недеља, 27. септембар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > У ћутању је сигурност – аутократије
Политички живот

У ћутању је сигурност – аутократије

PDF Штампа Ел. пошта
Ања Марковић   
петак, 09. мај 2014.

„Убедљивом“ победом Напредне странке на изборима грађани Србије су показали колико су неспремни или немоћни да се укључе у савремене цивилизацијске токове. Заокружити СНС на гласачком листићу значило је уместо стварности изабрати мит, изразити вољу да се у грађењу мита учествује, дакле, вратити се далеко уназад. Мит о Александру Вучићу створили су заједно грађани Србије, медији и он сам.

Стварање потребе

Мит је представа о свету коју ствара наивна свест првобитних заједница, његова улога је да објасни стварност и да регулише односе међу члановима заједнице. Када се стицајем околности друштво поново сведе на првобитно, јавља се потреба за митом. Тако грађани Србије стоје на историјској позорници умотани у коже одраних животиња, са покојим листом који покрива стидна места (мада одавно нема стида, али традиција је традиција) и ћуте, фокусирани на хлеб. Дакле, сведени су на голо преживљавање и то није метафора. Када је човек гладан, спектар његових потреба се сужава. Такав човек је идеалан поданик зато што лако подлеже механизмима манипулације, лако се да заплашити и спреман је да ћути у недоглед зарад остваривања минимума својих потреба.

Зарад бољег сутра заједница је спремна да сарађајује и учествује у стварању мита о вођи, хероју, спаситељу. Пошто је стварност ужасна и застрашујућа, мит мора да постане стварнији од стварности. Митски јунак мора да има моћ, дакле, мора да заузме позицију власти, те гладном човеку маше испред носа минималцем. Гладан човек је фокусиран на садашњи тренутак, уцењен или подмићен, он граби новац и продаје своје достојанство за јако малу лову: „Преживећу ако подржим мит“. Заокружује СНС на гласачком листићу, задржава своје нестабилно радно место или се радује обећаном послу, ћути, инфантилно је срећан и онда – туп! – долази то очекивано сутра које уопште није боље, ситна лова се скрцкала и опет је на ивици, сиромашан и заплашен. Међутим, сада је касно, митски јунак је осигурао своју позицију власти и његова сенка пада као камен преко твојих мирно раширених руку. Ћутањем стварамо мит, ћутањем га и потврђујемо.

Нема цензуре

Нема слободе медија, нема другог гласа који би учествовао у дијалогу, нема критике – идеална подлога за развијање мита о вођи. Погледајмо то на овом случају: сви смо знали да се човек оженио, али то нико није смео да објави. Помињао се ту и неки развод, дакле, проблематична ситуација која може да наруши идеалну слику јунака. Прсти су се склопили преко усана медија и би мук.

Након избора 2014, када је јунак мало ојачао, појављује се вест о интимној трагедији јунака (нећу да улазим у то до које мере је неукусно објавити тако нешто, нити у то колико је та вест истинита с обзиром на то да више не постоји на интернету). Таква вест нема само сензационалистичку улогу, него и обликује мит. Како? Слика вође који у тренутку личне трагедије успева да остане прибран и обавља дужност позитивна је за широке народне масе, она треба да изазове емпатију и поштовање. Неколико дана касније, у Блицу излази текст са насловом: Блиц у контроли: Вучић први на послу, а Антић дошао пешке.[1]

Слика је комплетна.

Ја сам то!

За изградњу слике митског јунака није довољна само позиција моћи, потребно је убеђивање, режирани хероизам, испирање мозга... Јунак се поистовећује са митом о вођи, али потребно је да други то види како би идентификација била потврђена. Међутим, проблем је у томе што јунак није самосталан, постоје надређени којима он одговара за поступке, те је стављен у амбивалентну позицију: са једне стране постоји тежња да се мит о вођи доврши, а са друге стране се тај мит разграђује кроз фигуру марионете.

Случај Фекетић је показао до које мере сеже потреба јунака за уграђивањем у мит, али истовремено и како митски јунак успева да сам себе демитологизује. Требало је да изгледа узвишено и племенито, а испало је трапаво и смешно. Из покушаја цензуре на интернету видела се потреба да се мит одржи, митски јунак не сме да испадне смешан ни по коју цену јер онда он не може да заузме позицију вође. Отуда тај стишани глас, озбиљност детета које је напунило пелене, гестикулација која треба да нас увери да је јунак неприкосновени ауторитет, способан, увек у право време на правом месту, има план, има визију… Ма да не дужимо: Свака част Вучићу, он је за само неколико месеци својим преданим радом допринео да куле и градови блаблабла лаж.

Мит и фиктивна држава

Држава Србија је симулација државе: она има границе, има власт, законе, грађане. Међутим, те границе су склоне померањима, власт је хронично неспособна, закони су или лоши или се не примењују, а грађани су понижени, уплашени и ућуткани. Последица изградње мита о вођи је живљење у фикцији. Србија као држава јесте фиктивна творевина. Митски јунак својим понашањем поручује: Држава, то сам ја. За митског јунака мит је стварност.Медији креирају савршену слику митског јунака. Медији не могу да креирају савршену слику државе зато што је стварност превише очајна. На папиру све делује нормално и стабилно, али пракса показује супротно. Да би се смањио расцеп између теорије и праксе, а да се истовремено грађани одрже у понижењу и немоћи, потребно је повећати степен симулације, обогатити мит новим мотивима како би он остао привлачан. Нови мотиви су Београд на води, инвестиције, улагања, смањење корупције, нестраначко запошљавање. Митски јунак нам обећава ватру, али то ће бити ломача. Последица живљења у фиктивној творевини је ништа друго него реализација Кафкиног „Процеса“. А то је прича у којој нико не би волео да се нађе.

Зашто нам вође нису потребне?

Зато што живимо у 21. веку, зато што смо индивидуе а не збуњена смеса меса и костију, и зато што имамо достојанство. Не треба нам мит него систем који функционише и који је у служби грађана. Такав систем је немогућ у аутократији коју ћутањем подржавамо. Немамо опозицију, што значи да морамо сами да будемо опозиција. Нико не заслужује да у 21. веку буде константно понижаван, уцењиван и застрашиван.

Захтевајмо гласно политичку одговорност, искорењивање корупције и непотизма, слободу медија, спасавање привреде, добру инфраструктуру, нова радна места, средства за културу, захтевајмо много и не одступајмо ни за милиметар, јер само тако можемо да освојимо то боље сутра. Потребно је савладати страх и проговорити, умножавати своје ПРОТИВ све док се не отвори простор за стварање неког ЗА за које ћемо моћи да се ухватимо и које ће бити најближе идеалу система који функционише за све, а не само за власт. Смртни смо и време је да прерастемо митове.

Занимљиве чињенице:

Мит не решава реалне проблеме.

Боље сутра не долази само од себе.

80% грађана Србије је способно да после седмог пива боље и одговорније обавља дужност од Веље Илића. Ефикасност у трезном стању се никад није ни доводила у питање.

(Блог Napolju su ljudi)


 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер