Политички живот

Вучићева листа за одстрел - кад телевизија постане суд

Штампа
Милош Милојевић   
среда, 12. март 2014.

Како у најкраћем окарактерисати досадашњи ток изборне кампање у Србији? Кључна реч под коју би могло да се подведе највећи део онога што је до сада у кампањи речено и приказано је демагогија.

Упечатљив пример је предизборни спот коалиције око Социјалистичке партије Србије. Из спота ћемо сазнати о великим државничким способностима премијера у оставци Ивице Дачића. Премијер Дачић није урадио ништа мање до враћања Србије – пазите сад – на карту Европе и света. Он повезује Исток и Запад и с поштовањем га примају сви, од верских достојанственика до европских комесара. Претходних дана, можда очекујући невеселе резултате предстојећих избора, Дачић је почео да ревитализује своју патриотску реторику која је, усудићу се да проценим, играла не малу улогу у свим претходним успесима социјалиста.

Препознатљив Дачићев наступ вероватно за циљ има да нас увери у пашићевску ширину његове државничке визије и да подсети старе бираче социјалиста зашто су уопште у прошлости гласали за ову странку. Наравно да су овде по среди демагошки трикови врло слични онима које су социјалисти изводили у претходној изборној кампањи. Без обзира на то што је лако препознати ову демагогију, она има неки садржај – Дачићев предизборни штаб бар се потрудио да за спот прикупи неке интересантне снимке из прошлости који су упаковани у допадљив спот.

Тешко да ће многи поверовати Дачићу да је он велики државник – поред објективних чињеница из његове претходне делатности које нас уверавају у супротно, за наук може да нам послужи што претходних недеља, посебно откако се захуктала предизборна кампања, све државнички примамљиве потезе вуче први потредседник Владе у оставци Александар Вучић. Он дочекује Додика и Босића у јеку тзв. босанског пролећа, он излаже званичан српски став поводом насилне смене власти у Украјини и дешавања која су је пратила и ради још много тога што је тешко подвести под надлежност било које од појединачних институција Републике Србије.

Дачић може да нас иритира или да нам буде симпатичан, али добро знамо да ако резултати ових избора буду слични претходним, он ће и даље бити само добри министар у Вучићевој влади. С друге стране, на демагогију напредњака треба обратити много више пажње. Не зато што се она претерано разликује у односу на друге странке, већ зато што је потенцијално далеко опаснија. Оно како су се напредњаци понашали док су били опозиција представљало је, како је то запазио Слободан Антонић, лик ствари које долазе. Ово предвиђање се обистинило у далеко већој мери него што се политичка предвиђања обично показују као адекватна. Зато треба сада, са још више пажње, покушати да докучимо испод наслага пропаганде шта нас чека када напредњаци, по свој прилици, преузму више власти од било које политичке странке у постпетооктобарској историји Србије.

Шта су напредњаци упаковали у свој предизборни наступ? Мало тога. Обратимо пажњу на видео спот где се сумирају резултати досадашње борбе против корупције. Како је мајстор политичке сатире Марко Сомборац у недавном стрипу приметио: ако се избаце референце на Делта холдинг и Мирослава Мишковића мало шта преостаје у напредњачкој предизборној кампањи осим предизборних парола. 

Случај Мирослава Мишковића може да нам послужи као добар пример да илуструјемо како је изгледала српска политичка сцена претходних месеци и, што је још важније, може да нам помогне да наслутимо како ће она изгледати наредних година. Мишковић је очито снажна фиксација носиоца тренутног режима Александра Вучића. Можемо сасвим основано да претпоставимо да први потпредседник Владе има нешто против Мишковића. Отворено је питање да ли је по среди лична нетрпељивост или је реч о планираној маркетиншкој кампањи. У сваком случају, напредњачка политика се добрим делом ослања на случај Мишковић. Да је Мишковић значајан за партијског вођу, схватила је добро и партијска војска. О томе нас уверавају поруке исписане у Улици хероја Милана Тепића у Београду код КБЦ Драгиша Мишовић. Делта народу и Народ је уз Мишковића поручује нам анонимни аутор графита. Малициозни ће да претпоставе да ове акције потичу са "највишег места",а ми ћемо у доброј вери оставити и ову могућност отвореном.

Важно је напоменути да је Мишковић сасвим погодна фигура за постизање рејтинга. У питању је персонификација једног система. Теоретичарима политике је добро познато да је лакше везати пажњу народа за одређену фигуру него за неки деперсонализовани процес. А ко боље персонализује паразитску транзицију која у српској економији траје од краја 80-их а интензивно после 5. октобра? Мишковићево богатство не само да је огромно и не само да је стечено под врло сумњивим околностима него је и најупадљивије. Мишковић је настојао (и успевао) да се повеже са политичким структурама последњих петнаестак година и да у сфери политике, како нас чаршија поучава, оствари немали утицај. Има ли лакшег начина да се искаже приврженост борби против корупције од ''напада на Мишковића''?

Наравно да постоји бољи начин – то је изградња институција које би се против корупције бориле, али то је напоран и дуготрајан процес и поврх свега нимало маркетиншки атрактиван. Случај Мишковић нас можда боље него било који други учи да ће било какав озбиљни политички потез у будућности бити подређен његовој маркетиншкој сврсисходности. Јер рејтинг је лакше постићи, него нас одржавати. Овај случај такође указује да су српске институције у огромним проблемима. Заправо сведоци смо озбиљног нарушавања институционалног капацитета који може да има несагледиве негативне последице!

Када се у предизборном споту вероватне будуће владајуће партије отворено проказује једна личност, колико год та личност била омражена, одговорни грађанин мора да се запита смемо ли да толеришемо да телевизија постане суд? Друго што морамо да се запитамо која следећа личност ће бити бачена у таблоидни муљ?

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]