одмах је захтевала да Лондон пренесе на Единбург нова овлашћења и додатно ослаби ниво централизације у Краљевству (тзв. „деволуција“). Уосталом, нови-стари премијер Дејвид Камерон по том питању и нема превише избора – своју условну „победу“ на шкотском референдуму он је извојевао обећавајући „максималну деволуцију“ (тзв. „Dev Max“) Краљевства, и та стратегија очигледно није повећала поверење Шкота према партијама са централама у Лондону. А да је лавину сепаратизма и разградње државног апарата тешко окренути назад, то мало ко толико добро зна и разуме као грађани Србије.

Натегнути односи између Лондона и Единбурга свакако ће се додатно закомпликовати захваљујући дијаметрално супротним односима према Европској унији. Док је Камерон своју победу на изборима извојевао делимично захваљујући и својој евроскептичкој реторици, еврофилија која се граничи са еврофантизмом опште је место међу шкотским политичарима, чији се однос према Бриселу мало разликује од вулгарне фасцинације на коју смо навикли код балканских регионалних политичара. Штавише, Шкотска је део Британије у коме се највише инсистира на „имплементацији европских стандарда“ и „усвајању европских вредности“, иако је нарочити статус Британије изван европских економских токова (а поготово изван Еврозоне) умногоме заслужан да унеколико боље макроекономске показатеље Краљевства у односу на велике партнере из ЕУ.

Уколико би Камероново инсистирање на одржавању референдума прерасло у кампању да Британија заиста напусти ЕУ, нема сумње да би политички сукоб са Шкотском прешао у нову фазу, уз значајно оживљавање сепаратистичких тежњи. Колико год овај сценарио био мало вероватан, евроскептичку реторику Лондона Шкоти ће свакако искористити да наставе удаљавање од матице и раде на јачању властитих државних институција.

Крах лабуристичке политике самозаљубљености

Највећи губитници британских избора, не рачунајући либерал-демократе, који су дословно одувани са британске политичке сцене (доказујући по ко зна који пут како завршавају слабији партнери у непринципијелним коалицијама), свакако су лабуристи. Иако су у укупном поретку ствари они изгубили само 26 мандата и остали убедљиво друга најјача партија у Краљевству, Ед Милибанд и екипа претрпели су изузетно тежак морални пораз.

Није ствар само у губитку Шкотске, где су се лабуристи показали једнако неспособним као и конзервативци да апелују на одговорност и патриотизам шкотских грађана и понуде аргументе у прилог очувања заједнице која траје више од 300 година. Ствар је у томе да једна традиционално левичарска партија у ситуацији огромног пада стандарда и експлозије сиромаштва у Британији, у време глобалног полета левичарских идеја и својеврсне левичарске ренесансе, не само у сиромашним Грчкој и Шпанији, него чак и у САД, у време када су најбогатији слојеви британског друштва искористили општу кризу да удвоструче своје богатство, није била у стању да на убедљив начин мобилише обесправљене грађане Острва да се супротставе Камероновој толико очигледно штетној и кратковидој политици и социјалној деградацији британског друштва.

Ослањајући се на испразне и у основи елитистичке мантре глобалне салонске и „твитер-левице“, лабуристи су додатно изгубили своју везу са истински обесправљеним слојевима друштва, а инсистирајући на политички-коректним и празним идеолошким мантрама успели су да отуђе од себе управо оне слојеве становништва земље које би пре свега требало да штите. Уосталом, грађани Србије ће им свакако поручити да боље нису ни заслужили, с обзиром на то у којој су мери затварали очи пред деструктивном и крвожедном политиком Британије у Либији, Сирији и Украјини, а и с обзиром да се никада нису оградили од те исте политике коју су водили сами док су били на власти.

И док су се они разметали катастрофичким оценама Камеронове социјалне и економске политике, сами нису понудили ништа револуционарно, односно ништа што не излази из већ толико излизаних и обесмишљених оквира европске левице, ништа што би довело у питање државни и корпоративни империјализам, разуздани либерални капитализам, универзалну експлоатацију сиротиње и нижих слојева друштва, уништење средње класе и потпуно одсуство моралног и вредносног компаса из политичког дискурса. Њихов пораз је стога порука за све елитистичке и „урбане“ левичаре, који широм света критикују плиму „национализма и популизма“, и који су убеђени да им њихова самозаљубљеност и комплекси више вредности у односу на „плебс“, „примитивце“ и „сељаке“ са њиховим „затуцаним вредностима“ довољни да им политичка власт падне у крило.

UKIP Најџела Фаража и аутсајдери у европском политичком систему/b>

Посматрано из перспективе српске „младе демократије“ са „незрелим институцијама“ и „непросвећеним друштвом“, оно што свакако највише поражава на изборима у Британији јесте резултат Партије независности Уједињеног краљевства (UKIP). Ова евроскептичка и конзервативна странка својеврсног политичког аутсајдера Најџела Фаража је, водећи према проценама аналитичара најпозитивнију кампању, и изложена веома бруталном „топлом зецу“ од стране „традиционалних“ британских партија, укључујући и физичке насртаје на њихове активисте и самог Фаража, успела да освоји убедљиво треће место на британској политичкој сцени са 13% гласова грађана, а да опет добије само једног посланика у британском парламенту. Поређења ради, Шкотска национална партија је са 3% гласова добила 56 посланика, а либерал-демократе су са 8% добиле 8 мандата. То је последица често хваљеног „већинског система“, у коме се „не гласа за партију, већ за појединца“, а који је, ето, омогућио владајућој партији на Острву да са 38% гласова освоји апсолутну већину у британском парламенту.

Фаражов UKIP, ма колико га стигматисали као „популистичку“, „екстремно-десничарску“ странку, па чак и као „Путинове плаћенике“ у Британији (јер су се заложили против санкција Русији), доказала је да у старим и добро уходаним демократијама, попут британске, свеже идеје, нова лица и политика која је приступачна грађанима могу да придобију значајну политичку подршку међу грађанима, али не и да се пробију у политичке институције друштва.

Шта год мислили о Фаражу, његов политички (не)успех представља убедљив доказ да демократија више не функционише ни у „развијеним демократијама“, те да је британском друштву једнако потребна „свежа политичка крв“ колико и осталим земљама Старог Континента. А против те свеже крви ујединиће се и устати, па по потреби узети и батине у руке, и десни и леви, и конзервативнци и социјалисти, и центристи и сепаратисти, и еврофанатици и евроскептици. Јер ако нешто уједињује тренутни политички врх Британије (и Европе) са њиховом опозицијом, онда је то апсолутно самозадовољство, нарцисизам, и убеђеност да је са њиховом политиком „све у најбољем реду“. И да у њој нема места за аутсајдере, без обзира на боју, расу или идеологију.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер