Razbijeno ogledalo

Prikaz knjige Vrlo malo svetlosti, Vladan Matijević, Agora, Zrenjanin 2010.

Postavivši svoju najnoviju knjigu Vrlo malo svetlosti u formalne koordinate romana-omnibusa, Vladan Matijević sugeriše čitaocu smer kretanja kroz literarni svet. Knjiga je podeljena na tri različite priče ispripovedane u prvom licu, povezane spojevima motivskog karaktera i nagoveštajima o vremenskoj susednosti priča. Rasprava koja se povela oko žanrovskog određenja ove knjige otvorila je zapravo temu o mogućnostima Matijevićeve knjige kao celine; jer kao i uvek što je, rasprava o formi književnog dela zapravo je i ovaj put bila rasprava o značenju dela.

Sve tri priče se koriste modelima pripovedanja koji imaju intimni ispovedni ton. Prvu priču čitalac prati kroz formu elektronske pošte, koju svojoj bivšoj ljubavnici, Doni, šalje američka istoričarka umetnosti Hilari Hadson. Mejl adresa na koju Hilari šalje pisma izmišljena je i deo je psihičke drame koju junakinja Matijevićevog romana doživljava i saopštava u pismima. Podeljenom po paragrafima, drugim delom pisac je želeo da ostvari formu testamentarne oporuke glavnog junaka, Milutina Čabrinovića, inače bivšeg ministra pre promene vlasti iz dvehiljadite godine. Treća priča pisana je u formi dnevničkih zapisa, dnevnika snova glavnog junaka Đorđa, studenta filozofije. Autističnost njihovih svetova postaje okidač za intenzivna onirička preživljavanja prošlosti i nagoveštavanje budućnosti. Čitalac detektivski sakuplja nagoveštaje i činjenice po rubovima svesti sva tri junaka. Prilagođavanje na pritiske spolja, na pritiske koji dolaze iz sveta u kojem žive, rezultira manjim ili većim oblicima poremećaja svesti junaka.

Čak i u priči koja koristi imejl kao model pripovedanja (što sugeriše eventualno postojanje adresata i želju za komunikacijom) misao je monološka a komunikacija je onemogućena i doslovno, jer Hilari, adresant, šalje pisma na nepostojeću adresu, odnosno na netačnu e-mail adresu svoje bivše ljubavnice. Time su omogućena sećanja, asocijativni tok misli, uopšte pripovedanje koje čitaocu omogućava da od sakupljenih detalja sklapa profil ličnosti junaka. Introspekcija kao model pripovedanja i okrenutost priče samoj sebi, gde se život likova pred čitaocem sklapa od sna i jave, po rubovima svesti i nedovoljne ili iskrivljene percepcije stvarnosti, stvaraju sopstvena magnetna polja koja odbijaju priču jednu od druge, da bi njihovu povezanost čitalac našao na jednom drugom nivou – nivou koji zaokružene celine postavlja jednu do druge.

Ispod slike koja nastaje sklapanjem jave i sna, čitalac kroz momente bistrine pogleda sva tri junaka nazire pozadinu sveta u kojem žive. Iako postoji želja da se svetovi tri priče povežu kroz zajednički motiv sna, dublja veza ostaje neostvarena, što dovodi u pitanje žanrovsku odrednicu romana-omnibusa. Zaokruženost priča dozvoljava tek naknadno povezivanje samostalnih celina u jednu, ipak, hetereogenu skupinu. Nekomunikativnost, i doslovna i metaforička, usamljenost junaka i njihova zatvorena misao, tako postaju velike teme knjige Vladana Matijevića. Pritisak individualističkog sveta na čoveka današnjice, razara njegovu mogućnost kao humanog bića i stvara od ljudi usamljene monade.

Čitati knjigu Vladana Matijevića kao roman-omnibus znači oduzeti joj mogućnost da postavlja pitanja, da prikazuje, jer joj se formom koja želi da poveže nameće obaveza da daje odgovore. Naše traganje za linearnom povezanošću naišlo bi na ćutanje ili kakofoniju unutar knjige. Stvarnost knjige bi tako tražila od čitaoca da učitava značenja, što bi razgradilo i ovako nestabilnu strukturu. Želja za povezivanjem bi, kao previsok zahtev, tako mogla knjizi da oduzme na vrednosti. Ovako, prikazani svet ostaje u vlasništvu svih priča, bez želje da postave konačan sud, što knjigu svrstava među bolja književna ostvarenja novije produkcije.