Srbija nije u krizi već u agoniji

U Srbiji se često raspravlja o sudbini vladajuće koalicije, o rekonstrukciji vlade, o odnosima Predsednika države i Predsednika vlade, o odnosima unutar Srpske napredne stranke ili opozicije…Šta je smisao ovih priča, ako se u njima ne raspravlja o sudbini države i građana? Vreme je da pitamo „šta ćemo sa Srbijom“, ali pre toga treba da vidimo dokle su nam Srbiju doveli.

Svedoci smo kako sadašnja vlast i njen prvi čovek rasprodaju ostatke državnog suvereniteta i nacionalnog dostojanstva. Kosovo i Metohiju su Briselskim sporazumom kao i pratećim dogovorima predali projektu “Prirodne Albanije”. Usput nam vlastodršci pompezno najavljuju promenu Ustava. Znamo dobro da je Ustav poslednja normativna brana za održavanje statusa KiM u okviru naše države. Kosovo i Metohiju su sve zajedno sa rudnim i vodenim bogatstvima, sa manastirima i svetinjama, sa srpskim narodom predali agresivnom antisrpskom,NATO satelitu, albanskoj kvazidržavici, bez griže savesti,prikazavši to javnosti kao trijumf i pobedu.

Potpisali su IPAP sporazum sa NATO. To znači da NATO može slobodno da pravi manevre po Srbiji, i da možemo očekivati da nam NATO vojnici slobodno ulaze u naša dvorišta, u naše kuće,u spavaće sobe.

Beznađe i depresija su zavladali našim društvom i svakodnevnim životom običnih ljudi. Mladi i školovani odlaze iz zemlje i svake godine gubimo po 30.000 pametnih, školovanih ljudi u generativnom dobu. Srbi su rasuti u 159 zemalja sveta. Bela kuga hara Srbijom. Zapljusnuti smo talasom brutalnih ubistava i samoubistava. Stopa kriminala je u porastu i naročito je zabrinjavajuće, vršnjačko, maloletničko nasilje i zlostavljanje koje buja. Medijski prostor je kontaminiran vulgarnostima i neukusom, koji ponižava prihvatljivi javni moral

Beznađe i depresija su zavladali našim društvom i svakodnevnim životom običnih ljudi. Mladi i školovani odlaze iz zemlje i svake godine gubimo po 30.000 pametnih, školovanih ljudi u generativnom dobu. Srbi su rasuti u 159 zemalja sveta. Bela kuga hara Srbijom. Zapljusnuti smo talasom brutalnih ubistava i samoubistava. Stopa kriminala je u porastu i naročito je zabrinjavajuće, vršnjačko, maloletničko nasilje i zlostavljanje koje buja. Medijski prostor je kontaminiran vulgarnostima i neukusom, koji ponižava prihvatljivi javni moral. Ponekad se čini kako trenutna vlast u Srbiji sve radi kako bi svoje građane pretvorila u učesnike sveopšteg nacionalnog rijalitija, u kojem nema prestanka pada našeg dostojanstva, ličnog i nacionalnog. Svedoci smo i kraha političke kulture zdravog nadmetanja. Naprednjački batinaški odredi haraju Srbijom, kao npr. neki dan u Velikoj Plani.

Više nasilnika obučenih u crne majce i dukseve sa kapuljačama, naoružanih bejzbol palicama, metalnim šipkama, lancima, biber sprejevima i drugim hladnim oružjem, delili su letke kojima su javnost pozivali na linč predsednika opštine Dejana Šulkića, članova njegove porodice i saradnika. Nasilnici su u centru ovog mirnog grada demolirali izloge kafića, polomili nameštaj, nekoliko automobila i naneli materijalnu štetu lokalnom stanovništvu i objektima. Noćni pohod SNS-ove kaznene ekspedicije na Veliku Planu posledica je osvete, jer je na izborima za Savet Prve mesne zajednice Srpska napredna stranka doživela ponižavajući poraz od 21:0 od koalicije koju je predvodio predsednik opštine Dejan Šulkić, koji je i član Predsedništva DSS. Možemo samo da slutimo koja sredstva će SNS koristiti za očuvanje vlasti u Srbiji, kada budu osetili da im ona uzmiče pod sve većim nezadovoljstvom građana. Nažalost, ne moramo mnogo da zamišljamo, jer već sada vidimo da se, svako ko podigne glas protiv loše vlasti, ili ukaže na njene pogreške, provlači kroz medijskog toplog zeca ili mu pred kuću stižu eskadroni straha.

Nikada kao danas nije bilo veće partizacije društva. Niko ne može da dobije posao ako nije član neke od vladajućih stranaka, a tu prednjači SNS. I ljudi se učlanjuju, jer znaju dobro da danas jedino u politici može da se dobije zaposlenje, pošto privreda ne funkcioniše. Iako se vlast hvali stalno uspesima i smanjenjem nezaposlenosti, moram da podsetim da je danas 1695000 zaposlenih, a pre godinu dana ih je bilo 1698000. Podatak iz 2007.godine kaže da je tada bilo preko 2 miliona zaposlenih. Dakle imamo očigledan pad koji se ne može pravdati samo krizom. A Srbija danas nije u krizi. Ona je u agoniji, u bedi i sirotinji. Srednju klasu čine oni koji imaju svaki dan da jedu i da plate račune za struju i infostan.

Kakvo je stanje u ekonomiji, kako žive građani? Nema te kategorije stanovništva koja nije osetila posledice pogrešne ekonomske politike Vlade: penzioneri zbog smanjivanja penzija, zaposleni u privatnom sektoru zbog smanjenja privredne aktivnosti, zaposleni u javnom sektoru zbog smanjenja zarada,a ne treba zanemariti ni ukidanje naknade po osnovi minulog rada, poljoprivrednici zbog smanjenja subvencija…o nezaposlenima i onima koji već danas žive od socijalne pomoći da i ne govorim. Poljoprivrednici su očajni jer je uvoznih proizvoda iz Evropske unije sve više, a njihove šanse da prodaju domaće mleko, jaja, meso…sve su manje. A kako i da ne budu manje, kada nemački seljak prima subvenciju od države po hektaru od 500 evra, a srpskog seljaka država pomaže sa 50 evra po hektaru!

Nemoguće je izdržati takvu konkurenciju. Da li se stanje u državi popravlja tragičnim sporazumima sa Međunarodnim monetarnim fondom i pristajanjem na sve uslove koje nam postavljaju? Ne možemo živeti bolje ako prihvatimo da plate i penzije ograničimo. Laž je da će to dovesti do konsolidacije javnih finansija. Da pitamo Grke kako su prošli sa svojim merama štednje? Koliko im se dug povećao za svega tri godine? Mogu li sada da ga vrate? Hoćemo li živeti bolje i mi, i generacije posle nas, ako prihvatimo njihove preporuke i za tepsiju ribe rasprodamo sve što je ostalo? U čijem interesu je privatizacija Telekoma, u čijem interesu je prodaja PKB-a, prodaja zemlje i oranica, u čijem interesu su sve češće najave privatizacije EPS-a i Komercijalne banke? To nije u interesu Srbije i građana koji u njoj žive.

Produktivnost u našoj zemlji raste samo u sivoj zoni gde se javlja politička korupcija i lični interesi povezani sa opstankom na vlasti. U akademskoj sferi se neočekivano uvećava broj diplomaca i naučnih zvanja sa opskurnih fakulteta bez ikakvog rejtinga. Recept za izlazak Srbije iz ove ekonomske slepe ulice leži u menjanju strateške političke orijentacije. Put u EU devastira Srbiju. Da bi se oporavila Srbija treba da otkaže gostoprimstvo MMF-u. Treba da svoje novčane rezerve koristi za stvaranje novih vrednosti kao što je ulaganje u proizvodnju i kapitalne infrastrukturne projekte. Narodna banka Srbije treba da bude centralna banka, a ne menjačnica, i da bude podrška i kontrola komercijalnim bankama. Veze ekonomskog tipa treba jačati s Ruskom Federacijom i institucionalno organizovati saradnju s Rusijom putem Kancelarije za saradnju s RF. Ne treba ni govoriti da treba obustaviti prodaju preduzeća od nacionalnog značaja i zabraniti prodaju zemlje strancima. A to sve Srbija može da uradi jedino ako se oslobodi briselskih stega i uslovljavanja. Ne košta ništa, a mnogo se dobija.

Vlast na oltar evropskih integracija nastavlja da prinosi nove žrtve. Kako drugačije, ako ne žrtvovanjem poslednjih tragova dostojanstva, objasniti posetu premijera Aleksandra Vučića Albaniji? Vučićeva poseta u većini domaćih medija predstavljena je kao herojsko delo, jer su „Albanci spremali sačekušu za Vučića“, ali je njegovom zaslugom „Bože pravde odjekivalo Tiranom“, a njegovom čvrstinom je čak i „Rama odustao od Velike Albanije“. Iza ove propagandne mašinerije krije se činjenica da je Vučićeva poseta Tirani još jedno ponižavanje Srbije.

Kako drugačije oceniti odlazak kod Edija Rame nakon njegovog prošlogodišnjeg dvodnevnog velikoalbanskog divljanja po Srbiji, ratnohuščakih izjava i komadanja Srbije? Kako oceniti dogovore o izgradnji autoputa Tirana-Priština-Niš nego kao ekonomski i politički štetne projekte za Srbiju? Srbija treba svoje ograničene resurse da koristi za izgradnju infrastrukturnih projekata koji su Generalnim master planom saobraćaja u Srbiji utvrđeni kao prioritetni razvojni projekti, a ne da ih razbacuje na realizaciju onih koje je svojevoljno, suprotno strateškim dokumentima Vlade i interesima Srbije, ulagujući se Evropskoj uniji, obećao predsednik Vlade. Autoputna mreža u Šumadiji i zapadnoj Srbiji, putevi u istočnoj Srbiji, Mačvi, Banatu, i Sremu prioriteti su Srbije i Srbija treba da ulaže sredstva u njihovu izgradnju, a ne u autoput Niš-Priština-Tirana, koji je interes Albanije, jer se njime povezuje sa centralnom Evropom, ali i šire svoju “prirodnu Albaniju”.

Šta tek reći o najavama premijera Vučića da će Srbija prihvatiti sugestiju iz SAD da smanji zavisnost od ruskog gasa, tako što će se pridružiti gasovodu koji ima američku podršku i koji će sprovesti gas iz Azerbejdžana u Evropu? Srpski energetski zaokret nije u ekonomskom, političkom i geopolitičkom interesu Srbije i vodio bi potpunoj kolonizaciji naše države. Plašim se da je korak u tom pravcu i predstojeća Vučićeva poseta Sjedinjenim Američkim Državama.

Neki preostali mudri i hrabri ljudi kažu da imamo na delu uvođenje puzajućeg autoritarizma, koji sprovode vlastodršci i njihov prvi čovek. Kontrola medijske sfere podseća na onu kada je naš današnji premijer bio ministar za informisanje 1998. i 1999. godine. I danas, baš kao onda se fabrikuju kampanje protiv političkih protivnika i svih onih koji se usuđuju da drugačije misle. Na sceni je gašenje lokalnih elektronskih medija koji predstavljaju tribinu sa koje se još može čuti opozicioni glas. Neodgovorno se na jugu Srbije privatizuju TV stanice bez razmišljanja da one ne padnu u npr. Albanske ruke, tako da Srbi na jugu ostaju bez svojih medija izloženi propagandi tuđe zemlje u vlastitoj otadžbini.

Preko državne infrastrukture i poluga moći, uspostavlja se kontrola nad privrednim i finansijskim tokovima, zloupotrebljavaju se bezbednosne strukture u lične svrhe. Celokupna tehnologija upravljanja podseća na jednu susednu državu, gde se istim metodama služi čovek koji je tamo već 25 godina na vlasti. I naravno, nikako ne smemo amnestirati uticaj spoljnog faktora koji toleriše ovakve egzotične oblike vladavine u srcu Evrope, sve dotle dok im lokalni vlastodršci svesrdno ispunjavaju geopolitičke prohteve, a usput i intenzivno pripomažu na promeni svesti svojih podanika. Cilj je da se izvrši promena tradicionalnog kolektivnog ientiteta nakon koje bi se dobila neka amorfna masa mnogo prihvatljivija ukusu globalnih moćnika.

Kritikama Vučićeve vlasti nijednog trenutka ne želim da od krivice oslobodim vlast Demokratske stranke i Borisa Tadića koja je većinu štetnih procesa, od predaje Kosova i Metohije, preko eksplozije javnog duga i budžetskog deficita, do koncentracija vlasti u rukama jednog čoveka, gušenje medija i opozicije, i započela. Neverovatno je da iz opozicionih redova nezvanično možemo čuti ideje o oporezivanju Srpske pravoslavne crkve i verskih zajednica, kao da će to izvući zemlju iz krize u koju su je Stefanović i njegov tadašnji šef Boris Tadić godinama gurali. Neverovatno je ko danas sebi daje za pravo da udara na same temelje našeg društva i tradicije srpskog naroda. Demokratska stranka Srbije uvek je bila na braniku tradicionalnih srpskih i hrišćanskih vrednosti i neće dozvoliti nikome da od Srpske pravoslavne crkve i tradicionalnih verskih zajednica u Srbiji pravi monetu za potkusurivanje u svojim unutarstranačkim sukobima, jer ona ne može i ne sme biti marketinški trik pojedinaca za prikupljanje jeftinih političkih poena.

Treba reći istinu do kraja. Nije sva krivica na ovoj, kao ni na predhodnoj, veoma lošoj vlasti. Ne smemo da aboliramo od krivice strani faktor, sve one centre moći koji već dugo vremena, u kontinuitetu rade protiv srpskih državnih i nacionalnih interesa. Naši interesi i njihovi interesi se mimoilaze. Naš interes je da pravilo jaku i stabilnu Srbiju. Njihov da Srbija bude slaba i nestabilna. Naš interes je da kod građana Srbije probudimo nadu u bolje sutra i želju da se bore za svoja prava. Njihov da se srpska javnost uspava i potom, da nam se, kako to reče jedan ambasador, promeni svest.

Naš interes je da budemo slobodni, jer se samo slobodni narodi mogu razvijati. Njihov da nas korišćenjem raznih instrumenata i tehnika okupiraju, i da trajno ostanemo ekonomska periferija sa jeftinom radnom snagom. Naš interes je da gradimo demokratske institucije Republike Srbije. Njihov interes je da srpske institucije budu samo puki servis međunarodnih organizacija. Na kraju, naš interes je da kroz institucije sistema biramo najbolje koji će voditi zemlju. Njihov interes je da pronalaze one koji će najbolje sprovoditi odluke globalnih moćnika, što je najočiglednije na primeru poslednjih događaja u Makedoniji.

Sve agresivnije istupanje albanskog faktora na prostoru Balkana, pretnje od radikalnog islamskog terorizma, kao i pitanje energetske održivosti i bezbednosti ovdašnjih zemalja kroz realizaciju projekta “Turski tok“, nameće izradu nove agende u saradnji država Balkana. Tu mislimo na Grčku, Bugarsku, Srbiju, Makedoniju i Crnu Goru. Samo kroz kolektivnu saradnju i afirmaciju međusobnih odnosa, ove države mogu odoleti izazovima sa kojima se suočavaju i učiniti, da makar na regionalnom nivou, prerastu od objekata ka subjektima međunarodne politike. Nemamo iluzija i svesni smo da mnogobrojne istorijske traume otežavaju razumevanje između ovih država, ali isto tako verujemo da je to moguće prevazići potrebom da se osigura stabilan i bezbedan razvoj regiona.

To ne znači da ćemo okrenuti leđa postjugoslovenskom prostoru na kome žive naši sunarodnici. Srbija treba da nastavi da štiti opstanak Republike Srpske, i da ukazuje na permanentno kršenje ljudski prava Srba u Hrvatskoj koje tamošnje jake srbofobične snage izlažu progonu i poniženju. U Crnoj Gori je na delu etnocentrična montenegrizacija srpskog naroda. Srbija kao matica je dužna da štiti svoje sunarodnike,a ne da ih kao Vučićev, ali i Tadićev režim predaje na milost i nemilost, sve zarad od Brisela propisanih dobrosusedskih odnosa. Uspešnost dobrosusedskih odnosa se meri količinom povlačenja i popuštanja srpske strane . To hitno treba da prestane, jer iskustvo kaže da nismo takvim ponašanjem ništa postigli. Upravo obrnuto. Povlačenje Srbije je uvek jačalo apetite drugih strana.

Šta svima, kojima je stalo do Srbije, valja činiti u ovakvim okolnostima? Patriotske stranke, udruženja, ugledni pojedinci treba da se okupljaju, sabiraju i da pruže otpor! Potrebna je jasna, beskompromisna i suštinska opoziciona snaga sadašnjem režimu. Međutim, želim da podvučem, ako je DSS opozicija režimu, DSS nikada nećemo biti opozicija Srbiji. Ako neko misli da se vlasti u Srbiji domogne podrškom „ukrajinskom“ ili za naše prilike realnijem „makedonskom“ scenariju, destabilizacijom zemlje, mi ćemo se najoštrije suprotstaviti.

Kada je u pitanju otadžbina, stabilnost zemlje i budućnost naše dece, branićemo Srbiju svim raspoloživim sredstvima. Spremni smo da kao dosledna opozicija, povedemo još odlučniju borbu za zaustavljanje daljeg propadanja Srbije. Na tom putu, pozivamo sve one koji dele naša politička ubeđenja da nam se pridruže, a one koji su nekada bili razočarani nama, da nam se vrate, mesta ima, a svaka podrška je u ovom zlom vremenu potrebna.

Samo slobodna Srbija, a ne briselska kolonija može ekonomski,politički i moralno da uspravi i oporavi Srbiju. Zato svi kojima je do Srbije stalo treba da ustanu protiv ovog ekonomskog i političkog kolonijalizma i da se okupe oko ideje slobodne i suverene Srbije. Duša i sloboda su dve stvari koje Srbiji i srpskom narodu otimaju. A te dve reči suštinski određuju život svakog od nas. Dugujemo našoj otadžbini Srbiji! I zato treba da joj vratimo i slobodu i dušu.

(DSS-Svedok)