Политички живот

Србија се не предаје

Штампа
Миланко Шеклер   
понедељак, 25. август 2014.

Вест од пре неколико дана гласи: Београдски универзитет се нашао и на овогодишњој Шангајској листи најбољих светских универзитета, и заузео је позицију између 301. и 400. места. Наиме, иако се ради о неформалној листи, она као потпуно независна листа са својим сопственим критеријумима квалитета ипак представља један од најбољих показатеља о томе који су најквалитетнији универзитети света. На тој листи се првих сто рангирају појединачно по својим позицијама, а остали се рангирају у 4 групе које деле по 100 места. Наш универзитет у Београду је и ове године рангиран као и прошле, у групу од 301. до 400. места. Та листа обухвата мање од 2% укупног броја универзитета у свету, и свакако је велики престиж за сваки универзитет у свету да се уопште нађе на њој.

Зашто сам желео да се осврнем на ову вест и чињеницу?

Пре свега, зато што сам желео да вас све који читате ово моје писаније и сочиненије, питам исто питање: Шта мислите, шта је утицало пресудно на ову чињеницу да је Београдски универзитет, и поред тако малог улагања у образовање, и поред невиђеног сиромаштва, лоших услова на факултетима, малих материјалних средстава, тешких реформи школства и образовања – предузетих од стране „слепачких“, пардон „слепих“ примена оних постулата која нам намећу наши „европски пријатељи“, чија љубав према нама се не ставља под знак питања, чак и када нас у потпуности сатиру као државу и народ. На удару су све институције ове државе, укључујући чак и Српску академију наука и уметности и Српску прваославну цркву, а камоли оне мање и далеко млађе!

Шта брига власт што неки препоручени законски пропис ЕУ сатире наш живот, државу, друштво, народ, децу, Србију. Важно је само да не посумњамо у добре намере наших „пријатеља европских“! Ја нисам сумњао у њихове намере никада, па ни када су нас засипали бомбама: неки у Првом светском рату, неки у Другом, неки у овом последњем 1999. године, а наши највећи пријатељи у данашњој Европи, као што је, рецимо, Немачка (тако за њу каже премијер данашњи) и Аустрија, засипали су нас и у сва три поменута случаја!

Прави пријатељ никада не пропушта прилику да ти помогне! Он је увек ту, злу не требало, да те научи памети! Неке земље нас никада нису нападале, нити бомбардовале, као што је, на пример, Русија. И зар се једној таквој земљи данас уопште може веровати?! Зар веровати земљи и њеним намерама, а која не нађе за сходно да вас никада у својој историји не крене да учи памети и кажњава за свакојака својеглава, самостална и лоша (само за њихове интересе лоша) понашања ваша?! Зар ти може бити пријатељ онај који те никада не удари и не убија?! Одох овим коментаром предалеко, од основне идеје, и зато ћу овде стати, и вратити се на идеју водиљу овог текста.

Дакле, понављам питање: Шта је то што је пресудно утицало да се за Београдски универзитет и ове године нађе места на Шангајској листи престижних универзитета света, и поред свих потешкоћа које има и које га прате у овим тешким временима?

Знам да ће бити свакаквих одговора, и свакаквих објашњења за овај „феномен“, али ја сам лично сигуран да је одговор само један.

То је, драги моји, само зато што Универзитет у Београду, као и факултети који га чине, имају потпуну аутономију у избору људи који га чине, људи који га воде и представљају, као и оних који организују њихов рад. То је резултат одсуства страначке кадровске политике на Београдском универзитету. Ако не потпуног одсуства, а оно бар свођења утицаја странака и партија на минималан, и тзв. прихватљив минимум.

Пробајте само да замислите Београдски универзитет и његове факултете у случају да декане и ректора поставља данашња власт. Замислите универзитет на коме је декан нека од јавности познатих модификација добивених трансфромацијом партијског и страначког моћника, који се услед нараслих амбиција претвара у искомплексираног необразованог несретника, који ту нараслу моћ и новац искористи да преко ноћи и под велом тајне прерасте у академског грађанина!

Замислите такве персоне које воде Београдски универзитет?! Да ли би се он могао наћи на Шангајског листи? Имамо ми у Србији подоста приватних универзитета, од чијих се самохвалисавих података и „међународног престижа који имају“ (поготово у време уписа нових студената) свакоме заврти у глави!

Лично сам пре неколико година прочитао оглас једног приватног економског факултета, у једном граду у Србији следеће садржине: „Схватите озбиљно своју будућност и каријеру. Упишите наш најновији смер на Економском факултету за инвестиције и финансије. Посебна повољност: Нема математика!“ Није ни чудо да нам је економија оваква, с обзиром на то да се на њеном тржишту стручних кадрова из економске области налазе и они који нису имали као предмет математику!

Али то није све што имам да кажем!

Није ли Београдски универзитет државна установа? Није ли он самим тим по функционисању свом јавна установа? Није ли овако успешно пословање Београдског универзитета пример доброг управљања у јавном сектору? Није ли то доказ да није проблем у јавном сектору и његовим предузећима, да није проблем у државим предузећима као таквим, већ да је проблем у оним хохштаплерима страначким и партијским које те партије шаљу да тим установама „успешно управљају“, толико успешно да онда наш најнемоћнији и најслабији човек у Србији може да закључи: „Држава је лош управљач и менаџер, и држава зато мора да изађе из тога и сва државна и јавна предузећа приватизује“. Он то говори као да ће будући купац и власник неког великог јавног предузећа (водовода, ЕПС-а, Телекома, Дунав осигурања), да лично управља тим системима када их купи! Па, наравно да неће лично управљати њима, већ ће за та места ангажовати стручне и водеће људе у тој области! Није искључено да ће ти нови „власници“, тајкуни наши или страни, у већини случајева и ангажовати и поставити на чело тих предузећа управо кадрове, који ће и потицати од врхунских кадрова који се тренутно и налазе у тим истим компанијама.

Могуће чак да ће ангажовати и неке бивше директоре тих предузећа, а сада још увек виталне пензионере. Само што на такве стручњаке данашња „држава“ не рачуна и не занимају је јер такви експерти немају времена да се учлане у њихове „странке и партије“, како би их иста поставила за менаџере. Неће то да раде јер за разлику од оних који пристају на тај трули компромис, имају уз неупитно знање и част, образ, поштење и родољубље према својој земљи, све оно што страначки хохштаплери не знају шта је, нити шта значи. Страшно им је чудно када неко неће да буде њихов директор – то јест постављен од њих самих. Када би се повремено и који стручан човек од каријере и знања и осмелио у доброј намери својој да сарађује са њима, и упецао на неку страначку понуду да им се придружи не би ли водио своје предузеће, брзо би схватио да је партија на њега рачунала само као на послушника, који треба да омогући приступ „хохштаплерским“ кадровима странке, и то свим ресурсима тог јавног предузећа, који се као крпељи за њега закаче и сисају га док год их не одстране крпељи неке друге странке, након неких нових избора. И онда се геније сети да каже како, ето, „држава је лош менаџер и управљач и зато све треба приватизовати за добро Србије“.

И да апсурд буде већи: тај неоригинални човек још почне да нас све убеђује како ће та јавна предузећа оживети само када се на њиховом челу сада коначно нађу „успешни“ приватници, познатији као тајкуни! Он ће њиховим постављањем да оживи те гиганте.

А то што су ти исти будући управљачи на пример „Железница Србије“ били претходно помагач свакој странци и власти у Србији последњих 25 година (јер су само злоупотребом положаја на јавним фунцијама државе Србије и могли и успели да стекну толико богатство!), шетајући се из странке у странку, од места министра, помоћника, саветника у сектору привреде, до места директора великих јавних државних компанија, то нема никакве везе. Онај ко је могао са сваком власти да нађе заједнички језик, тај зна посао! Наћи ће он заједнички језик и са овом влашћу. Јер језик љубави који они проповедају јесте само језик љубави према новцу. Био је он симпатизер и финансијер и СПС-а и ЈУЛ-, и ДС-а и СРС-а, и ко зна кога још на власти данас!

Зато је пример Београдског универзитета, и његових светски значајних резултата, само једна водиља и путоказ коме и чему би требало да будућа друштвена елита ове државе тежи и усмери се! Од данашње „квазиелите“ ја високо дижем руке, али не као знак да се ја предајем, и не очекујем ништа. Не, не! Ја им само показујем у каквом ће они положају ускоро да се нађу. Њихова виђења решења за ово друштво нису ништа друго до најгора могућа демагогија, а патетика која прати њихов јавни наступ може бити означена и као потпуно нова, тако рећи модернистичка, и сигурно краткотрајна и привремена, естетика и етика Србије, настала у смутним временима, попут оних познатих и као владавина лажног цара Шћепана Малог у нашој суседној држави Црној Гори.

Само се у нашем случају та личност раздвојила, па на једној страни је Мали, а на другој, али одмах поред је и лажни Цар! И историја ће их само по томе и запамтити, а њихова имена, за која наивнији део народа мисли да ће бити арапским словима и златом уписана на велелелепним зидинама Београда на води (што је само српска верзија арапског „Града из хиљаду и једне ноћи – како је зван некада Багдад“), бити нешто потпуно опскурно и безимено, као што је до данас остала прича о безименом „багдадском лопову“.

И ако се сада чини да после ових данас, а руку на срце и свих досадашњих смена власти у Србији, неће ништа остати, и свака промена набоље неће бити могућа, ја могу само једно да свима вама поручим - свака надобудна и насилна власт створи и такву нову власт, а свака насилна приватизација је исти злочин као и насилна национализација. И као таква има потпуно иста решења.

И да знате, није данашња држава јача од мафије. Србија је јача од свакакве мафије, па и од мафијашке и никакве државе! Србија је преживела све - и убиства краљева, и смене династија, и злочине комуниста, па ће преживети и ово.

Србија има своје механизме, и ја као обичан њен љубитељ, коју у њу потпуно верује, и несебично се за њене интересе дајем, само знам да вам кажем да Србија све зна! Србија увек све зна!

Србија увек све преживи, и увек нађе снаге да изроди нове вође, и то из пепела угасле ватре, од сагорелих остатака ње и народа њеног!

Васкрснуће и изродиће Србија своје нове синове хероје, своје нове вукове-вође, и то баш из оних готово истребљених остатака некадашњих великих чопора, изродиће се и васкрснути Србија баш под тим вучјим зовом, од кога се данашњим властодршцима леди крв у жилама, што од мита који желе да униште, што од сопствене вере у тај мит, који не могу никакао да од себе одагнају!

Винуће се Србија ка небу, моћнија него икада, моћна као најмоћнији орао, који се излеже сваких неколико векова, и то када је Србији најтеже, он се излеже из камена хладног, који лежи у пепелу врелом, на стени где се вије дим упаљеног орловског гнезда!  

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]