Početna strana > Prenosimo > Direktor škole, „razgraničenje“ i „Dogodine u Prizrenu“, ili lekcija iz patriotizma koja nam nedostaje
Prenosimo

Direktor škole, „razgraničenje“ i „Dogodine u Prizrenu“, ili lekcija iz patriotizma koja nam nedostaje

PDF Štampa El. pošta
Milan Dinić   
sreda, 13. mart 2019.

Direktor osnovne škole „Nikola Tesla“ u Rakovici, Stanislav Stevuljević, naterao je nekoliko učenika osmog razreda (14-15 godina starosti) da skinu majice zbog, kako je ocenio, neprikladnih poruka na njima. Kako je izjavio direktor, petorica dečaka nosilo je majicu na kojoj je pisalo „Dogodine u Prizrenu“ sa sve avionima i tenkovima, dok je jedan učenik nosio majicu sa likom Gavrila Principa i njegovim citatom „naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašiti gospodu“.

Ovaj događaj izazvao je oprečne reakcije javnosti a u većini komentara izneto je zgražavanje na ponašanje direktora. Sa druge strane stoji argument da je direktor postupio ispravno jer škola nije mesto na kome bi deca trebalo da iznose političke stavove ili da se bave politikom. Međutim, da li je baš tako – gde su granice za to koje teme bi trebalo da imaju mesta u školi a koje ne, i ko bi trebalo da ima prava da te granice odredi?

Razumljivo je da škola nije mesto na kome bi deca trebalo da se bave politikom – jer, nisu dovoljno naučila o tome, niti su nisu dovoljno zrela da bi se aktivno bavili političkim temama. (Doduše, isti argument verovatno važi i za dobar deo onih koji imaju pravo glasa.)

Međutim, da li bi isti princip koji je primenio direktor škole u Rakovici trebalo da važi i ukoliko bi se dete u školi pojavilo sa majicom na kojoj je petokraka i lik Čegevare, ili majica u duginim bojama sa porukom „Ljubav menja svet“? Jer, šta je sporno u poruci „ljubav menja svet“, što je, inače, bio slogan „Gej parade“ u Beogradu 2016? Šta ćemo sa đacima koji nose brojanice, krst oko vrata, ili polumesec, Davidovu zvezdu – koji su religijski ali i politički simboli? (Nisu li ratovi na Balkanu upravo dobrim delom bili religijski sukobi?) Ili – što je čest slučaj u školama – nošenje dresa neke reprezentacije, recimo Brazila, na kome su i grb i zastava neke zemlje, što su čisti politički simboli? A šta ćemo tek sa „školskom slavom“ – gde je tu inkluzija drugih religijskih zajednica koje nemaju slavu? Debate na ovu temu se javljaju i u drugim, daleko uređenijim društvima nego što je srpsko. Na osobama koje su odgovornim pozicijama – kao što su nastavnici, direktori škola – jeste da na najodgovorniji način reaguju i razreše svaku situaciju.

Ovo nas dovodi do drugog pitanja – da li je reakcija direktora i nastavnika u školi u Rakovici u ovom slučaju bila ispravna? Kako je objasnio direktor Stevuljević, on je đake pozvao u kancelariju i, u prisustvu razrednih starešina, rekao da nošenje tih majici nije pravi način da se iskaže patriotizam. „Rekao sam im, recimo, da kad navrše 18 godina mogu da se prijave da služe vojsku“, naveo je direktor. Ovde je direktor rekao suštinu, koju bi i te kako trebalo ponavljati deci ali i odraslima u Srbiji: patriotizam nije nošenje majica i zastava, tri prsta, grupno dranje „Kosovo je srce Srbije“ i pretnje osvetama Albancima, Hrvatima preko komentara na internetu. Patriotizam se pokazuje na delu: uradi to što pričaš ili, ako ne možeš sam to da sprovedeš, konkretno doprinesi da se to za šta se zalažeš ostvari.

Ako ti je stalo da budemo „dogodine u Prizrenu“ – onda prvo sam idi u Prizren i vidi kako tamo živi tridesetak preostalih Srba. (Moguće je otići u Prizren, putevi su otvoreni, stalno postoje autobuske ture za manastire na KiM, ali i za pojedine gradove; postoje prevoznici i na samom Kosovu.) Raspitaj se gde je i kako živi Milica Đaković, jedini srpski đak u tom gradu, vidi u kakvom je stanju srpska crkva, ponudi im pomoć u novcu (ili, ako nemaš novac – ponudi pomoć u stvarima ili radu). To je lekcija iz patriotizma koja nedostaje i našoj deci i roditeljima, ali i profesorima i nastavnicima. Ne samo ta deca, već i dobar deo onih koji viču „dogodine u Prizrenu“, prstom ne bi na mapi mogli da ubodu gde je Prizren a još manje njih bi znalo da kažu čija je to prestonica bila i u kom veku srpski car živeo i umro.

Međutim, reakcija direktora škole je bila samo delimično ispravna. Umesto da iskoristi ovaj događaj i organizuje dan posvećen pitanju patriotizma i odgovornog ponašanja prema zajednici u kojoj si, na kome bi govorili direktor i nastavnici – oslanjajući se isključivo na zvaničan školski program – škola, koliko znamo, nije uradila ništa dalje, osim što je direktor morao da se pravda pred medijima.

Da li bi isti princip koji je primenio direktor škole u Rakovici trebalo da važi i ukoliko bi se dete u školi pojavilo sa majicom na kojoj je petokraka i lik Čegevare, ili majica u duginim bojama sa porukom „Ljubav menja svet“? Jer, šta je sporno u poruci „ljubav menja svet“, što je, inače, bio slogan „Gej parade“ u Beogradu 2016?

Upravo u načinu na koji se direktor pravdao pred javnošću se i vidi zašto kod nas nema ni „p“ od patriotizma. U istoj izjavi u kojoj je kazao da je đacima poručio da kad navrše 18 godina idu u vojsku, direktor Stevuljević je dodao: „Nošenje majica sa porukama koje mogu izazvati svakakve reakcije ne valja. Zamislite da su uradili selfije u tim majicama i da se to pojavilo na mrežama, onda bi rekli ’pogledajte šta se radi u školama, kakve su ovo provokacije... Cela država se upinje da normalizuje odnose sa komšijama, a onda mi treba u školama da pravimo skandale’“. U poslednjoj rečenici direktor se, reklo bi se, „upecao“, jer je, boreći se protiv politike, uzeo na sebe da tumači politiku i da se njom bavi! Jer, kakve veze direktor jedne osnovne škole ima sa time da tumači politiku naše države prema susedima? Da ne govorimo o tome da se veliki broj ljudi u Srbiji ne slaže sa načinom na koji naša država, i pod ovom i pod prethodnim vlastima, „normalizuje“ odnose sa susedima.

Ako ti je stalo da budemo „dogodine u Prizrenu“ – onda prvo sam idi u Prizren i vidi kako tamo živi tridesetak preostalih Srba… To je lekcija iz patriotizma koja nedostaje i našoj deci i roditeljima, ali i profesorima i nastavnicima 

Izuzevši deo poruke đacima da se prijave i idu u vojsku kad napune 18. godina, u drugom delu izjave direktor Stevuljević pokazuje ono što nikako ne bi smelo da bude prisutno u obrazovanju – samocenzuru! Jer, nije li upravo uloga škole da uči decu kako da budu provokativna, ali na inteligentan i potkovan način? Kada direktor Stevuljević kaže: „onda bi rekli ’pogledajte šta se radi u školama, kakve su ovo provokacije“ – znači li to da sutradan morati da se kaže da je NATO 1999. izvršio „humanitarnu intervenciju“ a ne „agresiju“ nad Srbijom, jer je ova druga formulacija takođe „provokativna“ u očima mnogih van Srbije?!

Ovaj slučaj sa majicama je, zapravo, dobar primer suštine koji leži iza celog incidenta: Srbija, nažalost, ima elitu koja je samocenzurisana i ćuti, koja nije u stanju ili ne želi da pomogne društvu da nauči kako da bude odgovorno prema zajednici i kako da se bude pravi patriota. Prostora zato imaju najgrlatiji maloumnici koji, osim psovki i parola, ništa nisu u stanju da sprovedu od toga o čemu urlaju. Između su oni koji su se snašli, u politici i/ili biznisu, i dobar deo ljudi koji nema gde…

Dogodine u… Ma, ko više ovde misli šta će biti dogodine…

Milan Dinić

Tekst je objavljen u najnovijem broju lista „Svedok“, od utorka, 12.3.2019.

(www.svedok.rs)

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner