Početna strana > Rubrike > Politički život > Srpska diplomatija u strateškom trouglu
Politički život

Srpska diplomatija u strateškom trouglu

PDF Štampa El. pošta
Vuk Jeremić   
subota, 24. decembar 2011.

Vaša svetosti,

Dame i gospodo

Dva veka nakon što se moderna srpska diplomatija otisnula u svet u jednom drvenom čamcu pod Beogradskom tvrđavom, kojim je preko Dunava Vožd Karađorđe poslao Protu Mateju Nenadovića da zatraži pomoć ruskog Cara; i osam vekova posle Svetog Save, kome pripisuju svevremenu definiciju geopolitičkog položaja Srbije kao Zapada na Istoku i Istoka na Zapadu – večeras se poklanjamo senima naših slavnih predaka, suočeni sa izazovima i pitanjima vrlo sličnim onima koji su ti veliki ljudi postavljali sebi.

U praskozorje Karađorđeve bune srpska diplomatija – nakon vekova državnog diskontinuiteta – pred sobom ima dva velika zadatka. Prvi, da ustanicima obezbedi oružje i džebanu; i, drugi, da u svetu, koji je tada od Srbije bio mnogo dalje nego danas, pronađe one koji će se svojim rečima i delima zauzeti za nas.

Slično kao i nama danas, sudbina je odredila da generaciji ustanika budu bliža i primenjivija diplomatska iskustva iz vremena stradanja srednjovekovne države nego iz zlatnog doba njenog uspona. Da im bude dalji ponos Stefana Nemanje, koji je sklapao savez sa velikim Fridrihom Barabarosom, nego vazalsko balansiranje mudrog Stefana Lazarevića. Da im bude bleđe sećanje na Dušanovu silu nego na žrtvenu diplomatiju Olivere Lazarević, koja je posle Kosovske bitke, zarad mira sa Osmanskom imperijom, otišla u harem pobednika Bajazita Prvog, čoveka koji je pogubio njenog oca kneza Lazara.

Ipak treba da nas ohrabri činjenica da, smešteni u središte ruže moćnih globalnih vetrova, nismo prvi kojima se to ovde događa. Ali upravo zato treba da svoj učinak merimo krupnim aršinima naših slavnih  prethodnika.

Vekovima kasnije – istina – ne tražimo po svetu oružje i džebanu, ali i dalje tragamo za onima koji će se zauzeti za nas.

Naravno, sličnost ovih izazova ne znači da su Srbija i njena diplomatija 200 godina stajale u mestu. Ali navodi nas da se upitamo nisu li neki srpski usudi dati mnogo pre, te da li se dva veka srpske diplomatije mogu u najkraćem opisati kao borba volje protiv sudbine, i da li gotovo ista spoljnopolitička pitanja je svaka generacija morala iznova rešavati za sebe. Jer, kao Zapad Istoku i Istok Zapadu, kao „kuća na putu“, kako je pisao Radovan Samardžić, i danas nas mnogi od moćnih vide kao uski pojas ničije zemlje na liniji dodira civilizacija.

Duboko svestan tih okolnosti bio je i prota Mateja, dok je na putu za Petrograd, simbolično izvodeći srpsku diplomatiju u svet, poredio taj prvenac sa Kolumbovim otkrićem Amerike. Vapijući na dvoru ruskog cara za pomoć ustanicima, razumeo je Prota kako velika carstva diplomatijom uvećavaju svoju moć, čak i rešavaju unutrašnje probleme, dok se mala svojom diplomatijom uglavnom bore za opstanak.

Znao je to i Miljko Radonjić, koji 1811. godine postaje prvi srpski popečitelj inostranih dela, po čemu obeležavamo dva veka moderne srpske diplomatije. Znao je to i mudri Knjaz Miloš Obrenović, dok je s Turcima u jednoj sobi pregovarao, u drugoj ih mitio, a napolju stpljivo gradio novu srpsku državu.

Kad god je Srbija razmišljala jednodimenzionalno, kad god nije nastojala da harmonizuje sve relevantne uticaje bivala je izložena stradanju; kad god je uspevala da uspostavi ravnotežu – opstajala je i rasla.

Toga smo danas svesni i mi, dok sa zebnjom i nadom – „sa svojim osirotelim narodom... kao lađa na pučini velikog okeana“, kako je govorio Patrijarh Arsenije Čarnojević – tragamo za komadićem mirnog mora, a strepeći od bura i lomova. U vremenima koja su pred nama, Srbija će podeliti sudbinu sveta po tome što, kao ni svet, iz njih neće izaći ista kao što je ušla. Ali, za razliku od nekih srećnijih prostora, mi se danas borimo za to da ona iz globalnog vihora izađe jača i bolja znajući da ukoliko ne budemo uspešni postoji opasnost da potpuno nestanemo i ugasimo se u vrtlogu istorije.

No, ipak treba da nas ohrabri činjenica da, smešteni u središte ruže moćnih globalnih vetrova, nismo prvi kojima se to ovde događa. Ali upravo zato treba da svoj učinak merimo krupnim aršinima naših slavnih  prethodnika: Kakvu snagu vizije nam je predao Ilija Garašanin, gledajući daleko u budućnost u još sasvim neoslobođenoj Srbiji? Kakvu nam je veru u pobedu zaveštao Nikola Pašić kada je ujesen 1915. sa starim kraljem u Prizrenu odlučio da se povuče preko Prokletija, znajući da time čini nešto što će za posledicu imati to da za neko vreme Srbije neće biti na jedinom prostoru na kome je do tada postojala? Konačno, koju nam je svoju poslednju misao predao na čuvanje Aleksandar Prvi Ujedinitelj, dok je u Marseju padao kao prva velika žrtva fašističkog terora?

Svet koji se danas pred nama rađa mnogo više liči na onaj iz burnog doba druge polovine 19. i prve polovine 20. veka, nego iz vremena ravnoteže koja su usledila. Danas u našoj neposrednoj blizini izrastaju dve velike, nama vrlo dobro znane, sile. Na severozapadnim vratima Balkana, iz potresa globalne finansijske krize se uzduže Nemački džin; na našim jugoistočnim kapijama, posle celog veka, ponovo se uspravlja Turska. Te dve zemlje danas su naši partneri, ali koliko god marljivo radili na tome da sa njima uklopimo svoje interese, oni se sa njihovim ipak ne podudaraju do kraja. Treća sila – tokom istorije naš najsnažniji saveznik Rusija – ima, gledano iz naše perspektive, za razliku od prethodne dve, jedan nedostatak. Geografski nam je daleko.

U vremenu u kome živimo, svaka od ovih sila se nalazi u stanju svoje dramatične mene – u situaciji za koju vidimo da je sasvim različita od one juče, i za koju sa izvesnošću možemo reći da nije ista kao ona u kojoj će biti sutra. Taj huk na horizontu ovde svako osetljivo uho ispunjava oprezom, jer dobro znamo da su ulozi malih država i naroda u globalnim promenama po pravilu najveći.

Kad god je Srbija razmišljala jednodimenzionalno, kad god nije nastojala da harmonizuje sve relevantne uticaje bivala je izložena stradanju; kad god je uspevala da uspostavi ravnotežu – opstajala je i rasla.

Ni naša generacija nije pošteđena starih usuda. Kada je u oktobru 2000. godine, došlo do uspostavljanja demokratske vlasti, bili smo uvereni da i Srbija i region ulaze u fazu ravnopravne saradnje, harmonije i napretka.

Danas je svet mnogo manji nego što je bio našim prethodnicima. Zahvaljujući tehnološkom napretku, danas i dobro i zlo, kada krenu put Srbije, stižu ovde brže nego ikad. Zato su danas naše mogućnosti veće, ali i naše greške mogu da budu kobnije. Imajući to u vidu, srpska diplomatija danas radi na više paralelnih polja. Ona širom sveta brani naše pravo na nepovredivost ustavnih granica i zaštitu interesa svojih sunarodnika koji žive u okviru i van njih; pridobija podršku za priključenje Srbije savremenoj evropskoj porodici naroda; uspostavlja mostove saradnje prema brojnim zemljama, čak i onim u kojima nam vrata nisu uvek bila široko otvorena; ona danas ima važno mesto i u ekonomskoj obnovi Srbije u jednom novom vremenu, u kome Staljin verovatno više ne bi pitao koliko papa ima divizija, već koliki mu je privredni rast. Uveren sam da, kada bi srpska diplomatija samo jedan od pomenutih elemenata  zanemarila na račun ostalih, naš državni brod ne bi nastavio da plovi pravom linijom. Pri tome znamo da velike zemlje takvima čini to što su velike. Male zemlje većom ne čine njene dimenzije, već njihova promišljenost, pragmatizam, rodoljublje i mogućnost da u svakom trenutku sarađuje sa što je moguće većim brojem partnera. U neizvesnim vremenima koja očekuju čovečanstvo, naši najjači aduti ne mogu biti ni u oružju niti u ekonomskoj snazi, jer je nemamo dovoljno, već u lucidnosti naših ideja, kao i mudrosti i strpljenju da ih uprkos svim teškoćama sprovodimo u delo.

Posle Berlinskog kongresa, kada smo i formalno ostvarili svoju nezavisnost, činilo se da zemlji, posle burnih godina, predstoje decenije mira i stabilnosti. Ali Austrougarska vlada stavila je tada Beograd pred izbor – ili će Beču dati status trgovinski najpovlaštenije nacije ili će se suočiti sa carinskim ratom, koji je podrazumevao zatvaranje tržišta Monarhije za srpsku robu, dakle sankcije i verovatni slom srpske privrede. Iako mu je bilo savetovano da ćutke prihvati „realnost“, jedan od najvećih srpskih državnika, Jovan Ristić sa pravom je strahovao da bi taj sporazum Srbiju stavio pod punu kontrolu Beča. Dve godine je Ristić odolevao ucenama, kupujući vreme i sklapajući privremene trgovinske ugovore sa Rusijom, Engleskom, Italijom...

Srbija danas svojim partnerima nudi racionalnu politiku saradnje na bazi uzajamnog poštovanja u duhu dostojanstvenog Jovana Ristića, dok neki od nas traže bespogovorno prihvatanje svojstveno Čedomilju Mijatoviću.

Ne mogavši da se više odupire unutrašnjim pritiscima, Ristić je 1880. godine podneo ostavku, a samo dve nedelje kasnije ugovor sa Bečom potpisao je Čedomilj Mijatović, zagovornik radikalnog preokreta u spoljnoj politici. Ubrzo potom, bio je prinuđen da prihvati i tajnu konvenciju sa Austro-Ugarskom, koja je Srbiju praktično svela na nivo marionetske države. Kao nagradu za taj ustupak, Car Franjo Josif je Mijatovića proizveo u grofa. Titulu zarađenu predajom, Čedomilj se nikada nije usudio da obelodani. Umro je mnogo godina kasnije u Londonu, u zaboravu i siromaštvu.

Jedan ultimatum vodio je drugom, sve dok konačno u Beograd 23. jula 1914. nije stigao i onaj koji se nije mogao prihvatiti. Njegovo odbijanje Srbiju je ovenčalo lovorikama globalne slave. Nikada ne smemo zaboraviti koliko je u nju bila ugrađena podrška  svetog ruskog cara Nikolaja Drugog, koji je, štiteći Srbiju, ušao u Veliki rat i, sa svojom krunom i porodicom, u revoluciji pao kao njegova poslednja žrtva. Iz tog vremena pamtimo sa dubokom zahvalnošću i američkog predsednika Vudroa Vilsona koji je, vraćajući načelo morala u evropsku politiku, posle Prvog svetskog rata zaštitio Srbiju od apetita sila pobednica, i na Vidovdan 1918. proglasio srpski dan u Americi, kada se na Beloj kući i svim javnim zgradama u Vašingtonu vijorila srpska zastava.

Sledeći ultimatum stigao je u vidu jednog Pakta. Beograd je potpisivanjem ugovora sa Hitlerom rizikovao da se nađe na strani zla, prvi put u svojoj istoriji. Odbijanje i tog ultimatuma, koje je doslovno izveo srpski narod, plaćeno je nebrojenim žrtvama, iako danas niko od nas ne može da zamisli šta bi se dogodilo da smo 1945. godinu dočekali na strani fašizma. Konačno, ultimatumi su nam stizali i sa druge, bratske strane. Čuveno istorijsko „ne“ 1948. uverilo nas je da nikada, slažući svoju geopolitičku paradigmu, ne smemo biti isključivi. Raskid sa Sovjetskim Savezom nosio je ogromne rizike, zatvorio nam je jedna, a otvorio sva druga vrata. Decenija koje su usledile sećamo se kao zlatnog doba jugoslovenske diplomatije, kada je naša zemlja bila jedan od izuzetno uglednih i uticajnih međunarodnih činilaca kroz svoje predvodništvo Pokretom nesvrstanih.

Stradali smo kad god nismo razumevali prirodu tektonskih pomeranja u svetu. Uspevali smo kad smo je razumeli i imali veštine da, jašući na talasima promena, iskoristimo njihovu snagu. Kad god smo imali hrabrosti da isplovimo sa naših obala, u otadžbinu smo se vraćali sa kapitalom koji nas je činio relevantnijim i na evropskoj i na svetskoj pozornici. Kad god smo u svom okruženju prednjačili u uređenju države, harmonizaciji društva i ekonomskom prosperitetu, naša reč se više čula, naše ideje nalazile plodno tle, a naši sunarodnici van naših granica uživali veća prava.

Na žalost, ni naša generacija nije pošteđena starih usuda. Kada je u oktobru 2000. godine, došlo do uspostavljanja demokratske vlasti, bili smo uvereni da i Srbija i region ulaze u fazu ravnopravne saradnje, harmonije i napretka. U ostvarenje tog cilja, uložili smo velike napore, rekao bih kao malo koja druga zemlja na svom putu u Evropsku uniju, putu kojim ćemo, uprkos teškoćama, nastaviti da koračamo. Ali teško je ne primetiti - 11 godina kasnije – da je Srbija neuporedivo više promenila svoj odnos u pozitivnom smeru prema okruženju, nego što se dogodilo suprotno. Danas je, pred nama ponovo nešto vrlo blisko ultimatumu – od nas se traži odricanje od Rezolucije 1244  kako bi ubrzali svoj evropski put. Na to ne možemo pristati. Srbija danas svojim partnerima nudi racionalnu politiku saradnje na bazi uzajamnog poštovanja u duhu dostojanstvenog Jovana Ristića, dok neki od nas traže bespogovorno prihvatanje svojstveno Čedomilju Mijatoviću.

Dvovekovno iskustvo srpske diplomatije uči nas da opstajanje države počiva na tri načela. Prvo je svest da nam pristanci na ultimatume nikada nisu donosili korist, već samo vodili novima. Drugo, pokazivalo se da, kad god nismo bili isključivi – kada nismo slepo prihvatali bilo kakvu dogmu, a uz to mudro izbegavali konfrontaciju sa velikima – iz istorijskih kovitlaca smo izlazili, ako ne jači, onda sa daleko manje ožiljaka. I treće, povest srpske države i diplomatije svedoči da smo uvek bili na pravoj strani istorije – onoj koja se na kraju nije pokazivala samo pravednijom, već i pobedničkom. Čestito nasleđe naših slavnih prethodnika i briga za narod i državu nalažu nam da na tim načelima istrajemo i danas. Pitanja koja su pred nama su velika, iskušenja možda još veća. Ali sve dok se držimo ovih načela – naša sudbina ostaće u našim rukama.

Povest srpske države i diplomatije svedoči da smo uvek bili na pravoj strani istorije – onoj koja se na kraju nije pokazivala samo pravednijom, već i pobedničkom. Čestito nasleđe naših slavnih prethodnika i briga za narod i državu nalažu nam da na tim načelima istrajemo i danas.

Na kraju, dozvolite mi da svoje izlaganje završim sa rečima pripisanim Svetom Savi: „U početku bejasmo zbunjeni. Istok je mislio da smo Zapad, dok nas je Zapad smatrao Istokom. Neki među nama pogrešno su razumeli naše mesto u preplitanju ovih struja i govorili: 'Mi ne pripadamo ni jednima ni drugima', dok drugi dovikivaše: 'Mi isključivo pripadamo jednoj ili drugoj strani'. A ja tebi kažem, da smo sudbinom  određeni da budemo Istoku Zapad i Zapadu Istok, da priznajemo nebeski Jerusalim iznad i u nas, a ovde na zemlji nikome da do kraja ne verujemo“.

Osam vekova kasnije, ove reči i dalje odzvanjaju istom snagom kao i na dan kada su izgovorene.

(Govor ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića na proslavi 200-godišnjice Ministarstva spoljnih poslova Srbije)

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će crnogogorski „Zakon o slobodi veroispovesti“ biti povučen?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner