Vrnjačka Banja nije London

Prikaz knjige Gordane Ćirjanić, Ono što oduvek želiš, Narodna knjiga, Beograd, 2010

Kako čitati Ono što oduvek želiš? Kao (ne)mogućni nastavak Romana o Londonu? Kao roman čiji tekst upućuje na kontekst njegovog nastanka i tako otvara jedan mise en abyme? Ili kao dirljivo-ravnodušnu ispovest (ne)junaka našeg doba?

Prvi način opravdava u prvom poglavlju uvedena paralela s delom Crnjanskog: osim toga što Slobodan, pedesetogodišnji profesor književnosti i glavni lik Ćirjanićkinog romana, lepi tapete i život mu se u toj delatnosti učini smislenijim (a što nesumnjivo evocira završetak Romana o Londonu), u njemu se Crnjanski pojavljuje kao fiktivni Slobodanov sagovornik. U njihovom razgovoru se utvrđuje činjenica da Vrnjačka Banja – u koju je glavni junak prispeo na nekoliko nedelja odmora – nije London, kao i da su se vremena unekoliko promenila. No, postoji nešto što spaja ova dva grada, vremena i romana, a to je onaj frojdovski refren: seks je koren svega, eho koji ruskog emigranta sigurnom rukom vodi ka kraju, a za kakav kraj junak ovog romana nije sposoban. I zaista, sve što se u Onom što oduvek želiš odvija vezano je za seks – većina epizodnih priča jednako kao i ona glavna, u čijem je središtu ljubavni trougao koji sačinjavaju Slobodan, njegov brat Aleksandar i snaha Olga. Pa iako se u globalnom smislu, izgleda, ništa nije promenilo nabolje, jasno je da svaka današnja osećajnost u odnosu na onu iz dela Crnjanskog izgleda bleđa i manje tragična, kao da se njena amplituda višestruko smanjila (s tim bi se mogao dovesti u vezu moto koji kaže da je pakao „patnja zbog toga što se ne može voleti“, reči starca Zosime). Ova intertekstualna veza u romanu je motivisana Slobodanovim sećanjem na predfakultetske dane, kad Roman o Londonu presudno utiče na to da junak upiše studije književnosti, a njegovo ponovno čitanje motiviše glavnog junaka da zapiše svoju ispovest. Međutim, ta veza se mogla, po našem mišljenju, suptilnije oblikovati, naročito ako se uzme u obzir ono što sobom (ne) donosi. Jer, delo Gordane Ćirjanić teško da ostvaruje dublji doticaj s delom Crnjanskog i njihov dijalog dâ se sažeti u nekoliko rečenica, koje bi mogle da posluže tek kao valjan uvod u umetnički kreativan razgovor.

Iako se u globalnom smislu, izgleda, ništa nije promenilo nabolje, jasno je da svaka današnja osećajnost u odnosu na onu iz dela Crnjanskog izgleda bleđa i manje tragična.

Junak Ćirjanićkinog romana osmotrio je TV-ekran s obe njegove strane: dok u sadašnjosti najveći deo svog vremena „ubija“ gledajući forenzičarske serije, pre je osmišljavao rijaliti-šou Ono što oduvek želiš. Dakako, ime šou-programa je simptomatično jer se podudara s imenom romana o kom govorimo, a trag koji upućuje na drugi način čitanja je i Slobodanova želja da postane pisac, koja se otkriva tek na samom njegovom kraju. Da li je sve napisano do tada bila iskrena ispovest ili samo ispunjenje jedne od želja pristiglih u neku nepoznatu redakciju, čime je iskrenost dovedena u pitanje? I šta se onda zbiva sa samim „faktom“ koji govori da je glavni junak radio kao deo rijaliti-ekipe – da li je i ona izmišljena? (Ako jeste, onda ne možemo roman posmatrati kao ostvarenje želje.) Ovaj spor ostaje nerazrešen, delo je u sebi ambivalentno. S druge strane, rijaliti-šou će biti povod da se pokrene razmišljanje o problemu stvarnosti, njenom umnožavanju i čovekovom snalaženju u takvim okolnostima. Tako Slobodan prelazi iz stvarnog sveta (u kom najmanje boravi) u svet serija, gde se oseća veoma dobro i gde su njegovi „doživljaji“ ispunjeni uzbuđenjem, u pauzi se sećajući umrle žene i izdaje brata (avanture s Olgom). Prelaz je zanimljivo dočaran izmeštanjem perspektive pripovednog ja, čije se okruženje iznenada menja i koje najednom iz prostora samoće prelazi u unutrašnjost ekrana, gde učestvuje u rešavanju kriminalističkih zagonetki.

Ta jedina a prividna aktivnost, uz aktivnost pisanja, ukazuje, konačno, da je ispripovedan tek jedan dnevnik Slobodanove osamljenosti, jer pravog sagovornika zapravo nema – razgovara se sve vreme sa samim sobom i reči se upućuju bratu, kome se izdajstvo priznaje, a koji za njega već zna. Stoga, ako svrhovitosti pričanja ima, onda ona počiva na želji glavnog junaka da sebi pripiše neki značaj, da se samozavarava, verujući kako makar na nešto u stvarnosti utiče i kako je još u stanju da izazove reakciju drugog.

Ova intertekstualna veza u romanu je motivisana Slobodanovim sećanjem na predfakultetske dane, kad Roman o Londonu presudno utiče na to da junak upiše studije književnosti, a njegovo ponovno čitanje motiviše glavnog junaka da zapiše svoju ispovest.

A ono što najviše pristaje uz Slobodana jeste slabost i povlađivanje njoj, što se može uzeti i kao jedna od osobina modernog čoveka. Ona ponegde probija nekontrolisano – i to su možda najbolji delovi ovog romana – navodeći glavnog junaka da porekne pijanstvo zbog kog, možda, strada čovek, ili da dopusti da mu se ljubavna avantura sa ženom njegovog brata „desi“. Na takvim mestima autorka pokazuje umeće da uhvati situaciju, uverljivu, životnu i stvarnu, a opet razumski neobjašnjivu, da uhvati ono delovanje nesaznatljivog u čoveku, kojim on ne uspeva da u potpunosti ovlada. Takva je i gotovo bizarna scena u kojoj Slobodan krade list iz novina, koje je mogao, na primer, da kupi na obližnjoj trafici. U takvoj vrsti „manjka motivacije“, „tačne greške“, koja nam je sasvim bliska i razumljiva, njeno pripovedanje je najuzbudljivije. Zanimljivo je posmatrati i tu čudnovatu nestalnost ljudske psihe, koja čini da se u trenutku ljubavnog zanosa zaboravi na brata ili prekrši „pokornost i vernost bolu“ usled gubitka supruge.

Zanimljivo je posmatrati i tu čudnovatu nestalnost ljudske psihe, koja čini da se u trenutku ljubavnog zanosa zaboravi na brata ili prekrši „pokornost i vernost bolu“ usled gubitka supruge.

Pa ipak, takvih mesta nije mnogo i pripovedanje se odvija uglavnom predvidivo i pored težnje da takvo ne bude. U realističkom maniru, autorka paralelno slika pomenute tokove (ne)zbivanja izbegavajući potpuno preslikavanje motiva. To je dobro jer bi se u suprotnom još više izgubila ona pozitivna napetost čitanja, koja je i ovako ugrožena očekivanim smenjivanjem televizijskog, sećanog i stvarnog. „Preslikavanje“ je ovde više u aluzijama; ono je povod da se promisli odnos umetnosti i stvarnosti i još jednom utvrdi ko koga kopira.

Roman Gordane Ćirjanić brižljivo je komponovan, možda i suviše, a očigledno je da njegov kraj i poslednji obrt otvaraju problematiku drukčijih čitanja. I pored toga, naš glavni utisak ostaje da je Ono što oduvek želiš pre svega roman precizne i jasne rečenice, koji u pojedinim svojim delovima donosi ono potpuno uživanje u tekstu, ali koji – da li zbog prevelike podređenosti zacrtanoj kompoziciji, da li zbog povremenog približavanja trivijalnom i popuštanja šablonskim rešenjima – ne uspeva da to uživanje donese u celini dela.