Početna strana > Rubrike > Politički život > Zašto Aleksandar Vučić, uprkos obećanju datom u Narodnoj skupštini, još uvek nije poslao pisma predsednicima Ruske federacije i Narodne Republike Kine sa zahtevom da ne dozvole prijem tzv. "Kosova" u UN
Politički život

Zašto Aleksandar Vučić, uprkos obećanju datom u Narodnoj skupštini, još uvek nije poslao pisma predsednicima Ruske federacije i Narodne Republike Kine sa zahtevom da ne dozvole prijem tzv. "Kosova" u UN

PDF Štampa El. pošta
Vuk Jeremić   
utorak, 18. oktobar 2022.

Na Pokrov Presvete Bogorodice u tron Svetog Save u Pećkoj patrijaršiji uveden je četrdeset šesti poglavar Srpske pravoslavne crkve, Njegova svetost patrijarh srpski Porfirije. Želim mu mnogaja ljeta, kao i mnogo mudrosti i snage koja će dostojnom pastiru trebati u složenim vremenima koja dolaze.

Svetosavska tradicija predstavlja jedan od temelja srpskog nacionalnog identiteta, koji u kontinuitetu opstaje više od osam stotina godina, uprkos značajnim istorijskim izazovima.

To moramo imati na umu kada govorimo o statusu naše južne pokrajine Kosovo i Metohija, gde se nalaze neke od naših najvećih svetinja. Ukoliko bismo ih se odrekli, presekli bismo vezu sa svojim vekovnim identitetskim korenom. To bi bio težak udarac naporima da se budućim generacijama prenese svest o kolektivnom postojanju, bez koje bismo se suočili sa iščezavanjem u vrtlogu svetskih previranja, poput mnogih drugih naroda u istoriji.

Članstvo takozvanog “Kosova” u Ujedinjenim nacijama, nezaustavljivo bi vodilo stvaranju jedinstvene albanske države na Balkanu - nevažno da li za pet, deset ili više godina. Kažem nezaustavljivo, jer ne postoji mirnodopski međunarodni mehanizam kojim bi se to moglo sprečiti. U Ujedinjenim nacijama (UN), na primer, sve što bi dve punopravne države članice koje su odlučile da se ujedine (konkretno Albanija i Kosovo) trebalo da urade je da pošalju zajedničko pismo Generalnom sekretaru UN u kojem bi ga obavestile o toj svojoj odluci. Oko članstva u UN te nove, ujedinjene države, ne bilo nikakve rasprave, glasanja, ili mogućnosti nečije upotrebe veta. Ne treba gajiti iluzije da bi proces albanskog ujedinjenja sprečila Amerika, Evropa ili interesni krugovi u Tirani koji bi se time osetili ugroženi. Ta stvar bi možda na određeno vreme mogla biti odložena, ali bi se izvesno, nakon kraćih političkih i diplomatskih komešanja, okončala u skladu sa prirodnom težnjom većine albanskog stanovništva sa obe strane granice i iz dijaspore.

Članstvo takozvanog “Kosova” u Ujedinjenim nacijama, nezaustavljivo bi vodilo stvaranju jedinstvene albanske države na Balkanu - nevažno da li za pet, deset ili više godina

Imajući u vidu brojnost albanske nacionalne manjine u susednim zemljama, ovakvim presedanom stvorena jedinstvena albanska država bi nesumnjivo gajila pretenzije prema njima, prouzrokujući nestabilnost u regionu. Kada je reč o svetinjama Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji, koje bi se u tom slučaju našle na teritoriji jedinstvene albanske države, međunarodno-pravno afirmisane kroz članstvo u UN, neizbežno bi se otvorilo pitanje njihovog statusa. Opštepoznata norma u pravoslavnom svetu je da na teritoriji jedne države može postojati i delovati samo jedna kanonski priznata pomesna crkva. Iako je tokom istorije bilo povremenog odstupanja od tog pravila, težnja Vaseljenske patrijaršije u Carigradu, prve među jednakima u pravoslavnom svetu, je da to pravilo održi (a sa njim i svoju posebnost, imajući u vidu da neupitno priznanje crkvenog statusa mora stići iz Carigrada). S obzirom da je Albanska pravoslavna crkva u potpunosti autokefalna i priznata u pravoslavnom svetu, pokrenula bi se tema administrativnog upravljanja našim svetinjama poput Pećke patrijaršije, Gračanice ili Visokih Dečana.

Albanski zvaničnici i istoričari su do sada već u više navrata otvoreno dovodili u pitanje poreklo pravoslavnog kulturnog nasleđa na Kosovu i Metohiji, i to ne samo u UNESCO-u. Stvaranje jedinstvene albanske države bi tom delovanju dalo novi zamah, a Carigrad bi se suočio sa pritiscima da “presudi” u njihovu korist, odnosno da prizna albansko preuzimanje kontrole nad pravoslavnim bogomoljama na teritoriji novostvorene države. Slučaj “Pravoslavne crkve u Ukrajini”, kojoj je, uprkos žestokom protivljenju Ruske pravoslavne crkve, Carigrad 2019. godine dodelio tomos o autokefalnosti, daje povoda za brigu. Ako je Carigrad bio spreman da u rešavanju pitanja koje se direktno tiče nečijih identitetskih temelja odbaci stav Moskovske patrijaršije, neuporedivo uticajnije nego što je naša, čemu onda mi možemo da se nadamo?

Politika Narodne stranke u vezi sa statusom naše južne pokrajine je jasna i nepromenljiva - Kosovo i Metohija je neotuđivi deo Srbije. Njen povratak u ustavno-pravni poredak Srbije mora biti dugoročni cilj svake odgovorne vlasti, koliko god to delovalo neostvarivo u svetlu aktuelnih okolnosti. Međutim, treba imati u vidu da su istorijske prilike u kojima se nalazio srpski narod bivale i znatno teže, kao i da su odnosi u svetu podložni promenama. Zato ne treba gubiti nadu, marljivo i sistemski radeći na snaženju naše ekonomije, društva i države.

Budući da smo mala i nedovoljno razvijena zemlja, moramo razumeti i pratiti savremene tokove i izbegavati sukobe koji bi nas mogli skupo koštati. To podrazumeva i racionalan pristup rešavanju postojećih problema u vezi sa Kosovom i Metohijom, u koje su uključeni i akteri čiji se interesi danas razlikuju od naših - posebno imajući u vidu činjenicu da nam je autonomni kapacitet da zaštitimo naš narod i svetinje u pokrajini značajno ograničen.

Narodna stranka je prilikom nedavne skupštinske rasprave o Kosovu i Metohiji predložila sveobuhvatnu rezoluciju u kojoj su navedeni konkretni koraci koje bismo kao država trebalo da preduzmemo na unutrašnjem i spoljnopolitičkom planu. Verujući da bismo po ovom pitanju svi morali da učinimo sve što je u našoj moći da bi se postiglo jedinstvo, bili smo spremni da u otvorenoj raspravi prihvatimo svaku razumnu primedbu na plan koji smo predstavili. Nažalost, naša rezolucija nije čak ni stavljena na razmatranje, niti je od strane vlasti predočen bilo kakav alternativni plan daljeg delovanja.

Imajući u vidu sve učestalije i nedvosmislenije izjave visokih stranih  zvaničnika da odnosi Beograda i Prištine u bliskoj budućnosti moraju biti u potpunosti normalizovani, sa posebnim akcentom na uzajamno priznanje i članstvo “Kosova” u UN, od izuzetnog je značaja da predsednik svoje javno obećanje dato u Narodnoj skupštini što pre ispuni

Jedini verbalni ustupak koji je tokom skupštinske rasprave prisutni predsednik Republike javno učinio je prihvatanje našeg predloga (jednog od dvadesetak) da hitno uputi zvanična pisma predsednicima Ruske Federacije i Narodne Republike Kine. U tim pismima bi se od njih eksplicitno zatražilo da ukoliko članstvo takozvanog “Kosova” u UN ikada bude stavljeno na dnevni red Saveta bezbednosti UN, te zemlje iskoriste pravo veta koje imaju prilikom donošenja odluka u tom telu svetske organizacije i time blokiraju aplikaciju Prištine. S obzirom da je Poveljom UN nedvosmisleno definisano da je punopravno članstvo u UN moguće ostvariti isključivo uz eksplicitnu saglasnost Saveta bezbednosti, kao i da je aktuelni stav Moskve i Pekinga da će se po pitanju Kosova i Metohije u UN postaviti onako kako Beograd to od njih bude zatražio, ovim bi se otklonile mnoge nejasnoće u vezi dijaloga Beograda i Prištine, bar kada je reč o limitiranju međunarodnih ambicija zagovarača kosovske nezavisnosti.

Koliko mi je poznato, uprkos javno izrečenom obećanju u Narodnoj skupštini, predsednik Republike do današnjeg dana ta pisma nije poslao. U međuvremenu, propustio je i da u svom obraćanju na otvaranju godišnjeg zasedanja Generalne skupštine UN kaže da je za Srbiju članstvo takozvanog “Kosova” u UN neprihvatljivo. Teško je poverovati da je po sredi bio samo previd, s obzirom da je predsednikovo izlaganje u Njujorku, za razliku od prethodnih godina, u diplomatskom i jezičkom smislu bilo sastavljeno na izuzetno stručan način, kao i da ga je čitao.

U međuvremenu, propustio je i da u svom obraćanju na otvaranju godišnjeg zasedanja Generalne skupštine UN kaže da je za Srbiju članstvo takozvanog “Kosova” u UN neprihvatljivo. Teško je poverovati da je po sredi bio samo previd

Imajući u vidu sve učestalije i nedvosmislenije izjave visokih stranih  zvaničnika da odnosi Beograda i Prištine u bliskoj budućnosti moraju biti u potpunosti normalizovani, sa posebnim akcentom na uzajamno priznanje i članstvo “Kosova” u UN, od izuzetnog je značaja da predsednik svoje javno obećanje dato u Narodnoj skupštini što pre ispuni. To bi bio važan korak u borbi za očuvanje teritorijalne celovitosti i doprinos naporima da obezbedimo to da i četrdeset sedmi duhovni pastir srpskog naroda bude uveden u tron Svetog Save pod svodom Pećke patrijaršije.

(Autor je predsednik Narodne stranke i bivši predsednik Generalne skupštine UN)

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner