Hrišćanski antiglobalizam

Naravno, reč je o hrišćanskoj publicistici, o knjigama koje nisu samo religiozne, već koje iz naročitog, tradicionalnog ugla posmatraju svet u kome živimo. Ako je osnovna odlika tog sveta globalizacija, onda je osnovna odlika tih knjiga antiglobalizam. Jedna takva antiglobalistička knjiga upravo je pred nama.

Ovu knjigu su priredili Vladimir Dimitrijević i Jovan Srbulj. Dimitrijević (1969) je jedan od najmarljivijih hrišćanskih mislioca. Napisao je ili priredio preko sto knjiga. Te knjige pokrivaju široku tematsku oblast, od klasičnog bogoslovlja, preko liturgijske prakse, do svakodnevnih društvenih tema kao što su brak, obrazovanje, muzika, zabava, popularna «duhovnost» (od astrologije do okultizma). Dimitrijević je odlično upućen u klasičnu i savremenu hrišćansku literaturu. Iz te goleme građe on je u stanju da izabere najbolje tekstove i autore. Zajedno sa Jovanom Srbuljom, takođe vrednim urednikom i priređivačem, ovoga puta on je napravio izbor tekstova koji se odnose na «poslednja vremena».

Hrišćani veruju da će stvarni kraj istorije započeti stvaranjem svetskoga carstva, svetske totalitarne države. Drugi talas globalizacije, nakon 1989, kao da je najavio početak tog procesa. Hrišćani se različito odnose prema globalizaciji. Neki hrišćani, naročito oni koji se nalaze u središtu globalnog sistema – poput predsednika Buša i drugih «ponovno rođenih» - tome se raduju. Time se, navodno, ispunjava sveto Otkrovenje i ubrzava drugi Hristov dolazak. Štaviše, ti hrišćani sebe vide kao aktivno oruđe svetsko-istorijske Promisli, pošto obezbeđuju da se dogodi ono što mora da bude.

Drugi hrišćani pak, pogotovo oni koji uživaju izvesne koristi od svetskog sistema (poput običnog stanovnika EU), najčešće smatraju da taj proces ima i dobre i loše strane. Kako je čitav proces globalizacije ambivalentan, a pošto je za ove hrišćane ipak najvažnije lično spasenje, oni smatraju da se ne treba posebno uplitati u istoriju. Dovoljno je živeti ispravno i povremeno pomagati one najpotrebitije ličnim prilozima.

I konačno, treći hrišćani, poglavito oni sa periferije sistema (a tih je nekako i među hrišćanima najviše), veruju da Gospod želi da se što više ljudi spase. Da bi to moglo biti, što više ljudi mora najpre dobiti priliku da uopšte živi. Zato je dolazak Antihrista neophodno odložiti za što kasnija vremena, kako bi se istorija produžila. To se najbolje može postići aktivnim «zadržavanjem zla». Na jednoj strani, mora se lično odbiti učešće u nekom konkretnom zlu (tj. u grehu) i lično svedočiti ispravnost hrišćanske vere. Što više iskrenih hrišćana, to će i vreme Apokalipse nastupiti docnije. Na drugoj strani, potrebno je suprotstaviti se svetsko-istorijskim procesima koji uvećavaju sistem zla i pripremaju pozornicu za nastup najvećeg globalnog zločinca – Antihrista. Stvaranje totalitarne svetske države, za tradicionalističke hrišćane, jeste upravo priprema pozornice za taj najveći i poslednji globalni zločin. Postoje jasni znaci opasnosti od nastanka totalitarnog zločinačkog carstva. Zato hrišćani te znake treba da prepoznaju, kako bi mogli da pruže odgovarajući otpor.

Ova knjiga neposredno govori o tim znacima. Pod izgovorom borbe protiv «globalnog terorizma», stvara se globalna totalitarna vlast. Vlada SAD dala je sebi za pravo da može da otme i zatoči bilo kog čoveka na svetu, državljana bilo koje zemlje, samo ako je osumnjičen da je na neki način povezan sa terorizmom. Prilikom ispitivanja, kao što je to javnost već saznala, zarobljenici se podvrgavaju mučenju, zlostavljanju ili ponižavanju. Ispitivanja se vrše u Gvantanamu, eksteritorijalnoj vojnoj bazi SAD na Kubi, ili na američkim vojnim brodovima u eksteritorijalnim vodama, ili u američkim logorima u Iraku i Avganistanu. Ili, zarobljenici se prosto predaju u ruke islednicima u Maroku, Egiptu ili Jordanu koji nemaju nikakva ograničenja u korišćenju torture. «Mi ih ne prebijamo na mrtvo. Mi ih samo šaljemo u druge zemlje gde će ih isprebijati na mrtvo», cinično je prokomentarisao tu politiku jedan američki zvaničnik (337).

Kidnapovani ljudi nalaze se u pravnoj i informatinoj «crnoj rupi» (335). Njihova okolina ne zna gde se nalaze, a oni sami nemaju kome da se obrate za pomoć i pravnu zaštitu. Tako se stvara čitav sistem logora za mučenje i zatočenje, istinski «globalni gulag» (302). U te logore šalju se ne samo stranci, već i američki državljani za koje se sumnja da su tzv. neprijateljski borci. Za jednog od njih, Hose Padilju, viceadmiral DŽejkobi je izjavio da mu se ne može omogućiti javno suđenje samo zato što bi mogao da otkrije «metode» kojima je bio podvrgnut prilikom ispitivanja (335). U planu je čak i donošenje zakona po kojem bi svaki Amerikanac, za kojeg se posumnja da «podržava» terorizam, mogao izgubiti državljanstvo, nakon čega bi se odmah mogao tajno uhapsiti i prebaciti na globalni «Arhipelag gulag» (336).

Zastrašivanje ljudi mogućnošću da jednog dana jednostavno nestanu, samo ukoliko neki američki službenik na njih posumnja, nije jedini izvor globalnog terora. Čovečanstvo je na pragu «haj-tek totalitarizma» (324), tehnološke revolucije u praćenju i prisluškivanju ljudi širom planete. Reč je, najpre, o pravljenju opsežnih baza podataka o svakodnevnom ponašanju ljudi – njihovom kretanju, kupovini, zdravlju, čitanju, religiji... Čipovanje ličnih dokumenata omogućiće objedinjavanje i proširenje tih baza podataka, što je samo uvod u čipovanje ljudi. Trenutno se promovišu ugradni čipovi veličine zrna pirinča, koji omogućavaju lakše novčane transakcije (recimo, u ekskluziovnim klubovima), lakše praćenje zdravstvenog stanja srčanih bolesnika, lakši nadzor nad neposlušnom decom, ili lakše obezbeđenje bogatih ljudi koje bi neko mogao da otme (346-7). U sledećem koraku, svi zaposleni u nekoj firmi mogli bi biti obavezani da uz sebe, iz razloga bezbednosti ili komunikacije, moraju imaju neki aktivni čip. Ako bi se ova praksa dovoljno raširila, posle izvesnog vremena, sve kategorije stanovništva praktično bi bile elektronski «pokrivene». Time bi nadzor nad ponašanjem i kretanjem ljudi postao totalan. Totalitarni potencijali ovakvog sistema praktično bi bili neograničeni.

Još jedan znak opasnosti za tradicionalne hrišćane jeste širenje ideologije antihumanističkog pseudo-ekologizma. Reč je o osećaju moralne superiornosti onih najbogatijih i najmoćnijih na Zapadu nad prikraćenim delovima čovečanstva na Istoku i na Jugu. Ta ideologija je usredsređena u duhovnom pokretu u kojem su, svesno ili nesvesno, mnogi intelektualci i pripadnici srednje klase u SAD i u EU. Pokret se zove Novo doba (New Age) i svojevrsna je mešavina istočnjačkog misticizma i ekologije (172-249; 257-300) .

Ekološka komponenta ove ideologije sastoji se u uverenju da je planeta Zemlja (Geja) ne samo svojevrsno živo biće, već i najviša vrednost. Tu vrednost sada ugrožavaju ljudi svojom brojnošću. Broj ljudi se mora smanjiti na jednu, do najviše dve milijardi. Time će se ujedno sačuvati priroda, a preostali ljudi moći će uživati visoki standard. Smanjenje stanovništva mora se obaviti pre svega u najsiromašnijim zemljama. To će se moći uraditi tim lakše što su najsiromašniji ljudi na neki način sami krivi za svoju sudbinu.

Moralna krivica siromašnih je druga, pseudo-duhovna komponenta Nju ejdža. Jer, novodobci veruju u darmu i karmu – evolutivno uzdizanje duše kroz više života, u skladu sa moralnim ponašanjem u prethodnom životu. Naime, pripadnicima više i srednje klase iz SAD i EU veoma je prijatno da čuju da je njihov sadašnji dobar život zapravo nagrada za ispravan život u prethodnoj egzistenciji. Zato je shvatanje o darmi i karmi postalo toliko popularno na Zapadu. Takođe je za pripadnike viših klasa prijatno čuti i da su siromašni i ubogi svojim ranijim životom zapravo sami skrivili svoju zlehudu sudbinu, a da oni sami sa tim patnjama nemaju ama baš nikakve veze.

Spoj pseudo-ekologizma sa ovakvim pseudo-hinduizmom daje zastrašujući zaključak: da bi se sačuvala Zemlja (priroda, Geja), možda će biti potrebno čak i ukloniti ljude «nižeg nivoa moralne evolucije». To neće biti zločin. Time će se samo ljudima, kako živim tako i mrtvim, pružiti prilika za dalju «evoluciju». Svi će moći da se rode u «zlatnoj milijardi» i svi će moći da dalje duhovno napreduju u hiljadugodišnjem carstvu mira, progresa i ekološke ravnoteže čoveka i majke Zemlje.

Time se, po tradicionalnim hrišćanima, zapravo priprema ideološka osnova za genocid planetarnih razmera. Ne samo Indusi i Kinezi, već i Rusi, za koje novodobski ideolozi kažu da kontrolišu «nesrazmerno velike prirodne resurse», lako mogu postati žrtva neke buduće globalicističke «eko-akcije». U uslovima svetske dominacije jedne totalitarne države i neodgovorne elite koja za sebe veruje da je superiorna u moralno-evolutivnom smislu, takva akcija može imati sve tehnološke mogućnosti da bude izvedena. Apokalipsa, koja će time započeti, neće više biti samo religijska vizija uznemirenih proroka. Apokalipsa će postati realnost za najveći deo čovečanstva. Za te milione nesrećnika «prebačenih na drugi vibracioni nivo» (kako je njihovu fizičku eliminaciju eufemistički nazvao jedan od ideologa Nju ejdža; 275) dolazak Antihrista više neće biti nužan da bi se susreli sa aposlutnim zlom. Njih će Zlo već dovoljno puta opljačkati, silovati i ubiti da bi ga sasvim solidno spoznali (172-249; 257-300).

Tako je hrišćanski antigloblizam, kao što pokazuje i ova knjiga, vrlo važan deo globalnog otpora novom totalitarizmu. U tom otporu pravoslavni hrišćani sa periferije sistema stoje uporedo sa preostalim iskrenim katoličkim i protestantskim hrišćanima iz njegovog središta. Kao što veli Tatjana Goričeva, pravoslavna teoretičarka, «mi smo njima potrebni i oni su potrebni nama, pravoslavnima, ti poslednji rimokatolici, poslednji protestanti. Ako oni nestanu i mi ćemo ostati nasamo sa neprijateljskim svetom» (484). Isto tako, antiglobalistička levica i antiglobalistička desnica – čiji su sastavni deo hrišćanski antiglobalisti – potrebni su jedni drugima. Ako bilo ko nestane, ako bilo ko posustane u otporu najnovijem totalitarizmu, u otporu satanskom idolopoklonstvu Mamonu, tom demonu novca i pohlepe, svako će izgubiti. Izgubiće levica. Izgubiće desnica. Izgubiće čovečanstvo. Jer, pod vlašću novodobskih egomanijaka, totalitarnih vođa i neoliberalnih usrećitelja, teško da će više bilo ko normalan i moralan uopšte moći da preživi.

Pečat , 27. juni 2008, br. 17, str. 50 -52.

1. «Jedan pokret je na pomolu», Politika, 4. juli 2007, str. 11, www.politika.co.yu/pogledi/Slobodan - Antonic /t 33498 . sr . html