Početna strana > Prikazi > Između zemaljskog i nebeskog
Prikazi

Između zemaljskog i nebeskog

PDF Štampa El. pošta
Dobrica Gajić   
petak, 06. maj 2011.

(Prikaz knjige Slobodana Rakitića, „Plamen i rosa“, Srpska književna zadruga, Beograd 2010)

Već posle prvih zbirki pesama „Svetlosti rukopisa“ (1967) i „Raški napevi“ (1968), poezija Slobodana Rakitića postala je predmet kritičarskih razmatranja. Sa knjigama „Osnovna zemlja“ (1988) i „Tapije u plamenu“ (1990), Rakitić je zauzeo čvrstu poziciju među našim najznačajnijim književnim stvaraocima.

Njegovo pesništvo sadrži priličan broj pesama, ispisanih pretežno u vezanom stihu. Rakitić je privrženik sonetne forme, ali ga to ne sprečava da se sa podjednakim kvalitetom ispoljava i u slobodnijoj formi izražavanja.[1] U jednom razgovoru naglasiće da ne daje prednost ni jednom od ova dva pesnička iskaza, svestan činjenice da „ni slobodni stih nije u suštini slobodni, već i te kako ima svoje zakonitosti“.[2] Pesnik je tu kao primer naveo svoju zbirku „Zemlja na jeziku“ (1973), napisanu slobodnim stihom, koju je značenjski i formalno gradio po obrascu stare srpske književnosti.

Poslednja Rakitićeva zbirka „Plamen i rosa“ sastavljena je od pesama nastalih „u dugom periodu od 1966. do danas“.[3] Sam pesnik će za nju reći da je stvorena „bez prethodnog plana“.[4] Nema, dakle, u ovoj zbirci tematske čvrstine kao u nekim drugim Rakitićevim knjigama, niti je ona izdeljena na cikluse. „Sintagma `plamen i rosa` može se uzeti kao `varijanta` poetičke teorije Laze Kostića o `ukrštaju` suprotnosti“,[5] kazaće autor o naslovu svoje najnovije zbirke.

Određena kao lirski dnevnik, knjiga „Plamen i rosa“ zasnovana je na klasičnoj formi (distisi, katreni, soneti), kako je na njenoj promociji u SKZ-u primetio pesnik Dragan Lakićević. Tematski posmatrano, ima u njoj raznovrsnih pesama: sa nacionalnim motivima, refleksivnih, putopisnih, ljubavnih itd. Ono što je i ranije činio, pesnik i sada radi, tj. često varira jedan isti broj motiva. Na pesmama on dugo radi, bruseći stihove dok ne dobiju željeni sadržaj i intonaciju. Tu osobinu Rakitić poštuje i kod drugih pesnika.[6]

***

U pesmi „Svi hode tragom sopstvene seni“ uočljiva je pesnikova zamišljenost nad ljudskom prolaznošću, a tu je i stalni motiv seni (senke) - čijim tragom svi hode, sve do kraja puta, kad pesnik vidi „kako se i senke tope“. U svetu u kome je sve isto, i bez razjašnjenja, lirski subjekt je „tuđinac sebi – samotni neznanac“, kao u pesmi „Balada/(Po Branku Miljkoviću)“. „Izgnaničke vatre“ opisuju, s druge strane, zatiranje srpskih tragova na Kosovu i Metohiji.

Oslonac u opevanju sadašnje pustoši pesnik traži u srednjem veku, priznajući da je za njega vezan pupčanom vrpcom („Povratak kralja“). „Srednji vek osećam veoma prisno i katkad mi je bliži nego sopstveno doba. Tada su književnost i pravoslavlje bili gotovo jedno isto“,[7] izjaviće Rakitić pre dvadesetak godina.

U egzistencijalnom smislu, Rakitićeva osnovna osećanja su, gotovo uvek, melanholija, spiritualnost i elegičnost.[8] Ima toga, naravno, i u poslednjoj zbirci. Po pesniku, svet je od pamtiveka prerezan na dve polovine. Krik naš u njemu je bez odjeka, a jezik vezan, kao što piše u pesmi „Kolo“. U njoj budućnost, s obzirom na ono šta nas čeka, nije nimalo optimistička:

„Njiše se beskraj zvezdan.

Korake spliće nam pređa.

Poslednja čeka nas međa

odakle počinje bezdan.“

Da je liričar vanrednog dara, Rakitić demonstrira u pesmama „Žetelačka“, „O, ti treptava, nežna ivo“, „Proleće“, „Slikanje predela/(Motiv iz Šumadije)“ i dr. „Pismo sa Vračara“ je, očigledno, ljubavna pesma, na čijem kraju pesnik predstavlja i svoju egzistencijalnu poziciju:

„Pišem ti, kao da trčim. Bez daha.

Bez predaha. Pišem ti od početka.

Igrač na žici iznad svakog retka.

Pišem ti, između nade i straha“.

O kraju rata i pesnikovim osećanjima pre desetak godina, svedoče pesme „Crni osvitak“ i „Novinske vesti“. U pesmi „Pismo, noćno“, opet je prisutan motiv senke, koja kao dvojnik prati pesnika, u životu koji brzo proleće i bliži se kraju:

„Od svega osta mi tek sen

kad stigoh do kraja puta.

Svaka mi stopa zasuta.

Ni kročio, a već jesen!“

Na upotrebu senke kao motiva, Đorđe J. Janić gleda kao na: „Slikanje nepoznatog prisustva. Osećanje da priroda nije samo naš prostor. Da je naš svet ispunjen i drugima. To se naročito oseća u Rakitićevim pesmama koje pevaju o pražnjenju naših hramova, gradova, polja, planina. Naš odlazak je tu poistovećen sa činjenjem greha prema senkama predaka koje su tamo ostavljene na milost i nemilost zaboravu“.[9]

***

Već davno je Časlav Đorđević primetio da u Rakitićevoj poeziji „poenta je uvek na trošnosti (...), na prolaznosti bića“.[10] „Okružen materijom koja se neprestano drobi a ipak traje, i koja ga za sebe veže, čovek se, u svom kratkotrajnom dahu, oseća usamljenim i zatočenim u praznini koja se oslanja na materiju, sa obaveznim padom u tu prazninu, odnosno sa obaveznim poricanjem sama sebe. I dok pada u prazninu, biće za sobom ocrtava parabolu na kojoj se, indirektno, čita njegov uspon (kao pokušaj da se ovlada prazninom i da se ona ispuni) i njegov pad (nemoć u izvijanju koje bi značilo obitavanje iznad sebe zemnog i potpuni spas bića)“,[11] piše Đorđević.

Pesma „Tamni vilajet“ na tragu je onoga što je Đorđević nazvao Rakitićevom obuzetošću „metafizikom bića, njegovim trajanjem i poreklom“,[12] u meri koja kod nijednog našeg savremenog pesnika nije zabeležena. Posebno se to odnosi na poreklo, sa stalnim postavljanjem pitanja: „Ko smo? Šta smo? Šta u sebi nosimo? Gde su koreni naših prapočetaka?“[13] I, zaista, to se vidi i u „Tamnom vilajetu“:

„O gde sam? Ko sam? Otkuda?

Nit sanjam, niti sam budan!

U svetu, a izvan sveta!“

Sonet „Nestajanje“ posvećen je postepenom, ali sigurnom gubljenju bića, sa zaključkom o zemaljskom prahu od koga smo svi stvoreni i u koji se svi pretvaramo:

„Dušo sazdana od nemira,

između kala i svemira,

isto nas i ništi i čini“.

Refleksivnu lirsku imaginaciju, sa dominantnim osećajem prolaznosti, zapazio je u Rakitićevoj poeziji i Mirko Magarašević.[14] U pesmi „Približavanje zemlji“, pesnik piše da, kao što rani mraz zaustavi kretanje soka - što se iz korena penje u vrh stabla, tako i ljude, na kraju životnog puta, obuzima gnjilost, koraci im bivaju tromi, teži i sputaniji, dok im „u očima zgasne svetlosno pramenje“. Upravo kroz opisivanje prirode, tu čistu liriku, Rakitić asocira na život i promene u njemu, s najdubljim značenjem, naravno.

Jedino je, možda, pesma „Istina srca“ bez dubine i simbolike ostalih Rakitićevih pesama, jer je suviše otvorena.

***

Setna Rakitićeva lirika predstavlja ljudska bića zatočena u krugu (pesma „U hrasta svakom godu“), koja tumaraju kroz tmine, da bi im se i život okončao tamom „kroz koju – Gospod sine“ (pesma „Belutak“). Čovekov položaj u svetu je usamljenički, o čemu govori pesma „Slovo i god“:

„Sam sebi lovac i plen,

od zemlje teži mi svod.“

U Rakitićevim pesmama nailazimo i na religijske motive, što je uobičajena stvar u njegovom pesništvu. Njegovo je mišljenje da se u osnovi pesničkog dijaloga sa određenim sagovornikom (Bog, anđeo, smrt, dvojnik, satana, sama pesma), a on je najčešće prividan, najverovatnije nalazi „želja da se dosegne Bog“.[15] Dakle, na jednoj strani je čežnja za drugim svetom, a na drugoj tama koja nas očekuje. Ali sve to kroz pomenuti ukrštaj suprotnosti, gde je čak i dominantnija tuga i pesnikova zagledanost u mrak i bezdan. Religioznih motiva, dakako, ima i u zbirci „Plamen i rosa“, ali ne u nekoj velikoj meri. Druga osećanja u njoj nose prevagu, s tim što je i njihova suština najčešće sumorna i pesimistička.

Rakitić je odavno formiran pesnik, sa prepoznatljivim poetskim toposima, ali i snagom da se oprobava i na novim temama. U tom smislu je „Plamen i rosa“ knjiga kontinuiteta i u izvesnom smislu nečega emocionalno novog. Kvalitativno, nema tu nekih pomaka ni gore, ni dole. Zbirka „Plamen i rosa“ ispisana je rukom istinskog pesnika, oslonjenog na tradiciju, ali i toliko samosvojnog da su neke njegove pesme, pa čak i zbirke i same postale deo tradicije.


[1] Dobrica Gajić, „Čežnja za spasenjem“ (Slobodan Rakitić, „Tapije u plamenu“, Idea, Beograd 1990), Demokratija, 10. mart 1991, str. 14.

[2] Intervju, Slobodan Rakitić, „Dušin let“ (razgovor vodio Dobrica Gajić), Student (nova serija), broj 7-8, 4. oktobar 1992, str. 4.

[4] Isto

[5] Isto

[6] Slobodan Rakitić, „Slovo o Milovanu Danojliću“, Književni list, broj 97/98, 1. novembar i 1. decembar 2010, str. 2-3.

[7] Razgovor sa pesnikom Slobodanom Rakitićem, „Došlo je vreme da Srpska crkva ponovo dobije presudnu ulogu u sudbini naroda“ (razgovor vodio Dobrica Gajić), Pravoslavlje, broj 605, 1. jun 1992, str. 4.

[8] Đorđe J. Janić, „Opevanje puste zemlje“ (Slobodan Rakitić, „Južna zemlja“; Pavle Zorić, „Pesnik žive tradicije“), Pogledi, broj 247, januar 2002, str. 52.

[9] Isto, str. 53.

[10] Časlav Đorđević, „Ars poetica Slobodana Rakitića“, Koraci, broj 5-6, 1982, str. 297.

[11] Isto, str. 299.

[12] Isto, str. 301.

[13] Isto, str. 301.

[14] Mirko Magarašević, „Razvoj i smisao jedne poetike“, u: Slobodan Rakitić, „Tapije u plamenu“, Idea, Beograd 1990, str. 18.

[15] „Dušin let“, str. 5.

 
 

Anketa

Da li mislite da će se fudbalska reprezentacija Srbije kvalifikovati na EURO 2020?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner