понедељак, 09. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Злочин и/или помирење – на маргинама два хапшења, једног (не)изручења и предлога једне резолуције
Политички живот

Злочин и/или помирење – на маргинама два хапшења, једног (не)изручења и предлога једне резолуције

PDF Штампа Ел. пошта
Мирјана Радојичић   
уторак, 30. јун 2015.

Свака реактуализација теме ратних злочина почињених током ратова за еx-југословенско територијално наслеђе од њиховог окончања наовамо, у западнобалканским друштвима се, декларативно узев, образлаже потребом да се очува сећање на жртве, завађени народи дефинитивно помире и на тим основама  успостави праведан и трајан мир у региону. Под  прилично спорном претпоставком да је тако конципиран, тај амбициозни пројекат и имао изгледа за успех (већина социјалних психолога и психолога политике скреће пажњу да ка назначеном циљу, или бар овом његовом другом, помирбеном и миротворачком делу, пре води непосезање за и недирање у тек превладане трауме, него њихово упорно ретематизовање и наративизација), данас, више од деценију и по након окончања и последњег, косовско-метохијског чина еx-југословенске ратне драме, без двоумљења се може уствpдити да је реализовано занемарљиво мало од свега наведеног и безброј пута мање или више свечано прокламованог.

Реакције босанскохерцеговачке и косметске јавности, то јест њихових несрпских делова, на недавна хапшења Насера Орића и Рамуша Харадинаја по српским потерницама расписаним 2008. и 2006. године, а потом и неизручивање првог властима Републике Србије, већ БиХ-а, те ослобађање другог и његов повратак на Косово, на недвосмислен начин су изрекле и више од тога: да прокламовано, заправо, није ни било, или бар не међу приоритетним, циљевима постратног управљања земљама региона. Сличну поруку одаслале су и реакције тамошње јавности на ослобађајуће пресуде Хашког трибуналa именованој двојици, изречене исте, 2008. године, а не мање речит био је и одговор хрватског јавног мњења на ослобађајуће пресуде  Трибунала генералима Готовини и Маркачу поткрај 2012.

По окончању сукоба какви су били они на просторима еx-Југославије, много височије од одавања пијетета жртвама и помирења донедавно зараћених народа, на агенди националних циљева је, испоставило се,  позиционирано очување онога што је ратом стечено и декриминализација начина на који је то учињено. А у тим настојањима – и томе нас новија историја региона гласно подучава – више је него добродошла помоћ оних без којих се ни током ратних окршаја ништа значајније није могло стећи, или бар не правно верификовати.

У том кључу треба тумачити све дипломатске и парадипломатске акције „међународне заједнице“ које су у задњих двадесетак година бивале интензивиране углавном пред годишњице великих злочина које су у протеклим ратовима починили припадници српског народа, првенствено сребреничког, па и ову најновију, која је резултирала британским  Предлогом резолуције о Сребреници. У том документу који би за неколико дана, то јест уочи обележавања двадесетогодишњице  масакра над босанским муслиманима, требало да се нађе пред Саветом безбедности УН, злочини над тамошњим Србима, како је већ уочено,  нису поменути нити један једини пут!

Том нескривеном и најчешће извана подупираном претензијом на монополизовање патње, односно изузимање злочина који су је произвели из дугог ланца узајамно се провоцирајућих ратних недела за којима су посезале све зараћене стране у западнобалканској „Југославији у малом“, и две деценије по окончању рата неодустајно се демонстрира намера да се за себе обезбеди привилегована морална позиција апсолутне жртве, приправне да од других перманентно очекује извињење и  никада не тражи опроштај. Тако је неосновани (ако уопште аутентичан, а не вешто фингиран), страх од релативизације тог, појединачно узев, најмасовнијег злочина почињеног током ратова за еx-југословенско територијално наслеђе, до које би, како се тврди, дошло његовим смештањем у шири злочиначки контекст  скорије босанскохерцеговачке ратне прошлости, производио и још увек производи реалност његове апсолутизације као понуђене основе заговараног помирења два, почетком деведесетих зараћена народа. 

На тим основама замишљено, оно се, наиме, испоставља као могуће само под претпоставком пристајања српске стране на предодређену јој позицију апсолутног џелата у реченом рату, позицију на коју она, с обзиром на свој реалан удео у његовом злочиначком салду, нити може нити треба да пристане. Јер, тај удео се ни у блиској, а камоли даљој будућности неће, засигурно, утврђивати само на основу писане заоставштине необјективних и самокомпромитованих институција међународне “правде”, ма колико напора у том правцу улагали они који су их оснивали и све време након тога здушно подржавали.

С друге и, чини се, важније стране, инсистирањем на квалификовању претрпљеног страдања као злочина геноцида (та реч стигма се у у иницијалној верзији предлогa pезолуције појављује више десетина пута, а термин „помирење“ само једном!) који је наводно починио српски ратни противник, од којег се очекује да га као таквог („злочин над злочинима“) призна и тиме жртви осигура симболичку и моралну надмоћ над њим, настоји се, јасно је, максимализовати шанса да се при предстојећем, односно прижељкиваном редефинисању државног статуса БиХ обезбеди победа сопствене концепције тог статуса (унитарна уместо постојеће, de facto конфедералне државе, каква се, како се каже, народу жртви геноцида нипошто не би смела подметнути као трајна). Злочину се на тај начин, уз већ му иманентне – психолошку и социјалну димензију, прибавља још једна – политичка, димензија политичког инструмента, политичке батине којом се покушава издејствовати оно што се није успело извојевати на бојном пољу – повиновање донедавног ратног противника и претендента на исти животни простор сопственој визији његовог, према очекивањима скорог, државно-правног  редизајна.

У таквим околностима, помирење донедавно зараћених народа, ако и када до њега дође, биће, засигурно, оно што је, у мери у којој је већ постигнуто, и до сада углавном бивало – исход компромисерске и конформистичке природе људског живота као таквог, пре него спољашњих, понајмање овима сличних,  интервенција у његове токове.

Штавише, до помирења ће се, рекло би се, брже стизати упркос него захваљујући њима. И, то је оно што би морао имати на уму свако коме је истински стало до трајне пацификације региона, односно укидања претпоставки за обнављање међунационалних сукоба у његовој ближој или даљој будућности. Управо њима се, чини се, обраћа Џефри Бест са страница своје знамените и награђиване књиге Wаr & Law since 1945 следећим упозорењем: “Највише што свако од нас може да учини јесте да учи од историчара и  истраживача друштва који проучавају узроке оружаних конфликата и оно што њима води; да покушава да идентификује културалне и политичке околности које минимализују пре него максимализују ризике њиховог избијања и зла које остављају за собом; следствено томе, да у својој и доступним му државама промовише и подржава политике усмерене ка креирању таквих околности; и да буде приправан да понесе терет непопуларности међу онима који су за ‘одлучније’ и ‘енергичније’ приступе”.

Ауторка је научни сарадник Института за филозофију и друштвену теорију у Београду 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер