Hilari nema alternativu

Dragi dnevniče,

Uspeo sam! Ali hajde prvo da ispričam kako je bilo.

Sve smo pokušali. Sve probali. Ništa nije uspevalo. Klečali smo, ponižavali se,  izvinjavali, ali nisu hteli da promene odnos prema nama. Nisam imao izbora dragi dnevniče! Jedino mi je preostala avantura sa Hilari. Mislio sam da to neće biti moguće. Mislio sam da će reći – kako Vas nije sram, predsedniče! Zar mene, tako mladu i naivnu? Međutim, nisam posustao. Rešio sam da idem na sve ili ništa. To jutro sam obukao svoje najbolje odelo, stavio omiljenu kolonjsku vodu, pozvao Šapera i Krleta da mi daju par stručnih saveta i požurio u rezidenciju. Hilari samo što nije stigla!

Znao sam da je ovo najvažniji dan moga života i najvažniji dan u istoriji naše države. Sve sada zavisi od mene i mog šarma. Godinama sam vežbao, godinama se pripremao. Ovaj uspeh će biti spomenik mom zavodničkom šarmu, potvrda i kruna uspeha moje politike!

Sećam se kada smo razmatrali alternative. Šta nam je činiti? Amerikanci naprosto ne žele da nam pruže ruku pomirenja. Tada sam shvatio da Hilari nema alternativu. Odmah sam nazvao Obamu. Računam, shvatiće me, kao predsednik predsednika i muškarac muškarca. Zamolio sam ga da pošalje Hilari. Želeo sam da je bolje upoznam. Jedino sam se bojao da joj se neću dopasti, prosto ne volim sastanke na slepo. Moraću da uredim sobu, odnosno grad, ne mogu valjda u ovaj ćumez da je dovedem. Odmah sam poslao gradske inspekcije, čistače i posmatrače. Moram da pokažem odlučnost, moć i autoritet. Odmah sam poslao žandarmeriju, interventne brigade, i sve policajce iz provincije da za svaki slučaj obezbede sigurnost grada od građana.

Sletela je. Uhvatila me je panika. Ali znao sam da moram i da mogu. Boriću se. Nemam izbora. Jednostavno, nemam alternative. Došla je. Stigla je!

O Hilari, ljubljena moja! Nećeš odoleti!

Primetio sam da je ljubomorna na Bila zbog spomenika u Prištini. Gde je Meštrović kad čoveku najviše treba, pomislio sam. Beogradu nedostaje spomenik Hilari u njenoj prirodnoj veličini, od bar deset metara. Odmah sam joj predložio da joj uzmemo meru za spomenik. Predlog je oduševljeno prihvatila. Prešli smo na temu politike, i tada sam video da ću morati više da se potrudim. Pominjala je nekakve razgovore, priznanja, dobrosusedske odnose, autonomne regije...tada sam smogao snage da joj udelim prvi kompliment. Pohvalio sam njenu žestinu i pravdoljubivost. Ovlaš me je dodirnula rukom po kolenu i nasmešila se. Tada sam znao da ću uspeti. Odmah sam zatražio sever Kosmeta uz obećanje da ću je odvesti na večeru u Hajat. Čim sam to izgovorio, stresao sam se. Jesu li uopšte sredili Hajat? Šta ako se Hilari tamo ne dopadne? Ko zna na kakav je ona luksuz navikla! A gde onda, zaboga? Odmah sam poslao poruku Šuletu da spremi helikopter. Ako treba, zamoliću Josipovića da mi iznajmi Brione na jednu noć. Provešćemo božanstveno veče!

Prokomentarisala je moj prodoran pogled. Pa ono, jeste, u pravu je, oduvek sam imao prodoran pogled. Posebno dolazi do izražaja kada skinem naočare i ljutito pogledam oko sebe. Svi kažu da je izuzetan i svi me hvale. I ja sam pohvalio njene dobroćudne oči i zavodljiv izraz lica. Osmehnula se. Napredujem, napredujem! Tada sam osetio da je pravi trenutak za delovanje. Oterao sam savetnike iz kancelarije kako bismo razgovor nastavili u četiri oka. Upitao sam je da li je prebolela Bilovo neverstvo. Bledo me je pogledala a zatim se rasplakala. Očekivao sam ovakvu situaciju. Čak i čelična lejdi ima slabe momente. Ustao sam sa stolice i zagrlio je. Te nevine oči su bile pune suza...setio sam se svih onih metaka koji su joj, po sopstvenom priznanju, umalo oduzeli život kada je devedesetih sletala u BiH. Srpskih metaka. Odmah sam rešio da je utešim: „Ne brini, mila Hilari, nema ih više. Ni vojske, ni pušaka, ni municije“. Osećao sam se krivim zbog tog nemilog događaja koji se nije dogodio i odmah sam se, za svaki slučaj, iskreno i u ime celokupnog naroda izvinio. Uputila mi je značajan pogled pun razumevanja. Tada sam znao da je to to. Usledila je romantična scena – ja sam njoj poklonio par teritorija, a ona meni obećanje o brzim integracijama u američku uniju. Odmah zatim smo otišli pred novinare. Tada je rekla reči koje svi dugo čekamo – da će Srbija biti lider ne samo Balkana već i celokupne Evrope. I sveta i vasione, pomislio sam. Uspeo sam! Osetio sam da me trese euforična groznica. Šta će sad reći susedi, sada kada znaju da će Hilari sve češće, mada inkognito, posećivati novu prestonicu Evrope, Beograd?

Sastajaćemo se na Savi u predvečerje i pričati o nama, o budućnosti, izvinjenjima, Kosovu, evrointegracijama... dobiću i narednih dvadeset izbora, zahvalni narod će mi podići spomenik, a oponenti u stranci će preći kod Tome. Još samo da izborim nešto i za Kosovo. I to će doći s vremenom. Usled emotivnih trauma američkog naroda zbog posledica bombardovanja, biće potrebno malo vremena kako bi i srpski zahtev za severom Kosmeta moga biti razmotren. Nema problema, mogu ja da čekam. Ne žurim nigde, važno je samo da je uživala i da sam joj se dopao. Doći će ona opet.

Konačno smo izdejstvovali čvrst stub srpske spoljne politike – Hilari!

Evo, i danas me je zvala. Gledam izveštaje medija u kojima pominje Srbiju kao budućeg lidera Evrope, Srbiju kao faktor stabilnosti, mene kao pouzdanog partnera na Balkanu.

Nisam znao da sam bio tako dobar.

P.S. Čujem da je otišla na Kosovo danas. Ne brinem. Siguran sam da Tači nema ono što ja imam. Uostalom, Medlin Olbrajt bi bila ljubomorna. Tači je već podneo jednu žrtvu za albansko Kosovo, još jedna bi bila previše.

Mislim, sve zavisi od stila oblačenja, ponašanja i iskrenosti. A u svemu tome, Tači podseća na Bila. Znači, neće joj se dopasti. Jedino me brine da joj ne bude povređena sujeta kada bude videla Bilov spomenik u Prištini. Moram nešto da preduzmem pod hitno. Ako već nema Meštrovića, moraće Mrka da posluži. Ionako nema da radi nešto pametnije. Podići ćemo joj spomenik pored Pobednika! Uostalom, ako smeta, ili zaklanja vidik – srušićemo ga, ionako podseća na mračna, nasilna i krvoločna vremena koja su ostala iza nas.

Hilari nema alternativu!