Trajko u skupštinu, Trajko iz skupštinu

S`n me ufati. S`nujem kako idem u školu, a sve dvojke postale petice. Taman učiteljica vika: „Trajko najdobar đak“, a tčuje se dzvono. I dzvoni, i dzvoni, a men` me milina što sam dobar đak. Kad, kao kroz m`glu tčujem mou Jorgovanku, sve me munuje u bubrezi i vika: „Dizaj se bre Trajko, gluv li si? E ne tčuješ telefon kol`ko dzvoni? To bez neki zor neje“!

Ripim odma` iz postelju, pos`pnem se na neke rakaštije po patos, zgazim matčki na rep (a to neje dobar znak), dofatim slušalicu, „Alo“ - vikam.

- Gos`n Trajko? - tčujem od onuj stranu.   

- Jes je! – vikam.

- Precednik ovde!

Lele, kad retče ono „precednik“, a men mi se okrete svet; i ona škola i matčka, mrknu mi sves`, omaljica mi pade na otči... Jedva se razboravi`.

- Izvol`te gos`n precednik! – vikam.

- Ako me pitate zašto Ve zovem....

- Ma ne bre, ne te pitujem ič precednitče, zbori slobodno! – vikam.

- Dobro, ako me pitate...

- Ma ne te pitujem, samo zapovedaj! Za teb` će sve da utčinim. –vikam.

- Trajko, možete li da dođete jutre u Beograd? – vika – Tčekamo Ve u Skupštinu u 10 sata!

- Ako Vi zapovedate gos` precednik, neće dođem, će letim! – vikam.

Otvaram otči, telefon pored men` na patos, Jorgovanka me prska s` vodu, platče i sve misli javili da umreo dajka-Sveta. Jedva gu objasni da nikoj neje umreo, i da turi kafu na rados`.  Da vi ne vunovlatčarim s`g kakav panađur mi cel d`n beše kroz kuću od komšil`k i rođaci, i koj zbori s men` i koj ne zbori. Došaja i komšija Vlajko što smo u svađu pet godine po radi neku među. Jedva stigo da se obanjam i obričim pred put, i ufatim noćni autobus.

Cel` noć razmišljam što li me zove precednik? Možda da me frlja u diplomatiju? Da budem anbasador. Ej, bre – anbasador. Ja i Jorgovanka negde pod palmu kafenišemo i primamo delegacije. Jes je da ne znam stranski, ali ne sam valjda jedini takav u diplomatiju. Pa i ako ne znam, imam rakiju „devet jezika govori“ , će naljizgam ceo diplomatski hor. Ha, ha, ha (smejem se u sebe).

Stizam sabajle u Beograd. Studeno na stanicu. Dado dve banke na Cigani da opletu jedan „tčatčak“, da se zagrejem. Pođo uz onuj ulicu `de prodavav šeširi i katčketi, do Terazije.

E s`g znam `de sam. Vido` one pokretne stubice što idosmo onaj put od miting. Nesam znao tad; ja se penjem naviše, a stubice naniže. Ja naviše, one naniže i tako pola sa`at.   S`g je l`sno, idem naniže. Op`, al` da vidiš. S`g stubice naviše, - ja naniže!? Naviše, naniže; naviše naniže... I dođo` do pred kraj jedva, kad odozdo idev neki studenti. S`g oni i stubice naviše, ja naniže... Stigo nekako, ali s`s dušu u nos.

Skupština lepa zgrada. Vid`o sam gu i ranije, ali izdaleka. Na ulaz neki spomenici. Neki konji s`s neki ljudi. To sigurno opozicija postavila, da se sprda s vlas`. Litči kai da je l`sno konje da gi ubaciš u skupštinu al` gi teško izbacinjaš nadvor. To će kažem precedniku, odm`a da gi sruši tija spomenici.

Odvedoše me do u kabinet precednika skupštine. Lep kabinet, veliki, a sve miriše. Nji dvojica sediv u fotelje, i gledav neke slike od neku svadbu. Bići precednikov brat se ženio. Litčiv kai jajca. Ali ne pitujem ništo, ne me zanima.

Sedo na fotelju pored precednika. „Trajko, vika - imamo jedan zadatak za teb“. „Sve što treba, tu sam precednitče“!    „Oćemo da budeš narodni poslanik, ali ništo da ne zboriš, sam` ruku da dizaš“. Mislim se u sebe, i obe ruke će dizam ako treba. „Znaš Trajko beše nam poslanik neki advokat. Voleo da se gradi pametan, pa ga izpujdasmo iz stranku. Rabota poslanika neje da bidne pametan, nego da diza ruku. Jel` ti jasno Trajko?“ „Jasno precedniče“ - vikam. „Ajd` s`g silazi dole, da uzneš opremu pa na sednicu“- vika, „i zapanti ni retč da ne zboriš“!

Odvedoše me u sekretarijat, dadoše mi neki veliki digitron, što ga vikav laf-tof. Sigurno s njega može da se čini laf-muabet s nekoga. Sigurno poslanici kad gi je dosadno lafe tako s`s ženu, decu...

Na ulaz u salu, upozna` se sa jednog poslanika. Beše malo crnpurast, kai oni naši na kraj selo što gi vikamo tip-850. Rekoše mi da je crnpurast jer je došao s more. Kakvo more – vikam, u decenbar“? „Pa znate - vikav, on voli da ide na more u decenbar, a na skijanje u jul“. Ne mi beše jasno. `ajd da se kupa u studenu vodu, to može, al` de nađe sneg u jul?

Potče sednica. Kamere slikav. Potče opozicija da je lajna. Napadav mou stranku! Napadav mog precednika! Pa nesmo dobri, pa smo lopovi, pa smo izdajnici, pa leleizdajnici... pas s maslo da ne ize. Ja škrgućem s`s zubi, dođe mi da ripim da gi potepam, ali pantim šta mi precednik naredija: „Ni retč“!

Razmanula se opozicija ne mož više da se izdrži, kad od jen-tar eto ga On! Njega ga vikav kad je tvrdo. Kad opozicija pretera. Rekoše mi ranije da On ima neki drugari milicajci, što mu sve javiv o drugi poslanici: i koj ima švalerku, i koj se drogira, o koj se kocka, i koj švercuje, i koj bije ženu, i koj voli drugi muškarci... aman sve gi zna, ne smeu u otči da ga pogledaju.

Kad gi dovati, lele, lele! Pa gospodo ovako, pa onako, prođe pol sat ne sme nikoj da ga prekine. A kako gi on satire tako mi u men` raste neka milina. Ma osećam se kai da će poletim. Neka toplota mi se javi, neka milina, ka i kad sam prv put legnaja s mou Jorgovanku. Ne mogado više da izdržim. Ripim na opoziciju, da pomognem precedniku: „A ha opozicijo“! „Kude ste s`g“? „Rasturi ve moj precednik ka i svinja mrsan ddžak! U otči ne mož da ga pogledate! Ajd s`g, prdni pred džandara ako smeš“!!! Kad to reko, seti se što mi naredija precednik. Ali kasno.

Lele, kad nastade smejanje u skupštinu! Neki se tepav po stomaci, neki se drživ za bešike i trčiv u ćenef, Zaharije se probudi od s`n, traži repliku... urnebes! Ne znam što gi beše smešno. Kamere slikaju malo men`, malo precednika.   Precedavajući vika pauzu! Džabe, nikoj ne sluša. Smejev se i pozicija i opozicija. Men me neko tčuknu po rame, vika: „Zove te precednik“. Lele, znam da sam uprskao rabotu.

Vika precednik: „Trajko, ako me pitate.... ma šta bre ja tu?! Marš iz skupštinu!!!

Vrati ja onaj laf-tof, izlego ispred skupštinu, kiša sipa studena, gledam oni konji i sve si mislim: „E moj Trajko, ti najbolju nameru imaše i na ništa te napraviše! I treba konji da gi sede u skupštinu, kad domaćine ne gi poštuju. Za bolje ne su!“.