Шушка се, шушка... да ћемо опет на изборе

Последњих дана хит тема опозиције и доброг дела јавности је да ли ће априла наредне године бити само председнички или и парламентарни избори. Парламентарни избори за време краће од четвртине мандата са правом изазивају недоумицу и размишљања, а питање које лебди је: Због чега, шта је права позадина?

Опозиција је најгласнија и самоуверено убеђује јавност да је моћна и да су се Премијер и владајућа коалиција уплашили исте, да су у парламенту најгласнији и најагилнији и да то смета онима који пузе ка Бриселу, те да је циљ да буду избачени из скупштинских клупа и скупштинског ресторана јер је штета на опозицију трошити разне ђаконије док народ гладује. Други део опозиције пак гледа у Брисел, обраћа се Европском парламенту и као Калимеро тужи државу и стање у Српском парламенту, уз препоруку између редова да је тај део опозиције онај прави који треба да подрже јер ће бити кооперативнији од осталих.

Не заостају ни странке коалиције на власти у тајанствености и гласним препорукама народу. Још се и чуде због чега се толико рано креће са изборном кампањом од стране опозиције и због чега се о парламентарним изборима толико говори „када још увек главни није преломио и није одлучио“.

Шта нам они поручују, да о свему одлучује „главни“, дакле неко у једнини, а не Влада или Скупштина Србије.

Ко је тај „главни“, Председник државе, Председник Владе Србије, или неко трећи са стране? Мислили смо да Устав и Закон о изборима предвиђају када се то, на који начин и у ком временском интервалу мора да ради.

Шта се иза брега ваља, чему приче и најаве парламентарних избора у пролеће 2017 када им време није? Да ли се власт стварно толико плаши опозиције, потпуно разједињене и која још увек уз помоћ фото робота тражи могућег заједничког председничког кандидата, те и поред апсолутне доминације у Скупштини Србије жели да и то мало супротних мишљења угаси и све претвори у једноумље?

„Избори су корисни, добро је чешће проверавати расположење народа и да ли смо на правом путу, а све ће бити о истом трошку са редовним изборима за Председника Србије“, говоре они на власти и никако им није јасно што је то некоме чудно. Ако се тако посматра онда је најбоље после сваких 100 дана организовати нове изборе, они су занимљиви, динамични, народ се наслуша бајки и разних обећања и буде му некако лепо око срца и у души, бар за наредних 100 дана. Куд ћеш веће среће и бољи ријалити.

Пријатељима и „пријатељима“ широм света тек ништа није јасно, чудом се чуде шта се то у Србији догађа и већ су активирали и оне успаване шпијуне да провале о чему се ради, да не доживе неко изненађење.

Опозиција, народ, пријатељи и „пријатељи“ нису прозрели намере и због чега се шушка око нових парламентарних избора. Да ли је циљ добити годину плус за мандат и најбезболније реконструисати Владу Србије, тек да се Власи не досете, или бар привремено скренути пажњу са круцијелних животних проблема који оптерећују читаву Србију, а није за занемарити и нових 100 дана за Владу која ће у неком НН покушају коначно испунити обећања, макар оно да ће наредне године опет бити провера легитимитета?

Сама чињеница да се шушка, да се види дим и проверава реакција јавности, да они на власти то не негирају, опозицију доводи на погрешан колосек, да су у центру пажње, те самој себи подиже цену јер се позиција тресе од „страха“, не од смеха. Сваки њен разједињени део себе види као кључни будући фактор уз избор кандидата истог за Председника. Тек у таквим условима је немогуће изабрати заједничког председничког кандидата.

Некако ми се чини да је игра сасвим друга јер је непотребно и бесмислено опозицију која нема никаквог битног утицаја у Скупштини Србије истеривати из исте и ризиковати осуду за једноумље и елиминацију каквог таквог корективног фактора и будног осматрача ваздушног простора изнад и око власти и њених потеза.

Објављивање заједничких избора за Председника и Скупштину Србије је прилично сигуран знак да ни позиција није сигурна у председничке изборе, да не жели да ризикује, да међу најављенима сигурно неког препознаје као озбиљног ривала актуелном Председнику, да би то било више од пораза да Премијер добије Председника који ће да „звоца“, те се може очекивати да се да оставка Владе, Премијер кандидује за Председника, а можда Николић за Премијера. Ако неко мисли да ће у овој варијанти Николић бити као Цветковић, те да ће Вучић као Тадић имати све конце у својим рукама, уз разлику да ће овај бити поносан на своју функцију Председника Србије и то доживљавати као највећу част, се мало прерачунао.

Није непознато да се актуелна власт поистовећује и чак сматра бољом од оне из времена Тита, да је успешнија од њега, да им Тито не може бити ни до колена, много су више изградили, додуше, нису рекли да ли су мислили на разне Агенције за све, свашта, ништа и испитивање поморских несрећа у чему су визионари јер очекују обнављање Панонског мора. Ако је већ тако, због чега се не би ставили раме уз раме са Путином и Медведевим, заменили улоге и тако наставили у двојцу да дрмају Србијом, те рекетирају пензионере и Војску Србије и полицију за сваку случај још више ставили под контролу и минимизирали. Тако би ушли у историју јер на видику нема другог који би из њихових редова могао да буде на било којој од две кључне роле у Србији.