Početna strana > Prikazi > Prikaz knjige: Bojan Dimitrijević: „Zoran Đinđić“
Prikazi

Prikaz knjige: Bojan Dimitrijević: „Zoran Đinđić“

PDF Štampa El. pošta
Dobrica Gajić   
subota, 17. maj 2008.
Prikaz knjige: Bojan Dimitrijević: „Zoran Đinđić“, Zavod za udžbenike, Beograd, 2007.

Ispisivanje biografije jedne istorijske ličnosti, nezavisno od njenih zasluga i delatnosti kojom se konkretno bavila, zahteva ogroman trud i analitički dar. Bez prvog je nemoguće sklopiti što detaljniju sliku o njenom životu, bez drugog se ne može razdvojiti bitno od nebitnog. Na biografiji Aleksandra Solženjicina, recimo, grandioznog ruskog nobelovca, istoričarka književnosti Ljudmila Saraskina radila je šest godina. Iako njena knjiga obuhvata skoro hiljadu stranica, u jednom razgovoru Saraskina je istakla da ona zna pet puta više od onoga što je napisala, jer biograf to mora da zna, ali da negde ipak treba staviti tačku. (1) Osim velikog utroška energije i neophodne mere u izlaganju, uspešno koncipiranje nečije biografije pretpostavlja i koliko-toliko nepristrasno iznošenje kako pozitivnih, tako i negativnih ocena o ličnosti čiji životopis biograf nudi javnosti na uvid. Napokon, od autora biografije se očekuje da i sam izloži sopstveni utisak, a ne samo da navodi ono šta je ta istorijska ličnost rekla ili ono šta su drugi napisali o njoj. Napisati jednu biografiju, dakle, nije nimalo laka i jednostavna stvar.

Četiri godine posle tragične smrti Zorana Đinđića, istoričar Bojan Dimitrijević objavio je biografiju bivšeg lidera Demokratske stranke i nekadašnjeg republičkog premijera. U predgovoru za svoju knjigu „Zoran Đinđić“, Dimitrijević naglašava da je sam pokušaj da u njenom okviru „sažme sve ono što se zna o dr Zoranu Đinđiću“, za njega bio ne samo veliki naučni, nego i politički izazov, a da je osim toga tu još bio i „izazov vremena i događaja u kojima se autor našao kao jedan od sledbenika Zorana Đinđića, iz sredine njegovog demokratskog okruženja“ (7). Deklarisati se kao autor koji na istoriografski način nastoji da obradi Đinđićevu biografiju, a u isto vreme potencirati i poziciju Đinđićevog sledbenika, nešto je što već na startu moramo označiti kao contradictio in adjecto, jer su upravo iz tog razloga, uprkos nesumnjivom zalaganju, proistekle neke od najizrazitijih slabosti Dimitrijevićevog rada. Taj problem je uočljiv već kod nabrajanja arhivskih izvora i građe koja je mu bila na raspolaganju. Autor, na primer, navodi u predgovoru da mu je od velike koristi bila građa Dokumentacionog centra DS, ali nigde ne spominje svoju povezanost s tom institucijom Demokratske stranke, iako svaki posetilac njenog sajta ima priliku da vidi da je upravo dr Bojan Dimitrijević sadašnji rukovodilac tog centra i da se po njegovim instrukcijama sabiraju svi važni podaci o radu Demokratske stranke i njenih funkcionera. Da ne govorimo o tome što nigde nema pomena o funkcijama koje je u Ministarstvu odbrane obavljao na predlog svojih stranačkih predvodnika.

Izbor na ovakvu poziciju trebalo bi da znači da stranačku istoriju Dimitrijević mora da drži u malom prstu, kako se to figurativno kaže, ali pisanje o nekim stranačkim rascepima i događajima pokazuje da on ima ozbiljne praznine u tom smislu. Prilikom opisivanja načina na koji je krajem januara 1994. godine dr Zoran Đinđić došao na čelo Demokratske stranke, Dimitrijević ne beleži gde se tačno u Beogradu održala Vanredna skupština DS, dok su izlaganja Mićunovića i Đinđića svedena na šturo parafraziranje, bez dubljeg ulaženja u suštinu njihovog spora. Pošto smo prisustvovali tom događaju, sećamo se i danas Mićunovićevih reči: „Mogao bih da kažem, zar i ti sine Brute, ali neću...“ To su reči Đinđićevog bivšeg prijatelja i pokrovitelja, duboko razočaranog svojim dojučerašnjim pulenom i svesnog da je sve izlobirano da on više ne bude prvi čovek stranke. U sali koja njegovo obraćanje prati s podsmehom, Mićunović povlači za njega najbolji potez i daje ostavku, što prisutni pozdravljaju aplauzom koji je tek bio vrhunac cinizma. Đinđićev dolazak za predsednika Demokratske stranke, pravi od nje, prema Dimitrijevićevom mišljenju, „pravu političku organizaciju, tada sa 29 poslanika, dinamičnu stranku, koja je počela da prevazilazi krug urbanog postojanja“ (60). Dimitrijević je, naravno, u pravu kada sugeriše činjenicu da je Đinđić dosta uradio na širenju stranačke infrastrukture, ali je za nas sukob sa Mićunovićem važan zbog metoda koji Đinđić počinje da primenjuje u politici. Drugim rečima, bio je on spreman da se lako odrekne svakog čoveka koji bi mu se isprečio pred njegovom ambicijom da suvereno vlada Demokratskom strankom, kao i da na političkoj sceni povlači poteze po sopstvenom nahođenju, sa prepoznatljivom ekvilibristikom u odnosu na ostale političke stranke i lidere.

Dimitrijević, istina, priznaje da je zbog „centralizacije stranačkog odlučivanja“ Đinđić naišao na otpor i u Demokratskoj stranci (104), ali propušta priliku da nešto više kaže o njegovom sukobu sa Slobodanom Gavrilovićem, koji je neformalno predvodio grupu Đinđićevih partijskih neistomišljenika. Prosto je neshvatljivo da u korišćenim izvorima i literaturi, Dimitrijević nigde ne spominje npr. intervju Slobodana Gavrilovića, objavljen u kragujevačkim „Pogledima“ od 1. septembra 1998. godine. Upravo je potpisnik ovih redova bio autor tog intervjua, kao i onog u nedeljniku „Linija“ koji je nešto ranije objavljen, u kojima je Gavrilović otvoreno progovorio o neslaganju s liderom Demokratske stranke, uputivši niz zamerki na Đinđićev račun i ponašanje, počev od koncepcijskog neslaganja do optužbi za tajni susret sa Slobodanom Miloševićem i „prodavanja“ koalicije Zajedno . Pomenute intervjue, Gavrilović je, inače, svrstao u knjigu „Prilog odbrani demokratije" (2), pa je tu publikaciju Dimitrijević morao navesti kao izvor, ali on za nju očigledno nije znao ili je iz nekih drugih razloga izbegao da je navede.

Još grublje ogrešenje Dimitrijević pravi nedopustivim ignorisanjem knjige Nikole Miloševića „Politički spomenar od Broza do DOS-a“. (3) Akademik Milošević optužio je u svom političkom testamentu Zorana Đinđića da je Miloševićev politički monopol zamenio sopstvenim, određujući njegovo političko „vjeruju“ kao jednu varijantu makijavelizma. Ima u toj Miloševićevoj knjizi još dragocenih detalja u vezi sa Đinđićem, no kod Dimitrijevića nema ni reči o tome i taj postupak u najmanju ruku nije korektan, ma šta Dimitrijević mislio o Miloševićeovoj kritici Đinđićevih postupaka. Usputno pominjanje akademika Miloševića na nekoliko mesta nema dublji značaj, a na jednoj stranici propraćeno je zaista neverovatnim komentarom za jednog doktora istorijskih nauka. Pominjući, naime, osnivačku skupštinu DS, Dimitrijević će dati i ovakav sud: „U nizu nadahnutih govornika tog popodneva, zapažen je i Zoran Đinđić. Njegov nastup nije spadao u one koji su palili masu, kao što je to umeo Nikola Milošević, na primer“ (26). Isto tako, kad govorimo o neslaganjima u Demokratskoj stranci, moramo reći da Dimitrijević nije na zadovoljavajući način predstavio ni Đinđićev sukob sa dr Slobodanom Vuksanovićem, osim što ga je u najkraćim crtama samo evidentirao kao unutarstranački događaj, previđajući da je Vuksanović duže vreme bio drugi čovek Demokratske stranke i osoba od velikog Đinđićevog poverenja (119).

U prvom delu biografije, pod naslovom „Filozof i opozicioni političar“, Dimitrijević nije valjano objasnio ni nastanak DOS-a, ni Đinđićevu vezu sa „Otporom“. Osim toga, na mnogo mesta njegove ocene su gotovo diletantske, praćene stilskim rogobatnostima i čistom frazeologijom. „Sukobi na Kosmetu buknuli su svom žestinom tokom proleća i leta 1998. godine. Slobodan Milošević nije imao adekvatan plan da reši taj problem i bilo je očigledno da se Srbija kreće prema ratnom košmaru“, piše Dimitrijević u odeljku „Kosovska kriza. NATO agresija 1999“ (109). Ili, na drugom mestu, povodom pasivne uloge JSO u petooktobarskom prevratu: „Može se reći da su DOS, Demokratska stranka i sam Đinđić naseli na taj štos i da su svojim daljim postupcima abolirali taj Miloševićev eskadron smrti i otvorili mu prostor za nekontrolisan rad“ (126). No, treba reći da Dimitrijević ne greši kada u obaranju Miloševićevog režima pokretačku ulogu pridaje Đinđiću, kao menadžeru kampanje i uspešnom ujedinitelju Demokratske opozicije Srbije, predvođene dr Vojislavom Koštunicom. Koštuničin izbor za predsedničkog protivkandidata Slobodanu Miloševiću, Dimitrijević opravdava činjenicom da se lider Demokratske stranke Srbije nije nalazio u medijskom fokusu režima, te da je bio „dovoljno nacionalan i dovoljno demokrata da zadovolji biračko telo nenaklonjeno Miloševiću i radikalima“ (122). Takav stav sličan je oceni Milana St. Protića, koji je izneo zaključak da je Đinđić imao nameru da od Koštunice napravi oruđe u sopstvenim rukama, znajući da njegova ličnost više odgovara stanju duha u srpskom narodu. „Svestan svoje nepopularnosti, Đinđić je planirao da Koštunicu isturi napred, a da on vuče poteze iza scene“, (4) piše Protić. Dimitrijević je takođe dobro zapazio da je odlukom da bojkotuje izbore Milo Đukanović izneverio Đinđića i uskratio mu očekivanu podršku, usled čega će njihovi odnosi ostati prilično hladni i posle silaska s vlasti Slobodana Miloševića (122-123).

Drugi deo knjige nosi naslov „Premijer prve nekomunističke vlade“. On je obimniji od prvog i nešto bolje je napisan nego prethodni deo biografije. U njemu Dimitrijević primećuje da se Đinđićev stav povodom uslovljavanja Zapada da Slobodan Milošević bude izručen Haškom tribunalu postepeno menjao, od prvobitne namere da se Miloševiću sudi u zemlji do konačne odluke da on, usled očekivane međunarodne finansijske pomoći, ipak bude poslat u Hag (148-149). Dimitrijević na taj čin gleda kao na Đinđićev odlučan i zaslužan potez, koji je spasao „kredibilitet Srbije“ (152). Naravno, u vreme pisanja Đinđićeve biografije autor nije mogao da koristi određene delove iz memoara Karle del Ponte „Lov – ja i ratni zločinci“, koji su jako značajni za pozadinu tog događaja, ali i za Đinđićevu spremnost na konspirativne susrete i dogovore van očiju javnosti. Izručenje Miloševića, što i autor notira, dovelo je Zorana Đinđića u otvoreni sukob sa Vojislavom Koštunicom (155), koji će posle „afere Gavrilović“ dovesti i do povlačenja predstavnika DSS iz Vlade Srbije (161-162). Pišući o pobuni JSO, Dimitrijević ističe da je Đinđić tada napravio i nekoliko grešaka, jer nije smogao snage da tu jedinicu dekretom raspusti i pruži Vojsci priliku da je razoruža (167-168).

Da se premijer nalazio u opasnoj mreži, piše i Vuk Drašković, uz priznanje da Đinđiću nikada nije osporavao političku slavu, „ali ni opraštao i prećutkivao kombinacije i lavirinte sa zločincima“. (5) U kontekstu takvih Đinđićevih kontakata, interesantno je da Dimitrijević ne spominje da je avionom Stanka Subotića Caneta Đinđić otputovao u Abu Dabi, iako navodi podatak da je novu 2002. godinu on dočekao u prestonici Ujedinjenih Arapskih Emirata (193). Pored hronološkog praćenja niza Đinđićevih poseta inostranstvu, autor ističe i tri njegove važne odluke: vraćanje veronauke u školu, osnivanje Društva za podizanje Hrama Svetog Save i stavljanje imovine porodice Karađorđević na raspolaganje princu Aleksandru II Krađorđeviću (221-222). S druge strane, prilikom opisivanja oduzimanja mandata Demokratskoj stranci Srbije, Dimitrijević konstatuje da su mnogi političari, analitičari, pa i prvaci Demokratske stranke nakon 2003. Godine, videli u tom premijerovom potezu ključnu grešku (238). Mi bismo dodali da je ona bila i primer bezobzirnog kršenja demokratskih pravila, neprimerenih predsedniku Demokratske stranke. Pretposlednji segment knjige posvećen je atentatu na dr Zorana Đinđića, kojem je prethodila njegova namera da preko specijalnog tužioca i zaštićenog svedoka Ljubiše Buhe Čumeta uhapsi pripadnike tzv. zemunskog klana i samog Milorada Ulemeka Legiju (287). Taj deo je u principu korektno napisan, s tim što u poslednjem poglavlju knjige Dimitrijević izražava sumnju u to da su izvršioci bili ujedno i inspiratori atentata (306), ali to sve ostaje na nivou pretpostavke i bez ikakvih ponuđenih dokaza.

Da se u najvećem delu svoje knjige Dimitrijević suzdržavao u davanju svojih ocena i komentara, već je primetio Mario Brudar u svom tekstu „Prevelik zalogaj“. (6) Kada je trebalo iznositi kritičke stavove, autor je pretežno posezao za komentarima Milana St. Protića, koji je zaista najbolje dosad pisao o Zoranu Đinđiću. Prijateljstvo sa pokojnim premijerom nije ga sprečilo da iznese svoja zapažanja kako o dobrim, tako i o lošim Đinđićevim osobinama i političkim potezima, i otuda njegov portret Zorana Đinđića izaziva svako poštovanje, bez obzira na prigovore ove ili one vrste u vezi sa konkretnim zapažanjima. Dimitrijević, naravno, nije ni blizu Protićevom izlaganju i stilu, što je više nego očigledno. Mada je istakao da je Đinđićev sledbenik, on nigde ne svedoči da li ga je lično poznavao. To za samu biografiju ne mora da bude mnogo važno, ali nije zgoreg znati i takve stvari. Peđa Radosavljević jedno konvencionalno upoznavanje sa Đinđićem navodi na početku svoje knjige „Đinđić između Lojole i Kropotkina“, uz impresiju da da ga je taj kratkotrajni susret uverio da je Zoran Đinđić „nesvakidašnja i vanserijska ličnost“.(7)Inače, Radosavljević pažljivije koristi neke izvore od Dimitrijevića, pa ne propušta da Đinđićevo ponašanje za vreme bombardovanja predstavi i kroz negativni opis koji je na osnovu stranih izvora dao akademik Nikola Milošević. U portretu koji Milošević posvećuje Đinđiću pada u oči pozivanje na izjavu Morisa Huncingera, bivšeg savetnika Helmuta Kola, koji je u jednom intervjuu priznao da su se na svojoj turneji po Evropi Đinđić i Đukanović zalagali za što bržu intervenciju NATO-a u Srbiji. (8) Dimitrijević to nigde ne upotrebljava, iako je znao za taj izvor koji koristi i Radosavljević.

No, ono što je bitno, iz Dimitrijevićeve knjige jasno se vidi da je u najvećem broju slučajeva, što će mnogima izgledati paradoksalno, Đinđić bio nacionalno opredeljen i da rešenja koja je podržavao na državnom planu znatno odudaraju od onoga što danas propagiraju njegovi samozvani naslednici, počev od SRJ, Republike Srpske, SCG, pa do Kosova i Metohije. Đinđić je, bez ikakve sumnje, bio vlastoljubiv i pragmatičan lider, spreman u politici na svakakve kompromise, ali nije bio političar koji je tačno predviđao razvoj događaja. Osim zalaganja za EU, na čemu je bazirao svoj program, on u državnoj politici nije zastupao radikalna rešenja, već se pre uklapao u postojeće stanje. Zato je razumljivo da su se mnoge stvari desile onako kako on nije predviđao i za to postoje brojni primeri u Dimitrijevićevoj knjizi.

U susretima sa njim i intervjuima koje smo pravili za „Poglede“, a koje Dimitrijević nigde ne navodi, stekli smo uverenje da se radilo o čoveku zaista superiorne inteligencije. Posle tih razgovora znao je da sa nama ostane dugo u priči o tome koje knjige čita i šta ga trenutno zanima. Primetan je bio njegov napor da ovlada pojmovima iz oblasti ekonomije, kao i želja da mnoge principe iz sfere marketinga i menadžmenta prenese na političku ravan. Bio je vredan i energičan. Pravi primer za to kako treba raditi na sebi. No, njegov izbor neposrednih saradnika bio je najčešće veoma loš. Kao da je tražio poslušnike, od kojih su neki učesnici i određenih afera. Ipak, pri izboru ministara znao je da izabere određene eksperte koji su, kao npr. Gordana Matković, ostali upamćeni po opštem priznanju za svoj rad. U stranci se oslanjao na Čedomira Jovanovića, za koga mislimo da bi ga se brzo odrekao da ga vrtlog istorije nije odneo sa političke pozornice. Važne funkcije poveravao je priučenim ljudima, kakav je Zoran Živković, da ne nabrajamo još neke. U Demokratskoj stranci nikada nije imao dobrog portparola, niti kvalitetan i uticajan stranački list. Poučen svetskim trendovima, pažnju je više posvećivao elektronskim medijima i najtiražnijim dnevnim i nedeljnim listovima. Nismo sigurni ni kako bi se njegov odnos razvijao sa Zapadom da je ostao živ, jer je prilično zaoštrio retoriku prema međunarodnoj zajednici, od koje je očekivao više pomoći i manje pritisaka. Napokon, ne sumnjamo da je u sebi imao mnogo toga reformatorskog i modernističkog, čemu ne bi trebalo pridavati originalne crte, jer su to obrasci koje je on već video na Zapadu i u jednoj komparativnoj analizi shvatio šta od toga valja primeniti u Srbiji.

Pri samom kraju knjige, Bojan Dimitrijević iznosi mogućnost da je Zoran Đinđić „bio iznenadna pozitivna amplituda, gotovo incident u istoriji moderne Srbije, pa i Demokratske stranke“ (307). U tom mišljenju ima svakako dosta istine, ali i pogleda i preterivanja jednog stranačkog aktiviste. Uostalom, Đinđićeva biografija koju nam je Dimitrijević prezentovao više nam liči na stranačku publikaciju, što ona suštinski i jeste, nego na ozbiljno istoriografsko delo. Jer, bez obzira na Dimitrijevićev uloženi trud da hronološki izloži život pokojnog premijera, moramo zaključiti da Zoran Đinđić ipak zaslužuje kvalitetnije urađenu biografiju. Bolje razumevanje Đinđićeve uloge u našoj istoriji s kraja 20. i početka 21. veka, što je prema autoru trebalo da bude svrha pisanja ove biografije, tek delimično je ispunjena.

Fusnote:

1. Politika, 7. maj 2008, str. 19.

2. Slobodan Gavrilović, „Prilog odbrani demokratije/Za jasna pravila igre“, Narodna knjiga-Alfa, Beograd 2006, str. 102-111. i 85-90.

3. Nikola Milošević, „Politički spomenar od Broza do DOS-a“, Informatika, Beograd 2006.

4. Milan St. Protić, „Izneverena revolucija/5. oktobar 2000“, Čigoja, Beograd 2005, str. 258.

5. Vuk Drašković, „Meta“, Novosti, Beograd 2007, str. 402-403.

6. Mario Brudar, „Prevelik zalogaj“, http://www.nspm.org .yu/Prikazi/2008_brudar1.htm

7. Peđa Radosavljević, „Đinđić između Lojole i Kropotkina“, Izdanje autora, Beograd 2007, str. 8-9.

8. Ibidem, str. 46.

 

 

Anketa

Da li mislite da će crnogogorski „Zakon o slobodi veroispovesti“ biti povučen?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner