петак, 20. мај 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Зашто треба гласати „НЕ“ – Изаћи на црту узурпаторима и окупаторима!
Политички живот

Зашто треба гласати „НЕ“ – Изаћи на црту узурпаторима и окупаторима!

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
недеља, 16. јануар 2022.

Референдум о променама Устава нам се ових дана подмеће као предизборно изјашњавање између за власти и опозиције. То, руку на срце, углавном чини опозиција, која се нада да ће за рачун отпора променама устава испасти јача него што јесте. Притом постоје људи који су спремни да гласају „да“ јер је Вођа рекао да треба, постоје људи спремни да гласају „не“ јер је Вођа рекао да не треба, постоје, најзад, и људи који су спремни да гласају за „не“ јер Вођа преко својих кербера намигује да ипак тако треба. То су све обичне и уобичајене политичке манипулације.

Постоје, уосталом, и они који би продали рођене мајке када би им из Европске уније и Венецијанске комисије климнули главом да то „доприноси европским интеграцијама Србије“. Ови људи су у великој мери гори од напредњачких ботова, јер су уверени у своју памет и врлину, док их ЕУ и њене идеолошке испоставе вуку за нос већ 20 година.

Овај текст се не обраћа никоме од њих. Они имају своје политичке агенде и (мисле да) знају шта се од њих очекује. Овај текст се обраћа грађанима који су свесни да је политичка сцена Србије каљужа коју је непријатно гледати, а камоли гацати кроз њу, али желе да учине нешто корисно за своју земљу.

Постоје, уосталом, и они који би продали рођене мајке када би им из Европске уније и Венецијанске комисије климнули главом да то „доприноси европским интеграцијама Србије“

Пре свега, нашироко се шири дефетизам да „нема смисла излазити на референдум“, јер (1) власт ионако има већину; (2) и ако је нема, лако може да је намести; (3) нећемо да дајемо легитимитет власти изласком на референдум; и (4) ионако нема неке битне разлике између два концепта судства о којима се гласа.

О прва три аргумента сасвим укратко: (1) већина коју „власт има“ не преводи се нужно у већину по питању уставних промена (и власт то добро зна, зато и мути воду са причама о „бојкоту“); (2) гласање се може лажирати донекле, али не превише, а већ смо видели колико лако игнорисање политичке реалности од стране власти прераста у масовне протесте; и на крају крајева, (3) легитимитет власти на овом референдуму може се дати само (директном или индиректном) подршком за уставне промене које је она донела.

Аргумент под (4) представља, међутим, сложеније питање. Већи број људи је ових дана убедљиво аргументовао да из перспективе обичног грађанина нема нарочите разлике између система у коме судије поставља скупштина пуна мапета, или то чини недодирљива клика унутар свог затвореног круга. То је у принципу тачно, јер тиранију није брига за формалне механизме.

Погледајте, уосталом, како власт контролише медије, универзитете, синдикате, привредне организације - све оне имају своје „стручне савете“ које не поставља Скупштина, па опет сви свирају у фрулу режима и клијентистичке, колонијалне елите – како коме и кад коме затреба. До тада одржавају кринку стручности и објективности, и глуме независност.

Ко је, заправо, највише загрејан за ове промене? ЕУ, Венецијанска комисија, и њихови локални сатрапи. Они иначе управљају овом државом преко фондова, НВО стручњака, и притисака на владу и скупштину

Ко је, заправо, највише загрејан за ове промене? ЕУ, Венецијанска комисија, и њихови локални сатрапи. Они иначе управљају овом државом преко фондова, НВО стручњака, и притисака на владу и скупштину (они пишу и намећу законе и уредбе, састављају „извештаје о напретку“, „финансирају пројекте“), а по питању судства би хтели да у остваривању утицаја на ову грану државе „прескоче посреднике“. Шта то значи? Значи да ће везе „независног судства“ са режимом прећи из формалног у неформални однос, али ће зато тим „независним стручњацима“ стручњацима и даље бити омогућено обиље „усавршавања“, „радионица“, „стручних конференција“, и других јагњећих бригада о трошку ЕУ и глобалне колонијалне олигархије, где ће бити упознати са „најбољим праксама“ и где ће им бити пренесен одговарајући „ноу-хау“ о „европским стандардима“ које треба „имплементирати“ код куће.

Е, сад, оно најважније: Устав Србије је лош, и својом химеричношћу и недореченошћу у великој мери омогућује катастрофално стање у земљи. А ако је српски Устав лош, српско судство је још горе. Судство је, штавише,вероватно највећи проблем и кључна неуралгична тачка дисфункционалногсрпског друштва. Обичан човек се ужасава могућности да мора да се суди око нечега, исто колико се ужасава могућности да заврши у болници.

Није, дакле, ствар у томе да је српско судство добро, и да га по сваку цену треба чувати таквим какво јесте; нити је ствар да је Устав некакво Свето Писмо који нико не сме да мења. Ствар је у томе како је режим приступио тим изменама. А приступио је на недемократски, патерналистички, срамотан начин

Није, дакле, ствар у томе да је српско судство добро, и да га по сваку цену треба чувати таквим какво јесте; нити је ствар да је Устав некакво Свето Писмо који нико не сме да мења. Ствар је у томе како је режим приступио тим изменама. А приступио је на недемократски, патерналистички, срамотан начин.

Прво, измене судског система нису плод никакве иоле озбиљне јавне расправе, а таман посла да су плод захтева грађана за ваљаном правном заштитом. Оне су диктат који су написали странци, ставили на сто министарству које га је преписало и превело, и испоручило једнопартијском парламенту, који га је одобрио након трагикомичне симулације „парламентарне дебате“. У целом том процесу грађани нису учествовали, нити је ико од кондуктера циркуса сматрао да они треба да у њему играју икакву улогу. Грађане нико није питао шта мисле о Уставу, нити шта мисле о судству – питали су Венецијанску комисију. Грађане затим нико није питао ни шта мисле о мишљењу Комисије, нити о предлогу Министарства, нити о уставним променама о којим је „расправљала“ једнопартијска скупштина, и које је – на крају – и усвојила.

Само зато што су пред својим страним менторима морали да одрже привид демократије, изнели су тај свој прљави интерни посао на референдум, и поставили апсолутно скандалозно референдумско питање из кога уопште није јасно шта се подржава, и за шта се гласа. Претходно су укинули цензус излазности, надајући се, очигледно, да ће целу ствар завршити мобилисањем своје партијске војске, без много буке. Као што су без буке и испод жита усвојили пакет закона о енергетици због кога сада лете главе људи који су га писали, и који су га подржали – очигледно без икаквих обзира према потребама и могућностима државе и друштва.

Изаћи на референдум, и заокружити „не“ стога није никакав магични потез чаробним штапићем који ће да „заштити уставни поредак Србије“ (мисли се наравно на очување КиМ у саставу земље) и да притом „сруши напредњачки режим“ и „обори Тиранина са власти“. Наравно да неће.

Изаћи и заокружити „не“ шаље само једну поруку страним архитектама колонијалног поретка у земљи, и њиховим домаћим концесионарима и подизвођачима: нећемо да климамо главом док ви правите од ове земље оно што вама одговара. То је суштина, то је цела поента

Изаћи и заокружити „не“ шаље само једну поруку страним архитектама колонијалног поретка у земљи, и њиховим домаћим концесионарима и подизвођачима: нећемо да климамо главом док ви правите од ове земље оно што вама одговара. То је суштина, то је цела поента.

Ми живимо у земљи у којој су све јавне институције узурпиране и киднаповане, а један део њих под отвореном и неприкривеном страном окупацијом (не само не Космету, камо среће да је тако!). Од нас се сада тражи да као народ који је политички обесправљен јавно кажемо „у реду је“.

Овај референдум је као она огавна пракса када вадите кредит у банци, па вас љубазни службеник са лажним осмехом води као мало дете кроз десетине и стотине папира и говори „потпишите овде, и овде, и овде“ (после се испостави да су тако преварили и покрали милион грађана). Само што овде није у питању 30% наше плате, него устројство целе земље.

Овај референдум није никакво страначко изјашњавање, није спасоносни гест који ће Србију претворити у Елдорадо, није „последња шанса“ ни за шта. Ово јесте приликада српски народ и грађани Србије изађу на црту узурпаторима и окупаторима, и кажу да неће да буду статисти у властитој држави.

Устав Србије, још једном, није никакав сакрални текст, нити је магијски печат који спречава да Србија нестане. Али он ипак гарантује да суверенитет у Србији носи народ, а не скупштина, влада, Европска унија, или Венецијанска комисија. Време је да их све на то подсетимо.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер