Убиство девојчице у Авганистану догодило се 23. јуна 2009. и читава ствар је од тада заташкавана. Наравно ми смо бољи, ми смо душевнији, ми смо дубљи, ми више патимо. Каква феноменална илузија, каква само-лаж, каква невероватна глупост прихватања владајуће догме.

Код нас се не говори само о обрачуну против хулигана, криминалаца и насилника, већ се анатемишу националистички покрети из суштински политичких разлога. У случају Татонове смрти не сме бити политизације јер је реч о злочину који се мора третирати тако и никако другачије.

Амбасадори из САД, Велике Британије, Француске и Немачке се већ годинамa директно мешају у политику Србије. Живот свих нас је зависио и зависи од њихових активности и изјава. Србија последњих година крши Бечке конвенције, дипломатске и конзуларне, јер толерише непримерено понашање страних дипломата.

Како је очигледно да у нашој политици има све мање морала тако су и прелетачи све учесталији и прелетање постаје све лакше. У том погледу смо испред модерних западних демократија, то јест код нас је „морална супстанца“ која подмазује систем брже ишчилела из политичке машинерије.

Да бисмо били сигурни да ли се неки странац меша, или се не меша у наша унутрашња питања требало бисмо да видимо јасну границу сопственог суверенитета. Где је та граница и шта је наш суверенитет, битнија су питања од промене назива улица, па чак и стања шокираности дипломата. 

Реч је о „обележју“ које би требало да подсети да су се на овим местима налазили „концентрациони логори“ у којимa су страдали Хрвати које је у време ратних збивања, деведесетих година, заробила ЈНА, тада још једина легитимна војна сила на просторима бивше Југославије.

Нема „поворки“, нема истополних бракова. Или ће се 20. септембар постати лајтмотив садашње власти. У том случају, власт и радикалне ЛГБТ групе су ти који су генератори насиља – насиља над бирачком вољом грађана Србије, коју се нису удостојили ни да консултују.

Већина слободномислећих људи у Србији већ је уверена да смо предмет тзв. меке окупације. Њу симболишу заробљени медији и теледириговани политичари. Али, са политичком репресијом, забраном разних организација и хапшењем њихових лидера, добићемо праву, "тврду" окупацију. 

На званично питање упућено Заводу за статистику, имамо ли национални здравствени рачун и колико укупно трошимо за здравство, званичан одговор гласи – немамо национални здравствени рачун, нема података. Mожда одговор имају астролози?