Početna strana > Prikazi > Prikaz knjige: Dragoljub R. Živojinović: „Nevoljni ratnici/velike sile i Solunski front (1914-1918)“
Prikazi

Prikaz knjige: Dragoljub R. Živojinović: „Nevoljni ratnici/velike sile i Solunski front (1914-1918)“

PDF Štampa El. pošta
Dobrica Gajić   
ponedeljak, 04. maj 2009.

(Dragoljub R.Živojinović: Nevoljni ratnici : velike sile i Solunski front: 1914-1918. Beograd : Zavod za udžbenike, 2008.)

Solunski front, čijim probojem će započeti ubrzani vojni i politički debakl Centralnih sila, iscrpno je obrađivan od strane domaćih i stranih istoričara. Dragoljub R. Živojinović (Vranje, 1934), reprezentativno ime srpske istoriografije i autor impresivne bibliografije, vratio se toj temi s namerom da istraži njenu diplomatsku i političku pozadinu. Živojinovićeva knjiga „Nevoljni ratnici/velike sile i Solunski front (1914-1918)“, posvećena ovom kompleksnom problemu, izašla je iz štampe upravo u vreme 90-godišnjice proboja Solunskog fronta, događaja koji u našoj sredini, prema mišljenju i samog Živojinovića, nije adekvatno obeležen.[1] Svečana promocija njegovog dela održana je 25. novembra 2008. u SANU, gde su govorili akademici Milorad Ekmečić i Dobrica Ćosić.

U svojoj besedi, akademik Ekmečić istakao je da je Živojinović rukom veštog istoričara izložio sukobljene interese Velike Britanije i Francuske u vezi s tim koja će od njih dve preuzeti dominaciju u Mediteranu nakon poraza Austro-Ugarske i Nemačke u Prvom svetskom ratu. Velika Britanija je, prema Ekmečiću, strahovala da će savez Francuske i Srbije dovesti francusku ratnu mornaricu u superioran položaj u Sredozemnom moru i time ugroziti njen dotadašnji vojni i politički primat, pa je zbog toga odugovlačila sa započinjanjem ofanzivnih operacija na Solunskom frontu. Ekmečić je naveo da je Živojinović za potrebe svog rada koristio ogromnu arhivsku građu, jednim delom i nedovoljno istraženu, iskazavši pri tom neskriveno divljenje za piščev uzoran stil i promišljeno izlaganje.

Osim toga, akademik Ekmečić je ukazao i na autorovo kvalifikovano interpretiranje podele na zapadnjake i istočnjake u zapadnim vladama i vrhovnim komandama, tj. na one koji su bili za koncentrisanje svih raspoloživih trupa na Zapadnom frontu i one koji su verovali da se uspeh može ostvariti i sa istočnog ratišta. Živojinoviću je Ekmečić zamerio što nije koristio memorandum Siton-Vatsona Forin ofisu od 1. oktobra 1914, koji je on delimično objavio u svojim „Ratnim ciljevima Srbije 1914“. Vatson je, naime, bio za rasturanje Austro-Ugarske i dozvoljavanje Srbiji da stvori jugoslovensku državu, ali ne i za to da Srbi njome upravljaju. Takva federacija, koja bi imala pokretnu prestonicu, objasnio je Ekmečić Vatsonove projekcije, bila bi pod srpskim vođstvom francuski saveznik, pod hrvatskim italijanski, što bi onda, praktično, omogućilo združenoj britanskoj, italijanskoj i jugoslovenskoj floti da vlada Sredozemljem.

U tom kontekstu, poseban problem predstavlja činjenica da do danas nije istražena ni Vatsonova uloga među britanskim masonima, naglasio je Ekmečić, ostavljajući otvorenim pitanje britanske umešanosti u priče o separatnom miru Srbije sa austrijskim carem Karlom i tome kakav je odraz takav pristup imao na navodnu zaveru protiv prestolonaslednika Aleksandra i suđenje Apisu na Solunskom procesu.[2]

Obraćanje akademika Dobrice Ćosića izazvalo je naročitu pažnju već na samoj promociji, kao i brojne komentare koji su posle toga usledili u javnosti. Ćosić je, između ostalog, rekao da veličanje egzodusa srpske vojske preko Albanije zaslužuje žaljenje, jer je to bio samoubilački čin, uslovljen nepristajanjem na kapitulaciju i neosnovanom nadom u saveznike.

„Ne mogu da se divim političkoj i državničkoj mudrosti Nikole Pašića, ratovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, žena i dečaka, rukovođeni fanatičnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno, masovno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali. Ne mogu da smatram velikim i mudrim državnicima Pašića, njegovu koncentracionu vladu i srpsku skupštinu koja je 21. avgusta 1915. godine konačno odbacila ultimativni zahtev saveznika da Srbija prihvati Londonski pakt, od aprila 1915, koji joj je za ustupanje Bugarskoj teritorije Južne Srbije od leve obale Vardara, a posle ratne pobede garantovao prisajedinjenje Bosne i Hercegovine, Jadransko more do Splita i neke delove Slavonije.
Neprihvatanje srpske vlade Londonskog pakta smatram kobnim, sudbonosnim činom, istorijskim korenom srpske tragedije u 20. veku. Niko ne zna kakvu bi sudbinu imala Srbija da je 1915. prihvatila Londonski pakt, ali je sasvim izvesno da joj 20. vek ne bi bio, kakav joj se dogodio”, kazao je tom prilikom Ćosić.[3]

Na ovakvo rezonovanje reagovao je Vuk Drašković tekstom „Grešnik ubija istinu”, optuživši Ćosića da je svoje ideje mogao zasnovati jedino na neznanju ili fanatizmu, dok se na Živojinovićevu knjigu nije uopšte osvrtao. 

„Nacionalna i državna načela moralnosti, koja su izabrali Vrhovna komanda i Vlada, Srbija je platila Golgotom, koja je zadivila ceo svet. Svojim vaskrsom, posle Krfa i Solunskog fronta, srpski moral, žrtve i pobede srušile su Londonski pakt. Srbija je sačuvala svaki pedalj svoje države, a Srbi, Hrvati i Slovenci, od Drine pa do Alpa, prihvatili su tu i takvu Srbiju kao oslobodioca.

Zna sve ovo Dobrica Ćosić, ali neće da zna. Neće, jer je upravo Komunistička partija Jugoslavije, koja ga je vaspitala od dečačkih dana, uzvišenu žrtvu Srbije, odmah po svršetku rata, proglasila za – ‘velikosrpsku hegemoniju’. Za komuniste je ta država bila ‘versajska tvorevina’ i ‘tamnica naroda’ koja mora biti rušena i srušena”, zapisao je Drašković.[4]

Poznavaoci Prvog svetskog rata, razume se, znaju da su saveznici, među njima i Rusija, još 1914. nudili srpskoj vladi stvaranje proširene, odnosno Velike Srbije, ali je ta ponuda uvek bila uslovljena davanjem Makedonije Bugarskoj. S druge strane, Londonski ugovor, na kome Ćosić insistira, pružao je podršku italijanskom imperijalizmu kako bi se Italija uvukla u rat na strani Antante. Zbog britanskog obećanja da će joj se ustupiti Carigrad i moreuzi, na šta je pristala i francuska vlada, Rusija je takođe potpisala taj ugovor. Zbog značajnih teritorijalnih ustupaka predviđenih Londonskim ugovorom, Italija je 23. maja 1915. objavila rat Austro-Ugarskoj, a petnaest meseci kasnije i Nemačkoj.[5] U tom smislu, možemo primetiti da je Draškovićev stav o politici srpske vlade i Vrhovne komande, bez ikakve dileme, saglasan sa mišljenjem onih istoričara koji su odluku Srbije da za vreme Prvog svetskog rata bude na strani Antante i SAD smatrali pravilnom.[6]

Prema tome, Ćosićeva argumentacija, više je stav „rođenog pesimiste”,[7] kakvim ga je definisao akademik Mihailo Marković, nego racionalno utemeljen i opravdan istoriografski zaključak. Njegovo diskreditovanje srpskih političara i vojvoda zbog neprihvatanja Londonskog pakta kao spasonosnog rešenja, krajnje je diskutabilno stoga što je tu reč o Ćosićevoj ničim potkrepljenoj pretpostavci da bi pristankom Srbije na nešto što joj inače nije ni nuđeno, za nju bio obezbeđen povoljan teritorijalni aranžman i bolja ratna pozicija. Uostalom, on je morao da kaže da je sličnih ponuda bilo i pre i posle Londonskog pakta, koji je krajem Prvog svetskog rata i odbačen kao tajni ugovor u Vilsonovih „Četrnaest tačaka”, a kasnije i na Pariskoj mirovnoj konferenciji.

Gledajući iz današnjeg rakursa, kad je projekat jugoslovenskog ujedinjenja definitivno devastiran i kad je postalo očigledno da su u njega uložene uzaludne žrtve, stvaranje zajedničke države sa Slovencima i Hrvatima kao ratni cilj Srbije zbilja se pokazalo kao loš izbor. Međutim, na početku Prvog svetskog rata postojali su i brojni razlozi koji su uticali na srpsku vladu i regenta Aleksandra da krenu putem koji je trasirala Niška deklaracija: pokušaj da se iznutra oslabi snažna i agresivna Austro-Ugarska, suzbijanje Italije da prodre na istočni Jadran, mogući Pašićev strah od stvaranja nezavisne hrvatske države koja bi zahvatila ogroman deo južnoslovenskih teritorija pod Dvojnom monarhijom itd.[8] Istini za volju, izmenile su se istorijske okolnosti, pa i pogled na ondašnje ratne ciljeve Srbije. Otuda je možda shvatljivo što je Petar Opačić, primera radi, pohvalno govorio o jugoslovenskom ujedinjenju, jer tada još nije bio na pomolu raspad SFRJ, dok su potonje rasprave mogle da dovode u pitanje jugoslovensko opredeljenje Srbije u Prvom svetskom ratu, mada treba reći da je ujediniteljska ambicija srpske političke elite imala svoje protivnike i u doba njenog nastanka.

U stvari, najbolje bi bilo da rat nije ni izbio. Međutim, ni za to se Srbija nije mnogo pitala. Germanska želja za prodorom na Istok i namera Austro-Ugarske da eliminiše Srbiju zbog opasnosti po svoje južne teritorije, bile su generator ratnog sukoba i neprijateljskog odnosa prema Srbiji. Sarajevski atentat jeste bio povod, ali bi do rata i bez njega došlo kad-tad. No, ima i onih koji ne misle tako i koji su i sada austrofilski nastrojeni. S tim u vezi, jednu od najbizarnijih ocena izneo je istoričar Nikola Samardžić, koji je rekao da se antievropska politika u vreme Crne ruke očitovala u protivljenju da Austro-Ugarska postane oslonac Srbije.[9] U principu besmislena, Samardžićeva teza tipičan je primer dokle politikantski duh može dovesti jednog naučnog radnika i profesionalnog istoričara. Sam Živojinović nije se u svojoj knjizi izjašnjavao o teritorijalnim pretenzijama Srbije, ali je u jednom razgovoru konstatovao da Londonski pakt Srbiji niko nije nudio, da ni on nije za slavljenje Albanske golgote, niti za uzdizanje ljudi koji su Srbiju usmerili tim putem. Priznajući da su srpskoj vladi zbog uslovljavanja saveznika bile vezane ruke, Živojinović je izneo hipotezu da je 1915. ipak trebalo preventivno napasti Bugare i obezbediti evakuaciju vojske i naroda preko Skoplja do Soluna. O tome piše i u knjizi, optužujući London i Pariz da su svojim kolebanjem i odbijanjem zapečatili sudbinu Srbije. Komentarišući jugoslovensko ujedinjenje, ne u knjizi nego u tom razgovoru, on je naveo da je srpski teritorijalni interes bio da granice Srbije obuhvate Vojvodinu, istočnu Slavoniju, Bosnu i Hercegovinu i izlaz na more južno od Splita, a da za ostale jugoslovenske teritorije nije trebalo ginuti.[10]

Pošavši od utiska da se u odnosu na vojničku stranu Solunskog fronta malo pisalo o njegovoj diplomatskoj i političkoj pozadini, Živojinovićeva pretenzija bila je da knjigom „Nevoljni ratnici/velike sile i Solunski front (1914-1918)” obelodani slabost i nedoslednost koalicione politike zapadnih sila na Balkanu. Kako bi to uradio, Živojinović je pristupio kritičkoj interpretaciji brojnih zapisnika sa ministarskih sastanaka, skupštinskih sednica, analizi različitih memoranduma i prepiske najuticajnijih ličnosti, njihovih memoara i komentara u stručnoj literaturi. Prema njegovoj oceni, u srpskoj i jugoslovenskoj istoriografiji retko ko je dublje sagledao i proučio pozadinu i stvarne motive državnika, političara, vladara i vojnika prilikom donošenja njihovih odluka, kao što je još manje istraženo ko su bili pravi saveznici Srbije u Prvom svetskom ratu, koliko su bili zainteresovani za Balkan i šta su nameravali na njemu da ostvare. Istinske saveznike on vidi u Franscuskoj i Rusiji, dok je prema Velikoj Britaniji veoma kritičan. Njena vlada nije posmatrala Balkan kao svoju interesnu zonu, a sem toga je u Srbiji videla i krivca za balkansku krizu, pogotovo posle balkanskih ratova i onoga što je Centralnim silama bio alibi da je 1914. napadnu. Pošto je Rusija bila nemoćna da Srbiji direktno pomogne, jer je uprkos materijalnoj, finansijskoj i vojnoj nespremnosti vodila rat protiv Nemačke i Austro-Ugarske, jedinog pravog i nepokolebivog saveznika, precizira Živojinović, Srbija je imala u Francuskoj, iako najugroženijoj od Nemačke. Uporedo s tim, Velika Britanija je, pod pritiskom Francuza, bila nevoljni saveznik Srbije, bojeći se da bi prestanak saradnje sa Francuskom bio krajnje opasan po njene sopstvene granice. Iz Živojinovićeve knjige može se zaključiti da je to bio pravi razlog britanske pomoći u više slučajeva, kad je pristajanjem na određene vojne akcije Ujedinjeno kraljevstvo nastojalo da sačuva postojeće francuske vlade i ne utiče na rušenje postignutog jedinstva levih i desnih snaga u Francuskoj.

Živojinović ističe da naši istoričari, izuzev Petra Opačića, nisu posvetili veću pažnju raspravama vojnih i političkih krugova na Zapadu da se još u jesen 1914. otvori novo ratište na jugu Balkanskog poluostrva. Za razliku od njih, strani istoričari su o tom pitanju opširno pisali, jer su preuzimanje jednog takvog poteza uslovljavali interesi Francuske i Velike Britanije u istočnom Sredozemlju i na Balkanu. Aristid Brijan, francuski ministar pravde, prvi je predložio, sredinom novembra 1914, da Francuska i Velika Britanija pošalju u Solun 400.000 vojnika, kako bi zaštitile Srbiju i privolele tada neutralne zemlje (Grčku, Rumuniju i Bugarsku) da priđu Antanti i vojno se suprotstave Austro-Ugarskoj. Brijanovo rešenje našlo je svoje pristalice, ali i velike protivnike u vojnim i političkim vrhovima. Njegovom predlogu suprotstavljale su se pristalice Zapadnog fronta, među kojima se najviše isticao general Žozef Žofr, komandant francuske armije, koji je smatrao da se pobeda može ostvariti samo na zapadnom ratištu i otuda nije želeo da šalje trupe na periferne frontove. Živojinović, isto tako, pominje plan generala D’ Eperea da se krajem 1914. pomogne Srbiji i plan generala Galijenija da Solun postane baza za prodor ka Carigradu, sa kojima se Žofr nije slagao i nije pristajao da se krene sa njihovom realizacijom.

Kao ministar rata, lod Kičener je u Velikoj Britaniji bio najveći protivnik otvaranja novog fronta na Balkanu. Pasivnost Velike Britanije po ovom pitanju, Živojinović vezuje za neuspešnu politiku ministra inostranih poslova Edvarda Greja, koji je uzaludno pokušavao da Tursku zadrži u neutralnom položaju, kao što je posle njenog ulaska u rat bezuspešno nastojao da Grčku, Rumuniju i Bugarsku uvede u ratni sukob na strani Antante. Britanska politika prema Srbiji, kako pokazuje Živojinović, uvek je bila distancirana. S druge strane, odnos prema Bugarskoj je bio vrlo specifičan, gotovo blagonaklon i uvek pun teritorijalnih obećanja na račun Srbije i Grčke, sa iluzornim očekivanjima da se ona može usmeriti protiv Turske. Predosećajući trojni napad, srpska vlada je 1. septembra 1915, uz izvesna uslovljavanja, čak i pristala na plan koji je formulisao Grej i delimično ustupanje Makedonije Bugarima, ali su njihovoj vladi primamljivije bile ponude Centralnih sila, pa je Bugarska postala njihov saveznik. Grčki premijer Venizelos imao je nameru da se, prema sporazumu sa Srbijom iz 1913, zajednički suprotstavi bugarskom napadu, ali je zbog nespremnosti Srbije tražio da na front prema Bugarskoj saveznici pošalju svojih 150.000 vojnika, umesto srpskih. Problem je bio u tome što je, po pristizanju prvih ešelona francuske 156. divizije sa Galipolja u Solun, kralj Konstantin, 5. oktobra 1915, izgovarajući se da uslovi iz grčko-srpskog sporazuma nisu ispunjeni, obustavio mobilizaciju grčke vojske i naterao Venizelosa da podnese ostavku. Dan kasnije, započeo je trojni napad na kraljevinu Srbiju.[11]

Živojinović piše da je Pašić bio u potpunosti svestan teškog položaja vojske i države, o čemu svedoči njegovo pismo vojvodi Putniku, načelniku Vrhovne komande, od 26. septembra 1915, gde Pašić navodi da će Rumunija zadržati neutralnost, da je Grčka nespremna da pomogne, da su saveznici ubeđivali njegovu vladu da Bugarska neće napasti Srbiju i da velike sile nisu odobrile preventivni napad na Bugare. Pašićev zaključak je bio da je Srbija prepuštena samoj sebi, ali i da tako usamljena treba da se brani od Bugarske. Vrhovna komanda se odlučila za defanzivu na severu i istoku, s namerom da sačuva vojsku dok ne stignu savezničke trupe. „Obećana pomoć nikad nije stigla, iako su je očekivali kako vojnici, tako i civili. Prihvatajući saveznička obećanja, Srbija je potpisala svoju vojničku i državnu katastrofu”, zaključuje Živojinović (str. 103). U Velikoj Britaniji je Lojd DŽordž zahtevao da se Srbiji uputi pomoć, ali to nije dovelo do promene u stavovima i uverenjima zagovornika Zapadnog fronta. Bilo je to, prema Živojinovićevom shvatanju, ubeđivanje gluvih. Oklevanje Velike Britanije da pošalje trupe u Solun i pojača Sarajevu Istočnu armiju, uticalo je na pad vlade u Francuskoj. Vivijanija je zamenio Aristid Brijan, dok je novi ministar rata postao general Galijeni. I jedan i drugi su bili istočnjaci.

Situacija na Balkanu je u to vreme bila alarmantna. Mada su po Sarajevom dolasku u Solun francuske trupe stigle do Krivolaka, a britanske snage zauzele položaje na Dojranskom jezeru, Galijeni je 12. novembra 1915. naredio Saraju da vojsku povuče u Solun. Zbog Kičenerovog nepristajanja da pošalje pojačanja i namere britanskih političkih i vojnih krugova da ne pruže pomoć Srbiji, uveren je Živojinović, početkom decembra 1915. savezničke trupe ponovo su bile na grčkoj teritoriji. Edvard Karson je u Velikoj Britaniji bio izuzetak, jer je dao ostavku u vladi zbog toga što je njegova zemlja odbila da pritekne Srbiji u pomoć. Živojinović zapaža da ni britansko javno mnjenje nije bilo previše uznemireno sudbinom Srbije, verovatno zbog posledica poraza u Dardanelima i straha da bi se to isto moglo desiti i na balkanskom ratištu. Međutim, novi francuski premijer nije nameravao da svoj vojni kontingent povlači iz Soluna, ubeđen da će to ohrabriti Grčku i Rumuniju da se priklone Antanti. Prave interese Velike Britanije Živojinović otkriva u razgovoru Greja i Viktora Flerioa, savetnika francuske ambasade, vođenom 4. novembra 1915. Reč je o očuvanju Imperije, jer je uspostavljanje direktne veze između Berlina i Carigrada ugrožavalo Istočno carstvo, Egipat i Indiju. Dovođenje toga u pitanje zbog upućivanja trupa na Balkan, bilo bi po Greju krajnje pogrešno. Prioritet su predstavljali Zapadni front i imperijalna područja. Po progonu srpske vojske na Kosovo, general Meri, načelnik Imperijalnog generalštaba, zalagao se za napuštanje Soluna, dok je Kičener tražio da se Francuskoj zapreti povlačenjem trupa i sa njene teritorije, ako se ne složi sa evakuacijom Soluna. Premijeru Askvitu, Kičener je pretio ostavkom ako Britanci ne napuste Solun, a Lojd DŽordž ukoliko se to desi.

Na konferenciji u Kaleu, 4. decembra 1915, Brijan je pristao na britanske zahteve o napuštanju Soluna, ali je samo dan kasnije morao od toga da odustane, posle čega je Askvit uvideo da će čvrst britanski stav prinuditi Brijana na ostavku. Na sednici vlade, 6. decembra 1915, Brijan je čak svojeručno morao da menja zapisnik iz Kalea, kako bi ispalo da je francuska delegacija samo primila k znanju britansku nameru da se napusti Solun, ali da je nije i prihvatila. Posle konferencije u Šantiju, 6-8. decembra 1915, i Grejove i Kičenerove posete Parizu, postalo je jasno da će Britanci morati da zadrže svoje ekspedicione trupe u Grčkoj. „Valja dodati da je ovakvim ishodom pregovora u Parizu britanska politika na Balkanu doživela krah, a njena sloboda akcije bila ograničena. Nažalost, to se dogodilo suviše kasno da bi se Srbiji pružila efikasna pomoć. Slom britanske politike odveo je Srbiju u vojnički poraz i albanske gudure”, ocenjuje Živojinović (str. 143-144).

Osim Kičenera, u britanskom političkom vrhu bilo je još protivnika Solunskog fronta. Živojinović navodi memorandum poslanika DŽemsa Kinga, koji je u decembru 1915. pisao lordu Robertu Sesilu da bi zbog pretrpljenog poraza najbolje rešenje za Srbiju i saveznike bio njen separatni mir sa Centralnim silama. Srbija bi time izbegla dalja stradanja, mada bi ostala bez Makedonije, dok bi saveznici mogli da svoje trupe upućuju na druga ratišta, a ne na balkansko. Živojinović oštro kritikuje Kingovo razmišljanje, jer iza maske humanosti podržava zadovoljenje bugarskih i austrougarskih pretenzija na štetu Srbije, kao i zbog toga što ne govori o krahu savezničke politike na Balkanskom poluostrvu i britanskoj odgovornosti za ono što je snašlo srpsku vojsku i narod. Kingov memorandum osudio je kao „ekstremno mišljenje” i Petar Opačić, smatrajući da samo pretresanje ovakvog dokumenta u Ministarstvu spoljnih poslova, iako ga lord Sesil nije prihvatio, „baca senku na držanje Velike Britanije u vreme trojne invazije na Srbiju u jesen 1915”.[12]

Živojinović u svojoj knjizi opisuje kako je došlo do prebacivanja ostataka srpske vojske na Krf i njenog upućivanja na Solunski front, osvrćući se pri tom na međunarodni vojnopolitički kontekst i francusko-britansko razmimoilaženje u pogledu preduzimanja ofanzivnih akcija na tom ratištu. Valja napomenuti da je general Vilijam Robertson, koji je zamenio generala Merija na mestu načelnika Imperijalnog generalštaba, uoči samog početka planirane ofanzive, bio za sklapanje separatnog mira sa Bugarskom. Koliko je to bilo besmisleno, pokazao je upravo bugarski napad na savezničke trupe, 18. avgusta 1916. Živojinović piše i o neslavnom učešću Rumunije u ratu, zaustavljanju Sarajeve ofanzive, teškim borbama i gubicima koje je srpska vojska imala u toj operaciji. Predmet njegove elaboracije su i ostavka generala Žofra i smene vlada u Francuskoj i Velikoj Britaniji. Živojinović uočava da se stav novog britanskog premijera Lojda DŽordža prema Istočnom frontu počeo postepeno menjati pod uticajem generala Robertsona, koji je ostao na istom mestu i posle smene Askvitove vlade. Takođe, on pominje i neuspeh nove Sarajeve ofanzive u aprilu i u maju 1917, razloge abdikacije grčkog kralja Konstantina i ponovni dolazak Venizelosa na čelo vlade, 25. juna 1917.

U to vreme, tek u nagoveštaju i nedovoljno definisano, javlja se interesovanje Britanaca za ono što će uslediti posle rata, jer se pretpostavljalo da će Karlo I sklopiti mir i reorganizovati Dvojnu monarhiju, gde bi južni Sloveni dobili svoju federalnu jedinicu sastavljenu od Hrvatske, Slavonije, Dalmacije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i delova severne Srbije. Kako su se Britanci ponašali prema Srbiji, Živojinović ilustruje odnosom Trubridž-Karson. Trubridž je, kao čovek sklon saradnji sa Srbijom, bio zapanjen Karsonovim stavom iz juna 1917. da je on uvek bio za to da Srbi zaključe separatni mir sa Austrijancima. Živojinović napominje da su te reči došle od političara koji je u jesen 1915, zajedno sa Lojdom DŽordžom, optuživao Askvita i Kičenera zbog oklevanja da Srbiji upute pomoć, pa je zato podneo i ostavku u vladi. Karson je, dakle, smatrao da je za njegovu zemlju korisno da Srbija bude deo prekomponovane Austro-Ugarske. Za razliku od Karsona, Filip Ker i Dejvid Dejvis, najbliži saradnici Lojda DŽordža, zalagali su se za podršku Srbiji, pomoć Venizelosu, uklanjanje Saraja i pokretanje većih vojnih operacija na Balkanu. Smatrali su da se Srbija ne sme ostaviti na cedilu. Dejvis je imao razumevanje za postojanje jedne snažne jugoslovenske države kao brane pred nemačkim ekspanzionizmom, tako da je strahovao od separatnog mira koji bi Srbija eventualno sklopila, baš kao i Ker. Razočaran premijerovom politikom, Dejvis je napustio svoj položaj, optuživši Lojda DŽordža za izdaju srpskog naroda i srpske vojske.

Živojinović iznosi i britanska viđenja Solunskog procesa. Lord Harding je gledao na to kao na unutrašnju stvar Srbije, Trubridž ga je smatrao zakonitim, Balfur nije verovao u sprovođenje presude. Ralf Pedžet taj obračun nije smatrao pametnim i tražio je od prestolonaslednika Aleksandra da pomiluje osuđene na smrt. Prestolonaslednik mu je odgovorio znatno kasnije, kad je streljanje već davno izvršeno, pravdajući svoju odluku da ne pomiluje osuđene Pašićevim zahtevom da se presuda izvrši. Osim što konstatuje da je Solunski proces katarzično delovao na srpsku vojsku i da se prestolonaslednik Aleksandar nije kajao zbog svoje odluke, Živojinović nigde ne iznosi svoj stav po ovom pitanju, što je ipak morao da uradi i to jeste manjkavost njegovog rada.

Posebnu pažnju Živojinović poklanja idejama Siton-Vatsona o rešenju problema južnih Slovena, koje je on izložio početkom jula 1917. u memorandumu upućenom Balfuru. Suprotstavljajući se britanskom omalovažavanju Srba i južnih Slovena, Siton-Vatson se zalagao za diplomatsku ofanzivu i postizanje dogovora između njih i Italije. Živojinović se zatim osvrće na memorandum Lea Ejmerija, britansku upornost da povuku svoje trupe sa Balkana, pismo poslanika Ronalda Meknejla Lojdu DŽordžu, problematične okolnosti na Solunskom frontu, Pašićevo suprotstavljanje Lojdu DŽordžu da Britanci napuste balkansko ratište, odbojnost Velike Britanije, Francuske i Italije prema Jugoslovenskom programu sa Krfa, zahteve da se smeni Saraj, Balfurovo mišljenje da se Srbiji mora oduzeti jedan deo Makedonije i dati Bugarskoj, usredsređenost predsednika SAD Vudro Vilsona na Zapadni front, izlazak Rusije iz rata, nemačko-austrijski prodor u Italiji, memorandum lorda Milnera poslat Lojdu DŽordžu, aferu sa Sarajem i pad Panleveove vlade u Francuskoj.

Dolazak Žorža Klemansoa, agilnog desničara i velikog protivnika istočnog ratišta, na mesto predsednika vlade, imaće krupne posledice po ono što će se dešavati na Solunskom frontu. Klemanso je, kako obrazlaže Živojinović, zauzeo oštar kurs prema defetistima, špijunima i pristalicama pregovora o zaključenju mira, uspeo je da smeni Saraja ukazivanjem na neprijateljske postupke njegovog prijatelja Žozefa Kajloa, a toj njegovoj odluci doprineo je i razgovor sa Pašićem, vođen 22. novembra 1917. u Parizu. Tada je Pašić optužio Saraja za loše odnose među saveznicima na Solunskom frontu i onemogućavanje srpskih, grčkih i italijanskih pretenzija u Albaniji, gde je kao Sarajeva tvorevina postojala nezavisna država Korča. Posle Sarajevog opoziva, Klemanso je ukinuo Korču i time pokazao da Francuska nema teritorijalne aspiracije u Albaniji. Na Sarajevo mesto u Solunu upućen je general Mari-Luis Adolf Gijoma. Vrlo važan događaj predstavljalo je i formiranje Vrhovnog ratnog saveta u Versaju od strane savezničkih zemalja, čiji vrhovni koordinator je postao francuski general Ferdinand Foš, a nadležnost ovog tela obuhvatala je i balkansko ratište.

Gijoma se kao komandant Istočne armije solidno pokazao. Dolazak skoro dvadesetak hiljada dobrovoljaca u srpsku vojsku i uključivanje grčke vojske na liniju fronta, podstakli su Gijomu da Parizu izloži jedan ofanzivni plan manjih razmera, sa kojim se Klemanso saglasio sredinom marta 1918, što se dešavalo uoči velike nemačke ofanzive na Zapadnom frontu. Francuzi i Britanci su izdržali nemački udar, a Klemanso je naredio Gijomi da otpočne ofanzivu i zadrži protivničke snage na Balkanu. Živojinović skreće pažnju na to da je ofanziva Nemačke i Austro-Ugarske na Zapadnom frontu uticala na promenu britanskog stava prema Austro-Ugarskoj, Srbiji i Jugoslovenskom programu. Uverena da će Nemci trijumfovati, Dvojna monarhija se odlučila da produži rat. Tako su priče o separatnom miru Austro-Ugarske sa silama Antante izgubile na značaju, čime je i Srbiji otvoren put da realizuje svoje ratne ciljeve. Lord Sesil je novu britansku strategiju predstavio kao odustajanje od namere da se Austrija odvoji od Nemačke i pružanje podrške okupiranim narodima da se suprotstave nemačkoj i ugarskoj dominaciji. Na taj način je, kako kaže Živojinović, napokon otvoren put za stvaranje jugoslovenske države.

Gijomina ograničena ofanziva, pak, samo je delimično uspela. Međutim, zbog problema na Marni, Klemanso je odlučio da u Francusku vrati Gijomu, a u Solun pošalje generala D’ Eperea. Živojinović ocenjuje da je Gijoma uspešno komandovao za vreme svog polugodišnjeg boravka na Balkanu. Sa Britancima je uspeo da reorganizuje grčku vojsku i pripremi planove za buduću ofanzivu. Iskusni francuski general bio je i svedok teškoća koje su zadesile srpsku vojsku dok je čekala na brojčano ojačanje i povratak poverenja u svoju snagu. No, postavljanje D’ Eperea izvršeno je bez konsultacija sa Britanijom i izazvalo je nervozne reakcije Londona i Rima, jer je D’ Epere počeo da planira novu ofanzivu na Solunskom frontu.

Paralelno s tim dešavanjima, kružile su ideje o teritorijalnom razgraničenju na Balkanu, što Živojinović pokazuje kroz analizu nekoliko memoranduma. Prvo interpretira jedan opširan memorandum nepoznatog autora, pronađen u Rukopisnom odeljenju Kongresne biblioteke u Vašingtonu, koji podržava stvaranje Velike Bugarske. Srbija se u njemu posmatra kao neprirodni saveznik i država koja posle nestanka Rusije mora da izgubi Makedoniju, s tim što može sebi da pripoji Kosmet i Sandžak, ujedini se sa Crnom Gorom i izađe na more preko Bosne i Hercegovine ili Albanije. Budućnost Srbije video je autor tog memoranduma u zajednici sa Srbima, Hrvatima i Slovencima koji su tada živeli u Austro-Ugarskoj. Naklonjen Bugarskoj, za čiju vojsku je verovao da može poraziti Istočnu armiju, predvideo je on i davanje Carigrada Bugarima, ubeđen da bi promenom ratne strane Bugarska postala brana nemačkom prodoru na moreuze, istovremeno obezbedivši Istočnoj armiji izbijanje na Dunav i mogućnost za napad na Austro-Ugarsku. Posrednici za realizaciju ovakve strategije trebalo je da budu SAD i Italija. Živojinović kritikuje taj dokument, primećujući da ne postoje tragovi da su vojni, politički ili diplomatski predstavnici saveznika raspravljali o njegovom sadržaju. Memorandum je, inače, od 4. juna 1918.

Početkom avgusta 1918, svoje mišljenje o rešavanju određenih pitanja u srednjoj Evropi i na Balkanu izneo je i lord Sesil, koji je pošao od neophodnosti nemačkog poraza i stava da dalje postojanje Dvojne monarhije neće ugroziti evropski mir. Samo u savezu sa Nemačkom postojala je takva opasnost, verovao je ovaj podsekretar Forin ofisa. Pošto je Sesil bio i za nanošenje vojnog poraza Austro-Ugarskoj, podržavao je nemire koji bi oslabili snagu Carstva i davanje podrške Česima, Poljacima i Jugoslovenima. Sesil je, kao barijeru za nemačko širenje u Evropi, projektovao jednu konfederaciju u srednjoj Evropi, gde bi slovenski narodi, Nemci i Mađari uživali ista prava. Bila bi to konfederacija Čehoslovačke, Poljske i Jugoslavije. Njihove nezavisne države, mislio je Sesil, ne bi doprinele miru i stabilnosti nove Evrope. Nije bio za to da se Italiji dozvoli ono što je sadržao Londonski pakt iz 1915. Dopuštao joj je pravo na Trentino, pristup Trstu i određenim delovima istočnog Jadrana. Što se tiče Bugarske, Sesil je smatrao da bi je trebalo poraziti i ne dati joj ništa od grčkih i srpskih teritorija. Način da se Bugarska prisili na izlazak iz rata, pronašao je u zastrašivanju kralja Ferdinanda i podsticanju revolucionarnih pokreta u Bugarskoj. Živojinović pronicljivo zapaža da se Sesil tu nije oslanjao na Istočnu armiju i da kao monarhista nije bio za svrgavanje Ferdinanda sa prestola.

Pošto je D’ Epere odbacio Gijomin plan i počeo samostalno da priprema ofanzivu, Britanci su protestovali tvrdeći da se time krši odluka Vrhovnog ratnog saveta od 23. decembra 1917. Odgovorio im je general Belen, šef francuske sekcije u tom telu, koji je u noti od 27. juna 1918. referisao da su se zbog političke krize u Bugarskoj i Austro-Ugarskoj, priključivanja grčke vojske saveznicima i stavljanja ruske crnomorske flote pod nadzor zapadnih sila promenile političke prilike i da one u tom trenutku pogoduju ofanzivnim radnjama Istočne armije. Klemanso je insistirao da D’ Epere pokrene ofanzivu i slomi bugarsku odbranu pre jeseni, verujući da je Istočna armija brojčano i moralno spremna za takav poduhvat. D’ Epere je odbacio postojeće planove zbog toga što su oni bili usmereni na Vardar, a to je za neprijatelja bio očekivani pravac. Otuda je odlučio da glavni udar izvrši na nepristupačnom delu fronta, čime je zapravo prihvatio plan vojvode Mišića o napadu na Dobro polje. Živojinović u svemu tome uočava ironiju, jer je Klemanso, kao nekadašnji protivnik Solunskog fronta, mnogo bolje od generala i političara zapazio kako treba okončati planiranu ofanzivu, podstaknut željom da se smanji pritisak na Zapadnom frontu.

„Klemanso je imao hrabrost i čvrstinu da se uhvati u koštac sa upornim Englezima i nepouzdanim Italijanima, i da, uz mnogo političkih igri i obmana, ostvari neostvarljivo. Njegova upornost i oslonac na grčke i srpske divizije, koje su mnogi smatrali nepouzdanim, doneli su dugo očekivani ishod. Za generala D’ Eperea to je značilo da se umesto operacije od lokalnog značaja, pređe u odlučni napad”, naglašava Živojinović (str. 300).

S obzirom na to da je Foš odlučivao o svim savezničkim akcijama u Vrhovnom ratnom savetu, britansko nastojanje da se spreči pokretanje balkanske ofanzive i smeni D’ Epere nije moglo da uspe, uprkos opširnim raspravama koje su usledile. Saveznički predstavnici su, 3. avgusta u Versaju, prihvatili da do ofanzive dođe u oktobru i da D’ Epere odredi početak operacije, ali pod uslovom da se ne zahteva prebacivanje trupa sa Zapadnog fronta. General Vilson nije uspeo da nametne svoje protivljenje budućoj ofanzivi, jer je Lojd DŽordž pristao na učešće britanskih divizija ako Italijani u isto vreme napadnu austrougarske trupe, pa je čak i odustao od uslovljavanja da se početak ofanzive odloži dok se ne obezbedi saradnja Italijana. Posle Gijomine posete Londonu, sa otpočinjanjem ofanzive saglasio se i general Vilson, što je Klemanso javio D’ Epereu. Komandant Istočne armije naredio je da artiljerijska priprema počne 14, a pešadijski napad u srpskom sektoru 15. septembra 1918. Kad je ofanziva otpočela, Vilson je davao obaveštenja Ratnom kabinetu o njenom uspešnom toku, propustivši da kaže da su za to zaslužne srpske divizije. U isto vreme, snage generala Alenbija nanele su teške gubitke turskim trupama u Palestini. No, sve je to za Vilsona bio sjajan primer amaterski sklopljene strategije, u čemu Živojinović vidi njegovu sujetu koja nije mogla da se pomiri sa uspesima na ratištu od koga on ništa značajno nije očekivao. Uprkos stalnoj opstrukciji Britanaca, treba reći da su Lojd DŽordž i Balfur podržali Klemansoa i D’ Epera u nameri da se Bugarska porazi. Vrlo brzo je postignut i politički dogovor po kome će Francuska uspostaviti svoju dominaciju u Srbiji, Bugarskoj i Rumuniji, dok je Velika Britanija došla do prevlasti u Otomanskoj imperiji, što je za njene interese na Bliskom istoku bilo izuzetno važno.

Živojinović pominje i nesuglasice prestolonaslednika Aleksandra sa D’ Epereom i njegove proteste zbog pljačke koju su francuske kolonijalne trupe izvele u Prilepu i Skoplju, kao i Aleksandrovu ljutnju što je D’ Epere pripisivao sebi sve zasluge, a prihvatio je, u suštini, plan srpske Vrhovne komande. Najzad, Živojinović ističe da mu nije poznato da li je Prestolonaslednikove proteste Živojin Balugdžić preneo D’ Epereu. Trubridž je u svom dnevniku, navodi Živojinović, zabeležio da su se Francuzi nekorektno ponašali i kod Niša i da D’Epere nije dozvolio ulazak britanskih vojnika u Srbiju zato što je hteo da ispadne da su Francuzi oslobodioci Srbije. Primetio je da se stanovništvo plašilo crnaca koji su pripadali francuskim trupama, ali Živojinović tvrdi da opisa takvog ponašanja francuskih vojnika prema lokalnom stanovništvu u daljem toku operacija nije bilo.

Posle predgovora i jedanaest glava, Živojinović u epilogu zaključuje da je okončanje ratnih operacija na Balkanu dovelo do značajnih i dalekosežnih posledica, koje uglavnom nisu dovoljno uočene od strane nauke. Proboj Solunskog fronta, slom Bugarske, Dvojne monarhije i Turske i oslobođenje Srbije omogućili su prodor Istočne armije u srednju Evropu. Stvoreni su uslovi za nastanak zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca i nastupile neslućene promene na Balkanu. U proboju Solunskog fronta Živojinović vidi trijumf Klemansoove politike i D’ Epereove i Mišićeve komande. On hvali Klemansoovu dalekovidost, hrabrost i odlučnost da se usredsredi na balkansko ratište i za Francusku ostvari izvesne političke tekovine kao nadoknadu za doprinos pobedi, što Brijan, Ribo i Panleve nisu bili kadri da urade. Nasuprot njima, Klemanso je imao viziju koja je odredila dalji istorijski tok na Balkanu. Živojinović piše da je prisustvo Francuske u Podunavlju i srednjoj Evropi bilo od ključne važnosti za stvaranje Kraljevine SHS, čije granice je podržavao i Ernest Deni, vodeći geograf Francuske. Buduća Kraljevina SHS postaće francuski miljenik na Balkanu, dok je Bugarska kao britanski favorit doživela poraz. Živojinovićevo mišljenje je da su britanske trupe u završnim operacijama na Balkanu bile samo saputnik francuskim, srpskim i grčkim divizijama.

Solunska ofanziva, prema Živojinoviću, otkrila je i loš odnos saveznika prema Srbiji: trgovali su njenom teritorijom, omalovažavali srpskog vojnika, prisvajali srpske zasluge, postavljali pred srpske divizije prekomerne zahteve upućivanjem na najteže delove ratišta. Grub odnos francuskih vojnika prema oslobođenom stanovništvu Živojinović podvodi pod kolonijalne manire, s tim što zaključuje da ta pojava nije bila široko rasrostranjena, ali je ljutila prestolonaslednika Aleksandra i srpske komandante. Uprkos tome, on spominje da je ratno savezništvo Srbije sa Francuskom ostavilo trajne uspomene na tu zemlju i njene vojnike. Srbija i srpski narod nisu zaboravili da su im Francuzi pritekli u pomoć kad je bilo najteže. Takve emocije nikada nisu ispoljene prema Britancima i Italijanima. Prvi su bili nezainteresovani i daleki saveznici, a drugi zbog sukobljenih interesa pritajeni ili otvoreni neprijatelji. Pobeda Istočne armije obezbedila je, dakle, političku dominaciju Francuske u srednjoj Evropi i na Balkanu. Zbog srpske naklonjenosti Francuzima, političke, privredne i kulturne saradnje, Francuska je u Kraljevini SHS bila vodeća evropska sila, sve do ubistva kralja Aleksandra. No, Živojinović primećuje da je Francuska samo privremeno preuzela dominantnu poziciju od Centralnih sila. Bila je dugo zaštitnik Kraljevine SHS (Jugoslavije), kao beočuga u lancu cordone sanitaire koji je stvoren da bude brana za širenje boljševizma. Posle Hitlerovog stupanja na vlast, zaključuje Živojinović na samom kraju svoje obimne studije, ratni gubitnici iz Prvog svetskog rata ponovo će doći do prevlasti na Balkanu.

Naš prikaz knjige „Nevoljni ratnici/velike sile i Solunski front (1914-1918)“, uopšten i neusmeren na mnoge detalje, završavamo ocenom da je njen autor vrlo dokumentovano obradio izabranu temu. Pristupačno napisana, propraćena znalačkim i oštrim komentarima, Živojinovićeva studija biće, kao i neke druge u kojima se bavio sličnom problematikom, jako korisna za buduće sagledavanje savezničkog odnosa prema Srbiji i evoluciju njihovih shvatanja u vezi sa Solunskim frontom. Doduše, saveznički pristup Srbiji bio je manje-više poznat i ostalim našim istoričarima, ali je pominjan u okviru drugih tema. Živojinovićevo delo, pak, originalno je u našoj sredini stoga što se isključivo zasniva na rasvetljavanju diplomatske i političke pozadine Solunskog fronta i tretiranju pojedinih dokumenata koji su do sada malo ili nimalo uzimani u obzir. Ono je veoma značajno i zbog toga što razotkriva britansku politiku prema Srbiji i ističe njenu naklonost prema Bugarskoj. Podrazumeva se samo po sebi da je za što bolji doživljaj ove rasprave potrebno što veće predznanje o događajima koji su obeležili Prvi svetski rat, a koje Živojinović na pojedinim mestima samo uzgred pominje ili kao specijalista pretpostavlja da se već zna šta oni znače. Mislimo na datume najznačajnijih bitaka na svim frontovima, pregled savezničkih konferencija, političke i ratne programe kao što su Lojd DŽordžov govor tredjunionima od 5. januara 1918. ili Vilsonov manifest, što je možda otežavajuća okolnost za širu čitalačku publiku.

Strogo se pridržavajući teme, Živojinović je, što smo već videli, ipak propustio da u knjizi izrekne svoj stav o Solunskom procesu, ratnim ciljevima i teritorijalnim pretenzijama Srbije. Prema našem mišljenju, zarad celovitijeg sadržaja, autor je morao da se osvrne na Regentovu i Pašićevu posetu Italiji, Francuskoj i Velikoj Britaniji i njihove razgovore sa Edvardom Grejom,[13] Poenkareov uticaj na jugoslovensko ujedinjenje,[14] podršku francuske vlade i generala D’ Eperea prilikom ulaženja srpske vojske u Crnu Goru[15] i Ženevsku konferenciju kao Pašićev spoljnopolitički gaf. Bez toga, čitaocu jedino preostaje da u drugim Živojinovićevim naslovima potraži komentare ovih događaja. No, u svakom slučaju, to ne znači da sitnice na koje smo ukazali mogu promeniti naš generalni utisak da je reč o vrednom i poučnom delu, kao i ubeđenje da je Živojinović neosporni autoritet u staroj gardi srpskih istoričara.

 


[1] „Zašto se Srbija stidi Solunskog fronta”, NIN, broj 3012, 18. 9. 2008, str. 26-28.

[5] Milan St. Protić, „Uspon i pad srpske ideje“, Čigoja štampa, Beograd 1995, str. 177.

[6] Petar Opačić, „Srbija i Solunski front”, Književne novine, Beograd 1984, str. 410; D. Živojinović je jedan od recenzenata Opačićeve knjige.

[7]Emisija „Ćirilica“, TV Košava, 13. april 2009.

[8] Protić, Ibid, str. 172-174, 216-217.

[11] Opačić, Ibid, str. 21-22.

[12] Ibid, str. 26.

[13] Ibid, str. 33.

[14] Protić, Ibid, str. 221.

[15] Opačić, Ibid, str.353-354.

 

 

Anketa

Koliko će po vašem mišljenju trajati vanredno stanje u Srbiji?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner