уторак, 02. март 2021.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Амерички сан – Буђење (IV) – Национализам и патриотизам
Савремени свет

Амерички сан – Буђење (IV) – Национализам и патриотизам

PDF Штампа Ел. пошта
Зоран Грбић   
недеља, 24. јануар 2021.

Сједињене државе су од свог настанка земља великих различитости. Данашња Америка је настала од Тринаест Колонија. Прва Енглеска колонија у Џејмстауну основана је због профита, када је Лондонска Вирџинија Компанија тражећи злато нашла профит у узгајању дувана. Затим су бродом Mayflower дошли пуритански одметници од Енглеске цркве (данас познати као Пилгрими), који су основали Плимут. Након тога основана је и колонија у Масачусетсу и Црква Нове Енглеске. Пуританци су жестоко кажњавали ''неконформисте'' и ''дисиденте'' (тада се десио и Салем), па су они који су због своје слободније религије изопштени основали Род Ајленд. Они други пуританци, који су мислили да у Масачусетсу нису довољно ''чисти'' оснивали су Конетикат. Њу Хемпшир и Мејн оснивају досељеници различитих религија, који су се удружили због профита. Пенсилванију су основали Квекери, а Мериленд су насељавали католици[1].

Кроз неколико генерација, десио се геноцид локалног становништва, биолошко освајање и масовно насељавање нових народа и раса. Али, са изузетком великих градова, свако је ишао код својих. Ирци и Италијани на североисток, Енглези на североисток и амерички Југ, Германи на средњи запад. Овакве поделе су се кроз векове смањивале, али културолошке и религиозне поделе и даље постоје. Постоје читави региони који су толико различити, да имају и своје називе – Библијски појас, Црни појас, Кукурузни појас, Јеврејске Алпе, Rust Belt, Salt Belt, Pretzel Belt, Земља Амиша, Мормонски појас, Tornado Alley, Нова Француска, Tri State Area, Upstate NY…

Нама су овде неки стално наметали (или то и даље раде) како су неки региони у Србији толико посебни, да заслужују барем аутономију, ако не и независност. Као да свака различитост одмах значи потребу за стварањем нове државе. У Америци се различитост назива просто diversity, проглашава пожељном и служи као основ за формирање велике државе. Србија је нешто мања од Јужне Каролине, по броју становника смо отприлике као Масачусетс. Нико ни у Каролини ни у Масачусетсу и не сања о давању аутономије некој области, иако и оне имају својих унутрашњих различитости.

У Америци је последњих деценија у порасту изградња предграђа и Gated commynity. Држави одговара постојање обе ове врсте заједница, па чак дају и субвенције за њихову изградњу. У Америци данас 175 милиона људи живи у таквим suburban областима (46 на селу и само 98 милиона у градовима) [2]. Такве заједнице више и нису тако мале – Меса у Аризони има 472 хиљаде становника који живе у приземним кућама, на 350 квадратних километара[3].

Постоје и разлике између урбаних центара и предграђа. У градовима је већинско становништо не-бело, док су у предграђима и селима становници већином белци. Градови и предграђа добијају ново становништво имиграцијом, односно миграцијом из градова, док се сеоско становништво губи. Истраживања показују да становништво градова и села сматра да они који не живе међу њима немају разумевања за њихове проблеме, и да поред тога имају још и негативан став о њима. Они који живе у предграђима сматрају да остатак Америке има позитиван став према њима[4].

Сједињене државе су толико различите у својој сједињености, да у њој не постоји званичан језик. И после два и по века постојања није се нашао политички концензус и храброст да се један језик прогласи за главни. Пробали су да то ураде у Сенату 2006, кроз Закон о реформи имиграције, али су успели једино да се сложе да је енглески ''заједнички језик који уједињује''[5]. Конгресу је тек 2017. представљен предлог закона да Енглески буде званични, али он још увек није усвојен[6]. Тако да се у САД и даље равноправно користи око 350 језика[7].

Кад у држави постоји толико различитости, па и супротности, мора да се измисли нешто што би нацију држало на окупу. Уобичајене теме (раса, заједничко порекло, језик, култура, религија) у Америци не могу да буду кохезивни фактор из наведених разлога. Због тога они који брину о томе користе идеју о мултикултурализму као основи за уједињење. Различитост се промовише и проглашава за пожељну, као и идеја melting pot-а и културног плурализма. Религија се гура на страну, а кроз језик се промовише политичка коректност, да би се избегли сукоби и одржала илузија о заједништву. И наравно, ништа не уједињује нацију тако добро као стални ратови, и прича о претходним.

По тој теорији, Америка је по свему посебна и боља од остатка света. Тамо је најбоља демократија, они су Империја Слободе, предводник Слободног света, имају најбоље образовање, тамо је ''начин живота'' најбољи, они су као људи једнаки упркос томе што немају заједничко порекло, и због тога имају обавезу да своју демократију шире по свету. 

Све ово обједињује агресивни национализам. Пошто не може да се заснива на идеји о генетској, културној или религијској супериорности, он потенцира идеју о ''америчкој изузетности''. По тој теорији, Америка је по свему посебна и боља од остатка света. Тамо је најбоља демократија, они су Империја Слободе, предводник Слободног света, имају најбоље образовање, тамо је ''начин живота'' најбољи, они су као људи једнаки упркос томе што немају заједничко порекло, и због тога имају обавезу да своју демократију шире по свету. Такав став заснован је на уверењу да су европски досељеници ''осободили'' Америку, и донели цивилизацију на нови континент, па због тога морају да ''ослобађају'' и остатак света.

Тај национализам је агресиван због тога што се заснива на паролама о посебности и парадно-ритуалним понашањем, махањем застава на сваком месту, интонирањем химни, давању заклетви, глорификовањем војске. И у томе већина учествује. У Америци не постоји ни телевизијска емисија или водитељ, који ће се супротставити Стејд Департменту. Председник и влада могу да се најоштрије критикују, али кад је реч о спољној политици или рату – Вашингтон је у праву, шта год тврдио, и Америка је највећа. На свим тв станицама.

У Америци не постоји ни телевизијска емисија или водитељ, који ће се супротставити Стејд Департменту. Председник и влада могу да се најоштрије критикују, али кад је реч о спољној политици или рату – Вашингтон је у праву, шта год тврдио, и Америка је највећа. На свим тв станицама

Најбољи пример који показује колико је у америчком друштву дубоко укорењено веровање у америчку изузетност је Обамин говор на НАТО конференцији у Стразбуру 2009. године. Тадашњи председник је рекао ''верујем у америчку изузетност, баш као што претпостављам да Британци верују у британску а Грци у грчку''. Након тога је код куће нападнут са свих страна, јер изгледа да само једна изузетност сме да постоји[8].

Нама је овде тешко да разумемо, или чак и не знамо, али већина озбиљних америчких аналитичара и политичких теоретичара (политичари се подразумевају) истински и до краја верују у ту посебност, која произлази из сигурности да су они од свог оснивања најбоља демократија и најслободнија нација, и да због тога имају обавезу према остатку света да такву своју доброту шире.

Постоје барем два примера лоше праксе на који се такав зилотски национализам код грађана усађује од малих ногу. Први је постојање војних летњих кампова за девојчице и дечаке. За разлику од Србије, где су у један такав камп на Златибору послали полицију да престраши децу и укине окупљање, у САД таква летња догађања организује држава. Не само што Министарство одбране САД формира летње кампове за основце и средњошколце, него у многима од њих децу војним вештинама и патриотизму подучавају официри, подофицири и војници америчке војске [9] [10] [11] [12] [13] [14].

Други је још свеобухватнији, и почиње од првог разреда основне школе. Завет Оданости (Pledge of Allegiance) се рецитује на почетку радног дана, у скоро свакој државној школи у Америци. У основним школама сваког дана, у средњим и на факултетима најмање једанпут недељно. Ритуал почиње тако што деца устану са својих места, заједно са предавачем се окрену ка застави, ставе руку на груди и одрецитују ''Заветујем се на верност Застави Сједињених Америчких Држава и Републици коју представља, једној нацији под Богом, недељивој, са слободом и правдом за све'' [15] [16] [17] [18].

https://www.youtube.com/watch?v=xcwg7cnhW4E

Таква заклетва је смишљена и спроводи се од 1892. и у почетку је десна рука деце била подигнута на горе, са исправљеним дланом (''Белами поздрав''), али је Конгрес то променио тек 1942. (након чак девет година владавине нациста, и више од двадесет година постојања истог поздрава у Немачкој).

У Америци не постоји национализам. Он се тамо зове патриотизам. Термин национализам је резервисан за осуду патриотизма који се јавља у не-западним државама, укључујући и Србију. Али по еверопским мерилима, кад би неко смео да мери, бројни Американци би били ултра-националисти, без обзира на страначку припадност

Истине ради, у пет држава одређивање времена за заклетву у школама није обавезно. У оним преосталим школе су обавезне да је организују, али ђаци (или родитељи уместо њих) могу да одлуче да не учествују у томе, ако смеју. Али и поред тога, прошле године ученик шестог разреда је ухапшен и осуђен због неспоразума који је настао након што је рекао да не жели да учествује у томе [19].

Или како изгледа кад сто хиљада људи пева химну Тексаса? Код нас би они били ултра-десничари, хулигани на трибинама, а тамо се зову само навијачи. Притом, они и јесу породични људи, са децом. Али ипак, све неодољиво подсећа на Нирнберг 1933. У колору.

https://www.youtube.com/watch?v=gQoEmklnxHM

У Америци не постоји национализам. Он се тамо зове патриотизам. Термин национализам је резервисан за осуду патриотизма који се јавља у не-западним државама, укључујући и Србију. Али по еверопским мерилима, кад би неко смео да мери, бројни Американци би били ултра-националисти, без обзира на страначку припадност.

 


 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Колико ће, по Вашем мишљењу, људи у Србији примити вакцину против коронавируса?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер