четвртак, 15. новембар 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Америчка чизма и даље гази Латинску Америку
Савремени свет

Америчка чизма и даље гази Латинску Америку

PDF Штампа Ел. пошта
Владимир Јевтић   
петак, 03. јун 2016.

Држава у којој живе најлепше девојке на свету, судећи по изборима за мис света и мис Универзумa, налази се између чекића и наковња. Чекић је социјалистички председник Венецуеле Николас Мадуро, наследник харизматичног и покојног Уга Чавеза, који уз себе има армију, а наковањ је опозиција која је проамерички оријентисана и којој сваки час може бити дотурено оружје преко Колумбије, америчке нарко-државе. Венецуела има највеће залихе нафте на свету, али је Америка као највећи увозник нафте на свету манипулацијама са њеном ценом изазвала економски крах у Венецуели.

Обични грађани Венецуеле су запали у немаштину и већим делом подржавају опозицију која је освојила парламент. Сада се председник Мадуро суочава са веома непријатном ситуацијом, он против себе има изманипулисани народ и парламент и тешко да ће издржати крај мандата до 2018. године. Венецуела је велики стратешки партнер Русије и једна од земаља у свету која предводи мултиполарни поредак заједно са Бразилом. Руски стратешки бомбардери слећу у базе у Венецуели на својим крстарењима по свету, а армија Венецуеле поседује најсавременије руско оружје бар кад је о ваздухопловству реч јер ваздушне снаге ове земље поседују сухој СУ-30. Међутим, све то не би морало имати значаја уколико дође до смене Николаса Мадура.

Нова опозициона влада ће се окренути Америци као свом стратешком партнеру и сасвим сигурно ће забранити слетање руским стратешким бомбардерима. У Латинској Америци још од доба легално изабраног Салвадора Аљендеа у Чилеу 1973. САД не дозвољавају народу Јужне Америке да слободно бира своје лидере. Салвадор Аљенде је извршио „самоубиство“ током војног пуча, који је предводио генерал Пиноче кога су подржавали ЦИА и САД. Пиноче је фашистички диктатор и за време његове владавине нестало је на хиљаде људи.

Чиле је можда тренутно једна од најпросперитентнијих земаља у региону, али сав тај новац одлази у руке власницима мултинационалних компанија које експлоатишу Чиле. Циљ САД је да целу Латинску Америку пороби како би она постала њена колонија. То је током седамдесетих и осамдесетих година и било стање ствари, али су се крајем двадесетог века јавили нови социјалистички лидери које је народ коме је било доста угњетавања заволео.

Тако су се америчким канџама отргли Венецуела, Бразил и Боливија. Бразил је постао водећа земља новог духа и новог покрета, који је подразумевао да народ слободно бира своју владу. У међувремену у Латинску Америку стигли су Руси и Кинези са својим капиталом. Латинска Америка више није била америчка зона интереса у којој Вашингтон може да ради шта му се прохте. Међутим, сведоци смо да САД почињу полако да се враћају на своје старо игралиште и полако поново преузимају ствари у своје империјалистичке канџе.

Прво су, по речима председника Венецуеле Николаса Мадура, отровали Уга Чавеза, а затим су манипулацијама ценом нафте изазвали економски крах у Венецуели, што је дало крила проамеричкој опозицији да преузме парламент и одсече на неки начин већ добрано изолованог Николаса Мадура који сада једино може да се окрене војсци. Међутим, Америка се неће либити да изазове грађански рат у Венецуели само да би срушила Мадура. САД могу врло лако да преко Колумбије, старог непријатеља Венецуеле (донедавно дешавале су се честе оружане чарке између армија Колумбије и Венецуеле у којима је по правилу увек страдао већи број војника Венецуеле. Ово се догађало зато што је Колумбија оптуживала Венецуелу да војно подржава марксистичке побуњенике у Колумбији), доставе оружје опозицији, а можда ће се чак и регуларна армија Колумбије ангажовати у сламању војног отпора армије Венецуеле, све у циљу преузимања власти.

 Незапосленост је 1999. године износила 15,3 одсто, а 2013. године је спуштена на 7,5 одсто.

„Да мисли другачије, председник Венецуеле вероватно не би уводио двомесечно ванредно стање у земљи само због тешке економске ситуације и сукоба демонстранта и полиције. Увео га је, како је навео, због планова Организације земаља извозница нафте (ОПЕК) и Сједињених Америчких Држава да свргну са власти његову левичарску владу. Ванредно стање је уследило после смена власти у неколико кључних држава Латинске Америке које тешко да би се могле назвати случајним следом догађаја. Довољно је присетити се крвавих догађаја на тлу Латинске Америке у другој половини прошлог века када су САД биле главни креатор доласка војних хунти на власт, чувара њених интереса. Мало ко је сумњао да су се САД, доласком левице на власт у Латинској Америци, почетком овог века, помириле са губитком те интересне сфере.“[1]

Американци су светски лидери у обарању туђих власти, а све зарад сопствених интереса. „Американци, признати зналци у послу обарања влада, под фирмом туђе боље будућности, а зарад сопственог интереса, тешко да би пропустили прилику која се указала и у Венецуели. Довољно је било да је подстакну пре свега утичући на цену нафте у свету, која је већ дуже времена на ниском нивоу, а то је оно од чега Венецуела живи.

Мадуро је августа прошле године изјављивао да је америчка војска поставила своје агенте у Амбасаду САД у Каракасу, у намери да они руководе реализацијом плана саботаже посрнуле венецуеланске привреде и да подстакну насиље. Да му се власт клима, дефинитивно је потврђено када је у децембру прошле године опозиција освојила двотрећинску већину у парламенту после 16 година владавине социјалиста.

Грађани Венецуеле су показали да су уморни од високе стопе криминала, несташица основних намирница и високе инфлације, економске кризе додатно погоршане због смањења прихода од нафте из којих се финансира јавна потрошња. Под теретом економске кризе, лако се заборавило да је, према подацима Светске банке, вредност бруто домаћег производа Венецуеле 2005. године била 145,5 милијарди долара, а 2013. године 438,2 милијарде, као и да је 2005. године 43,7 одсто становништва спадало у сиромашну популацију, а да је 2008. године та цифра готово била преполовљена — 25,4 одсто. Незапосленост је 1999. године износила 15,3 одсто, а 2013. године је спуштена на 7,5 одсто.

Мадуро је признао победу опозиције, али и подсетио на историју државних удара у Латинској Америци, окрививши противнике да покушавају да саботирају привреду земље која зависи од нафте и да дестабилизују његову власт. „Данас могу да кажем да је тријумфовао економски рат“, рекао је тада Мадуро у телевизијском обраћању нацији из председничке палате.

Од тада протесте организују Мадурови опоненти, а недавно су тражили и референдум за његов опозив. Тамошњи аналитичари процењују да ће социјалиста Мадуро, уз опозицију у парламенту, тешко дочекати крај мандата 2018. године у председничкој резиденцији.

Следећи на реду је Бразил, земља чланица још једне мултиполарне творевине земаља БРИКС. Бразилска председница, која је наравно леве политичке оријентације, суспендована је са дужности председника на 180 дана вољом бразилског парламента.

Председница Дилма Русеф је тако фактички смењена са власти државним ударом, а на њено место дошао је потпредседник Бразила Мишел Темер. Али он је добро познати амерички агент. „Да су своје људе имали на свим битним местима, указује и податак Викилкса да је потпредседник Бразила Мишел Темер, који је постављен за в.д. шефа државе, уместо такорећи већ смењене председнице Дилме Русеф, амерички доушник."

Два извештаја из 2006. године, један од јануара а други од јуна, откривају да је Темер, иначе члан центристичке партије Демократски покрет Бразила (ПМДБ), извештавао америчке дипломате о политичким процесима у Бразилу и плановима своје партије да освоји власт на тадашњим изборима, које је касније освојио Луис Ињасио Лула да Силва из Радничке партије, који је 2010. власт предао Русефовој.

Према писању портала Викиликс, Темер је достављао политичке информације Савету за националну безбедност САД и америчкој војсци. Само је питање како ће се ова смена одразити на спољну политику Бразила, али већ је сигурно да Бразил највећа и најмоћнија земља Латинске Америке своја једра окреће ка Америци. Постоје бројни докази да иза смене Дилме Русеф заправо стоје САД. „Након што је обелодањено да ће током Дилмине суспензије дужност председника обављати Мишел Темер, Викиликс се огласио прилажући доказе да је в.д. председника Бразила у прошлости био амерички доушник."

Два извештаја из 2006. године, један од јануара а други од јуна, откривају да је Темер, иначе члан центристичке партије Демократски покрет Бразила (ПМДБ), извештавао америчке дипломате о политичким процесима у Бразилу и плановима своје партије да освоји власт на тадашњим изборима, које је касније освојио Луис Ињасио Лула да Силва из Радничке партије, који је 2010. власт предао Русефовој.Чак је и амерички конзул у Сао Паолу Темера оценио као "опортунисту без праве идеологије".

Поред тога, Темер је био под истрагом због због наводног кршења правила о коришћењу државног новца у сврхе политичке кампање, а претила му је казна од осам година забране кандидовања на председничким изборима.

Ову информацију открио је Глен Гринвалд, новинар који је први интервјуисао Едварда Сноудена. "Темер планира да економију Бразила преда у руке Голдман Сакса и ММФ-а, немојте сумњати у то", написао је Гринвалд у свом чланку за Интерсепт.[2] 

"Сенатор који је водио дебату о опозиву Русефове изузетно близак са САД. Сенатор Алосијо Нуњез из ПМДБ, који је водио дебату о суспензији и опозиву Дилме Русеф у бразилском Сенату, отпутовао је тродневну посету у Вашингтон само дан након што је Русефова суспендована. Нуњес се срео са члановима Комитета за међународне односе у склопу америчког Сената, посетио је лобистичку фирму у власништву Мадлен Олбрајт, бивше државне секретарке САД. Срео се и са бившим америчким амбасадором у Бразилу Томасом Шеноном, који је, према речима Марка Вајсброта, директора Центра за економска и политичка истраживања, био умешан у свргавање режима у региону.

Тренутна амбасадорка САД у Бразилу је Лилијана Ајалде, која такође има искуства у рушењу режима, пише РТ. Пре доласка у Бразил, Ајалде је била амбасадор у Парагвају, а у току њеног мандата извршен је пуч, а председник Фернандо Арминдо Луго Мендес опозван је након оптужби сличних онима на рачун Дилме Русеф. "Амасадорка има исту реторику као и током смене власти у Парагвају, која се десила такође за време њеног мандата. Прича како је све у рукама државних институција, а иза леђа лобира за смену Русефове", рекао је Карлос Мартинс, професор социологије на универзитету у Сао Паолу за телевизију ТелеСУР.

Теорију да Америка мења режим у Бразилу подржава и председник Венецуеле Николас Мадуро, који је рекао да то није ракетна наука, већ толико очигледна ствар. "Моћне медијске силе империјалиста желе да сатру револуционарне лидере на континенту и доведу своје послушнике", рекао је Мадуро, изразивши страх да ће од судбине Бразила зависити будућност целе Јужне Америке. Он је додао да нема сумње да је Венецуела следећа жртва Американаца.

Односи између Дилме Русеф и САД кренули су низбрдо након што је Едвард Сноуден открио да је америчка НСА прислушкивала Русефову и 29 чланова њеног кабинета. Односи између Бразила и САД су потпуно захладнели, толико да је бразилска председница отказала посету САД.

Следећа земља која је на реду је без сваке сумње Боливија, која такође има јаку опозицију. Председник Боливије Ево Моралес је индијанског порекла и њега је на власт изабрала већина становништва ове земље коју чине Индијанци. Бела мањина, коју чине и Хрвати, поседовала је готово половину земље. Ево Моралес је већ избегао један атентат када су под сумњом да су хтели да убију боливијског председника ухапшена и двојица Хрвата. Нема сумње да је Ево Моралес од тада појачао своју безбедност, али он је и даље трн у оку Американаца и богатих белих велепоседника. У Перуу протестују присталице конзервативног кандидата пред други круг председничких избора.

Критичари Фухиморијеве указују на чињеницу да је њен отац бивши председник Перуа Алберто Фухимори служи затворску казну због корупције и оснивања одреда смрти током своје ауторитарне владавине током деведесетих година прошлог века, пренела је агенција АП.

Они протестују јер би ћерка бившег председника Алберта Фухиморија могла да освоји председнички мандат што би наводно била претња по „демократију“. Више хиљада људи учествовало је у протестној шетњи широм Перуа против председничке кандидатуре Кеико Фухимори, коју сматрају претњом по демократију. Критичари Фухиморијеве указују на чињеницу да је њен отац бивши председник Перуа Алберто Фухимори служи затворску казну због корупције и оснивања одреда смрти током своје ауторитарне владавине током деведесетих година прошлог века, пренела је агенција АП. 

Протести су одржани само неколико дана пре него што ће се Кеико Фухимори у другом кругу председничких избора у недељу суочити са конзервативцем Педром Кучинским. Она је у првом кругу одржаном 10. априла остварила велику предност у броју гласова пред Кучинским, бившим економистом Светске банке. Фухиморијева је обећала да неће примењивати методе свог оца, који је и даље популаран међу многим Перуанцима у руралним подручијима зато што је поразио побуњенике из покрета "Светлећи пут".[3]

Све нам постаје јасно када видимо ко је пренео ову вест, наиме агенција АП. Педро Кучински је бивши економиста Светске банке и сасвим је јасно чије интересе он заступа. Латинска Америка ће заиста поново постати америчко двориште уколико Русија и Кина не учине нешто више. Ове земље су, што је катастрофално, само пасивни посматрачи свега што се дешава у Јужној Америци и, све докле тако буде, обични грађани Латинске Америке неће добити власт коју заслужују, већ ће бити робови САД и мултинационалним компанијама, као и ММФ-у, а мултиполарни поредак у свету ће доживети непоправљив ударац.   


 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да Србија адекватно обележава 100. годишњицу пробоја Солунског фронта и ослобођења Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер