Početna strana > Prikazi > Prikaz knjige: Grupa autorkinja, Neko je rekao feminizam? Kako je feminizam uticao na žene XXI veka
Prikazi

Prikaz knjige: Grupa autorkinja, Neko je rekao feminizam? Kako je feminizam uticao na žene XXI veka

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
petak, 25. april 2008.
(Grupa autorkinja, Neko je rekao feminizam? Kako je feminizam uticao na žene XXI veka , izdanje Žena u crnom, Centra za ženske studije i Ženskog fonda «Rekonstrukcija», Beograd 2007, str. 435 (1))

Bio sam u nelagodi da pišem o ovoj knjizi. Ne samo zato što ju je sastavilo 26 mladih i obrazovanih žena (2). Jer, kritikujući ih, mogao bih da ih učinim svojim neprijateljima. A pored svih koje sam stekao pišući različite kritičke prikaze, doista mi ne treba i 26 novih. No, moja nelagoda je dolazila više od same prirode knjige. Reč je o knjizi namenjenoj zatvorenom krugu čitalaca. Bez potcenjivanja, pisati o takvoj knjizi isto je što i komentarisati publikaciju Udruženja pčelara ili Jehovinih svedoka. Nelagode me je, međutim, oslobodio Lino Veljak. On je predstavljanje ove knjige završio rečima: «Sasvim je opravdan zahtjev da se ovaj zbornik uvrsti ne samo među priručnike, već i među glavne udžbenike na rodnim i sličnim studijama, a s obzirom na pristupačnost stila mogao bi biti upotrebljiv i u završnim razredima srednjih škola» (3). «Ova knjiga udžbenik u školama?» – pomislio sam. «O, ne!». Tako je nastao ovaj prikaz.

Knjiga je popularno napisan pregled feminističke ideologije. Kažem i deologije, zato što feministkinje najčešće odbijaju da svoje odgovore podvrgnu kritičkom ispitivanju, diskvalifikujući kritičare kao «ideologe patrijarhata». U ovoj knjizi uglavnom su iznesene teze radikalnog (rodnog) feminizma. Osnovna njegova tvrdnja je da su žene i muškarci konkurenti, pa i neprijatelji u okviru muškog sistema dominacije koji se zove «patrijarhat» (4). Između muškaraca i žena postoji večiti antagonizam, a njihov najčešći odnos je eksploatacija i diskriminacija (naravno žena od strane muškaraca) (5). Da su žene i u savremenom patrijarhatu diskriminisane vidi se po tome da one čine 50 odsto stanovništva, a manje od 20 odsto političara ili direktora (39). Žene se sa takvim hegemonističkim sistemom mogu izboriti samo preko « pozitivne diskriminacije» (65) i «afirmativne akcije (365), odnosno preko sistema kvota, kojima će obezbediti odgovarajauću zastupljenost u glavnim sferama društva (39). (6)

Dominacija patrijarhata ogleda se u savremenom jeziku koji je pun «mizoginije» i «seksističkog diskursa». «Žene su i u jeziku izložene nasilju: posredstvom jezika i odnosa u okviru njega, muškarac ispoljava svoju vlast(oljubivost) i nasilje nad ženom, i tlači je» (118). Rešenje je nadzor jezičke upotrebe, odnosno «politička korektnost» (221), ali i jezička emancipacija žena preuzimanjem dela muškog diskursa: «Meni je i dalje omiljeni komentar moje drage bake, koja uporno tvrdi kako ne razume da ja, kao intelektualka, mogu da psujem. Da i ne spominjem izraze lica skandalizovanih muškaraca, kada primete da čak ni psovke više nisu rezervisane samo za njih» (223).

Patrijarhat se naročito reprodukuje kroz vaspitanje. Dečaci i devojčice se različito socijalizuju. Dečaci da budu moćni i dominantni, devojčice da budu podložne i empatične (340). Za feministkinje, majčinski nagon je «predrasuda» (341), a nalaz da se devojčice radije igraju lutkama učinak je samo patrijarhalnih podsticaja i «programiranja za ulogu majke» (342). Reč je o pravoj zaveri države i ostalih muških struktura, sa ciljem da se žena veže za privatnu sferu i ostavi izvan javne. (7)

Iako su žene ostvarile mnoga prava, patrijarhat se ne povlači. Štaviše, on je u celom svetu, a posebno u Srbiji, u poslednje dve decenije u ekspanziji (17, 75-6, 86, 299). Zato se feminizam odlučno bori protiv «patrijarhalno-nacionalističke ideologije» (90), zalažući se za stvaranje «globalnog civilnog društva». Njega bi činile «stotine hiljada nevladinih organizacija i institucija» (307). «Nacionalne države» i «patrijarhalna domaćinstva» u savezu su sa «globalnim ekonomskim institucijama». Zato je «ženska borba» protiv nacije i patrijarhalne porodice, ma koliko to protivrečno zvučalo, zapravo sastavni deo antiglobalizma (315).

U Srbiji su glavne feminističke «borkinje» protiv nacionalizma «Žene u crnom» (294; 297). Njihova parola je: «`Uvek nelojalne` (naciji, očevima nacije, glavi porodice)» (297). Reč je o samosvesnoj idelogiji «izdaje» (297-8), koja se opravdava željom za oslobođenjem od svih «identiteta (porodica, nacija, vera)» (297). «Izdaja» se vidi kao autentična feministička pobuna protiv emotivnih ucena koje dolaze iz sfere tradicionalnih vrednosti (8). Ako je tradicionalna vrednost lojalnost, patrijarhat se ruši nelojalnošću, «izdajom».

* * *

Moram reći da sam kao sociolog i sam obučavan da budem «senzitivan» prema ženskom pitanju. I zaista, naša civilizacija je dugo počivala na zakonu jačeg. Muškarci su, kao telesno jači pol, posedovali prava za koja su žene bile prikraćene. Tek u poslednjih sto godina žene su u imovinskom, porodičnom i javnom pravu izjednačene sa muškarcima. Inercija tog neravnopravnog položaja iz prošlosti postoji i dalje u mnogim sferama društva, pa i u jeziku.

Međutim, feministkinje, a naročito one radikalne, ponašaju se kao da se nikakva pozitivna promena nije dogodila. Njihova tvrdnja da je «patrijarhat» danas življi nego ikad, pa da čak i u poslednjih dvadeset godina jača, više je nego apsurdna. Što je najgore, takav dogmatski feminizam odbija da se suoči sa drugačijim objašnjenjima. On ne želi da čuje nikakve protivrazloge, nikakvo drugačije mišljenje.

Tačno je da su na društvenom vrhu muškarci u većini. Ali, kao što nas upozorava Roj Baumajster (9), takođe je tačno i to da su na dnu društva muškarci opet većina. Ogromnu većinu zatvorenika, beskućnika i društvenih gubitnika čine muškarci. Muškarci rade i najopasnije poslove. Među poginulima na radu 93 posto njih su muškarci. Uopšte, muškaraca je više među društvenim dobitnicima, ali i među gubitnicima. To se, po Baumajsteru, najbolje vidi po potomstvu. Najnovija istraživanja pokazuju da d anašnja ljudska populacija potiče od dva puta više žena nego od muškaraca . To znači da je 80 posto žena uspelo da ostavi potomstvo, dok je svega 40 posto muškaraca to uradilo. DŽingis Kan je imao možda i hiljadu dece – svakako neuporedivo više od bilo koje žene koja je ikada živela. Ali, takođe, v ećina muškaraca koji su ikada živeli nisu uspeli da ostave potomke .

Muškarci dakle jesu većina u eliti moći, ali i među životnim gubitnicima. Čak i elita moći, u slučaju opasnosti, za društvo je manje vredna od žena. Na Titaniku je stopa preživljavanja najbogatijih muškaraca bila niža (34%) od stope preživljavanja najsiromašnijih žena (46%) . Svi ti moćni, bogati i uspešni «nosioci patrijarhata» za sistem manje vrede od života najsiromašnijih i najnemoćnijih žena. To je zato što obnavljanje stanovništva zavisi od žena. Za svaku zajednicu koja je ugrožena, žene su važnije od muškaraca. Zato je biti muškarac rizičnije nego biti žena - mada i isplativije, ako se ima uspeha.

Priča o antiženskoj zaveri koja sprečava žene da uspeju u politici ili biznisu takođe ima drugu stranu. Dvadeset posto žena u parlamentu najčešće je više pokazatelj stepena zanimanja žena za tu oblast nego pokazatelj postojanja diskriminacije. Na mašinskom fakultetu 90 odsto profesora i studenata su muškarci, a na farmaceutskom 90 odsto su žene. To ne znači da na mašinskom fakultetu postoji diskriminacija prema ženama, ili da je sva moć koncentrisana tamo. To je samo znak različitog stepena zanimanja žena i muškaraca za određene oblasti. Žene nisu slabije u matematici od muškaraca. Ali, kao što pokazuje Baumajster, manjak žena u matematici i prirodnim naukama učinak je njihove manje motivacije da se bave tom oblašću, ne posledica manjih sposobnosti ili muške zavere.

Otuda, uvođenje obaveznih kvota za žene u parlamentu jeste mera koja nema veze sa (ne)pravednošću sistema. Ona ima veze samo sa nastojanjem politički ambicioznih pripadnica više i više-srednje klase da u sferi politike obezbede sebi povlašćeni treman. Takva povlašćenost učinak je ideologije koja svaku statističku disproporciju između žena i muškaraca proglašava rezultatom diskrimincije, ne priznajući da postoje razlike između žena i muškaraca. Ali, razlika ima, i one nisu samo razultat «patrijarhalne diskriminacije». Baumajster, koji je psiholog, objašnjava da je psihološka priroda muškaraca takva da oni uspostavljaju šire mreže površnijih odnosa. Nasuprot njih, žene su usredsređene na uže, ali daleko produbljenije socijalne veze. Baumajster kaže da je to stvar evolucije. Kakogod, nametanje kvota u politici i u nekim drugim javnim sferama može da znači samo onemogućavanje motivisanijih osoba da dođu do nekog posla ili položaja. U društvenom smislu to je nefunkcionalno, u etičkom nepravedno.

* * *

Još je nefunkcionalnija i opasnija feministička intervencija u sistemu vaspitanja. Radikalne feministkinje su, pogotovo u SAD, uspele da nametnu stav da se dečaci moraju držati što dalje od takmičenja i igrati se sa lutkama kako sutra ne bi postali ubice ili silovatelji. Ovakvu besmislicu kritikuju čak i disidentkinje u feminističkom pokretu, poput Kristine Somers. Ona u svojoj knjizi „Rat protiv dečaka“ (10) na vodi zapanjujuće primere kažnjavanja dečaka po američkim obdaništima zbog igranja „žandara i lopova“. Dečacima se čak brani i da trče i skaču za vreme odmora, kako se kod njih slučajno ne bi razvio duh „militarizma“. Dečaci, koji to ne poslušaju tretiraju se kao „defektne“ devojčice i prepisuje im se «Ritalin», lek za smirenje.

Kao rezultat feminističke totalitarne ideologije koja je u SAD uspela da nametne «nultu toleranciju prema seksualnom uznemiravanju», šestogodišnji dečaci, kako navodi Somersova, optužuju se za seksualno zlostavljanje ako poljube drugaricu u obraz. Radikalne feministkinje čak su i u Betovenovim simfonijama pronašle motive silovanja, zahtevajući da ih deca na časovima muzičkog ne smeju slušati. Somersova optužuje feministkinje da su postale profesionalne političarke-birokratkinje, generalice u dobro plaćenoj vojci aktiviskinja, predavačica i savetnica za «demaskulinizaciju sistema». Njihove ambicije su totalitarne, one žele da prema svojim dogmatskim idejama urede svaku oblast života, uključiv i sferu privatnosti. Zato u pomoć pozivaju državu. Time samo jačaju totalitarne aspekte modernog sistem. (11)

Kao što je to uočila i Somersova, mnogo toga što tvrdi rodni feminizam počiva na poluistinama i iskrivljenim statistikama. Da je to tačno pokazuje i ova knjiga. Tako se u njoj tvrdi da «istraživanja pokazuju da nema nikakvih dokaza da su deca odrasla u heteroseksualnim brakovima srećnija ili `normalnija` od one druge» (115-116). Štaviše, «neka istraživanja govore u prilog činjenici da lezbejske zajednice obezbeđuju sredinu s manje sukoba u komunikaciji» (116). Međutim, ne navodi se nijedno istraživanje, relevantno ili ne, koje bi potkrepilo ove apodiktične tvrdnje. Takođe, kaže se i da «statistike pokazuju da se broj abortusa ne smanjuje ukoliko se abortus učini nelegalnim» (134). Međutim, propušta se da se navede makar jedan statistički podatak u prilog ovako neverovatnom iskazu. A i kako bi se takav podatak našao? O ilegalnim abortusima teško da se vodi zvanična evidencija i najviše što za njih postoji jeste manje ili više pouzdana policijska procena.

Prilično je porazno da većina ovih mladih žena, koje hoće da budu «treći talas» feminizma (18), uopšte ne primećuje koliko dogmatizma i isključivosti ima u koncepcijama koje nam izlažu. Iako sebe vide kao altenativu, one postupaju kao svaki drugi dogmata, «zaboravljajući» da nas upoznaju sa podacima koji protivreče doktrini, kao i sa kritikama sopstvenog stanovišta. Pogotovo se «zaboravljaju» kritike koje dolaze iz redova samih feministkinja. Zato, u ovoj knjizi nećemo naći ne samo Somersovu, nego ni Kamilu Palja (12), ni Keti Jang (13), niti Noru Vinsent (14), niti bilo koju feminističku disidentkinju.

Poseban problem pretstavlja apologija globalizma i nacionalnog «izdajstva». Jovana Papan je lepo primetila da se kod nas i u oblasti feminizma potvrđuje «običaj da polovne, felerične i havarisane ideologije uvozimo kao robu vrhunskog kvaliteta, sa sklonošću da ih zatim vrlo nekritički branimo i zastupamo» (15). Međutim, naše radikalne feministkinje, pogotovo one okupljene oko «Žena u crnom», pokazaju i izvesnu crtu originalnosti. Naime, dok je u svetu feminizam često deo antiglobalističkog pokreta, u Srbiji se on pojavljuje kao deo globalicističkog rata protiv nacionalnog. Neverovatno je «otkriće» ovdašnjih radikalnih feministkinja da su nacionalna država i tradicionalna porodica samo deo globalističkog sistema moći, te da je zato borba protiv njih «istinski antiglobalizam». Takvo otkriće je, koliko je meni poznato, jedinstveno u svetskoj teoriji i svakako zaslužuje Nobelovu nagradu. Ono ima pandan jedino u Staljinovoj tvrdnji da država najbrže odumire tako što jača.

Takve apsurdne koncepcije, u oba slučaja, jesu samo alibi za političku praksu koja je u suprotnosti sa izvornom teorijom. U slučaju ovdašnjeg radikalnog feminizma, reč je o praksi saradnje sa najrepresivnijim i najnasilnijim globalističkim strukturama, a sve u ime «oslobođenja» žena u Srbiji. Takvo licemerje teško je ne primetiti. Zato čoveku ne ostaje ništa drugo do da se čudi kako je moguće da to nije primetila makar jedna od 26 obrazovanih i talentovanih autorki ove knjige?

(Kraća verzija teksta objavljena je u nedeljniku „Pečat“)

Fusnote:

1. Cela knjiga je dostupna u pdf formatu na adresi «Pešanika» http :// www . pescanik . net / index . php ?& p =288& an = dokumenta & ni =1499& nd =1

2. Redom kojim se pojavljuju u knjizi one su: Dragana Obrenić, Marija Perković, Tijana Krstec, Diana Miladinović, Milica Ležajić, Jasmina Stevanović, Lidija Vasiljević, Paula Petričević, Nataša Zlatković, Milena Timotijević, Čarna Ćosić (dve pesme), Mima Rašić, Vera Kurtić, Marina Simić, Hana Ćopić, Jelena Višnjić, Mirjana Mirosavljević, Iva Nenić, Ivana Velimirac, Nađa Duhaček, Jelena Miletić, Katarina Lončarević, Jana Baćević, Ana Bukvić, Ksenija Perišić, Marija Mladenović i Adriana Zaharijević.

3. Lino Veljak, «O feminizmu, i dalje», Republika , 1-30. april 2008, str. 35.

4. «U patrijarhatu», objašnjava Andrea Dvorkin, «svaka žena je žrtva, prošla, sadašnja i buduća. U patrijarhatu, kćerka svake žene je žrtva, prošla, sadašnja i buduća. U patrijarhatu, sin svake žene je njen potencijalni izdajnik i takođe neizbežni silovatelj ili eksploatator druge žene“; Andrea Dworkin , Our Blood : Prophecies and Discourses on Sexual Politics , New York : Harper and Row , 1976.

5. Kao što to objašnjava Žeremejn Grir (Germaine Greer The Female Eunuch, Paladin 1970), najčešća iskrena emocija između dva pola je mržnja (106) . Mržnja se vidi po silovanju koje je, kako kaže Suzan Miler (Susan Brown Miller , Against Our Will: Men, Women and Rape, Simon and Schuste , 1975) «revolucionarno otkriće muškarca da sopstveni polni organi mogu služiti za proizvodnju straha. Ono je svestan postupak zastrašivanja kojim svi muškarci drže sve žene u stanju straha» (113).

6. Kao što su diskriminisane u javnoj, žene su podvlašćene i u privatnoj sferi. Brak je glavno mesto nasilja, ekslopatacije i dominacije nad ženama (94; 103). To je «polni ugovor» kojim žena svoje telo daje muškarcu u najam (107-9), odnosno «pakt kojim muškarci regulišu pristup ženskim telima» (355). Neke radikalne feministkinje, kao recimo Beti Fridan ( Betty Friedan , The Feminine Mystique , W . W . Norton & Co . 1963), brak i porodicu čak nazivaju «udobnim koncentracionim logorom» (105). Osnova braka je «prinuda na heteroseksusalnu vezu, čiji je osnovni cilj kontrola žena i sputavanje ženske seksualnosti» (109). Grirova savetuje ženama da se ne udaju, a «ako se ipak odluče za brak, da se ponašaju kao da nisu udate, i da menjaju partnere» (106). Ako, pak ne žele da «spavaju s neprijateljem» (390), za žene je rešenje «lezbejska egistencija», tj. «ne zavisiti od muškarca ni ekonomski, ni emotivno, ni seksualno» (182). «Ponosna sam što sam lezbejka»!, kaže jedna od autorki ove knjige (189).

7. «Države koriste žensku reproduktivnu sposobnost kao instrument za manipulaciju stanovništvom i kotrolisanje položaja žena u društvu. (...) Cilj takve politike je kontrola žena i njihovo skretanje s puta znanja, obrazovanja, sekularizacije, razvoja i emancipacije» (83; 84). Zato se feministkinje i zalažu za «slobodu da se nemaju neželjena deca» (77). One kritikuju i lekare koji objašnjavaju štetnost pobačaja, a zapravo «vrše veliki psihološki pritisak» na žene koje samo žele da iskoriste svoje «reproduktivno pravo» (85).

8. «Da srušimo dobar deo vrednosti kojima su nas učili (među kojima je za takav sistem vredosti baš `izdaja` potpuno neprihvatljiva i nemoralna» (298).

9. Roy F. Baumeister, Is There Anything Good About Men?, American Psychological Association, Invited Address, 2007; http://www.psy.fsu.edu/~baumeistertice/goodaboutmen.htm; srpski prevod: Ima li išta dobro kod muškaraca?, elektronsko izdanje NSPM, http://www.nspm.org.yu/kulturnapolitika/2008_baumajster1.htm

10. Christin Hoff Sommers, War against Boys: How Misguided Feminism Is Harming Our Young Men, Touchstone Books 2001 . Prikazano prema: Jovana Papan: Rat protiv muškaraca, NSPM 26. novembar 2007, http://www.nspm.org.yu/kulturnapolitika/2007_papan18b.htm

11. Zato nije ni čudo da mnogi u feminizmu prepoznaju svojvrsni fašizam. Tako Bob Blek, u radu Feminizam kao fašizam (Bob Black, «Feminism As Fascism», in: The Abolition of Work and Other Essays, 1983; srpski prevod: Liber br. 4 (str. 61-65), Beograd, 2007.
http :// www . liber . org . yu / arhiva / liber 04/ feminizam . html ), pravi direktno poređenje nacističke i feminističke ideologije. Za naciste, Nemci su, kao viša rasa, bili u Prvom svetskom ratu poraženi samo zbog zavere Jevreja. Za radikalne feministkinje, žene su, kao bolji, emocionalniji, neagresivniji pol, podčinjene samo zbog zavere muškaraca. Nacisti su spaljivali nepoželjne knjige, to isto rade i feministkinje, itd. «Radikalni feminizam jeste idiotska, mrziteljska, autoritarna, seksistička, dogmatska konstrukcija», zaključuje Blek.

12. Camille Paglia, Seks, umetnost i američka kultura, Beograd: Zepter Book World, 2002. (Sex, Art and American Culture, Vintage 1992); Seksualne Persone, Zepter Book World, Beograd 2002. (Sexual Personae: art and Decadence from Nefertiti to Emily Dickinson: New Haven: Yale University Press, 1990).

13. Cathy Young Ceasefire!: Why Women and Men Must Join Forces to Achieve True Equality , The Free Press, 1999 .

14. Norah Vincent, Self-made Man: One Woman's Journey Into Manhood and Back Again, Viking 2006.

15. Rat protiv muškaraca, NSPM 26. novembar 2007, http://www.nspm.org.yu/kulturnapolitika/2007_papan18b.htm

 

Od istog autora

Anketa

Da li mislite da će crnogogorski „Zakon o slobodi veroispovesti“ biti povučen?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner