Srbija i Rusija istinski strateški partneri

Za strateško partnerstvo među državama nužna su dva elementa - zajednički dugoročni interesi i međusobno poverenje. Teško je naći veću bliskost, ili podudarnost dugoročnih interesa i dublje međusobno poverenje između Srbije i bilo koje druge države, pogotovu, velike sile, nego što je to slučaj u odnosima Srbije i Rusije.  To potvrđuje istorija, posebno istorija Prvog i Drugog svetskog rata. O tome svedoči i savremeni razvoj. Srbija i Rusija su tokom protekle dve decenije suočene sa velikim opasnostima od separatizma i terorizma, sa militarizacijom u Evropi i svetu, sa sistematskim krivotvorenjem novije istorije čiji je cilj zamagljivanje odgovornosti za najveće zločine u istoriji civilizacije i umanjivanje žrtava i doprinosa dve zemlje pobedi nad fašizmom i nacizmom. Obe zemlje se bore za modernizaciju ekonomskog i tehnološkog razvoja, kao i za podizanje životnog standarda građana. Zajednički su im i borba za za poštovanje međunarodnog prava i osnovnih principa međunarodnih odnosa uspostavljenih na tekovinama pobede u Drugom svetskom ratu. Zajednički su im i napori za zaštitu nacionalnog, kulturnog i duhovnog identiteta, kao i digniteta naroda i država. 

Rusija, kao stalna članica Saveta bezbednosti UN, kao članica G-8, G-20 i mnogih drugih globalnih, evropskih i interkontinentalnih organizacija i integracija, odlučno podržava suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, a rešenje za pitanje Kosova i Metohije vidi u poštovanju i primeni rezolucije SB UN 1244 (1999) i osnovnih principa međunarodnih odnosa. To je svakako vitalni interes Srbije. Rusija, kao i Srbija, odlučno podržava poštovanje i doslednu primenu Dejtonsko-pariskog sporazuma o miru u BiH. Protivi se puzećoj reviziji tog sporazuma, posebno nastojanjima da se, korak po korak, eliminiše princip ravnopravnosti dva entiteta i tri konstitutivna naroda, što bi suštinski značilo vraćanje na stanje koje je prethodilo izbijanju građanskog rata u BiH. Rusija se ne meša u unutrašnje poslove Srbije, niti postavlja političke preduslove za razvoj ekonomske saradnje, kako to čine, na primer, zemlje tzv. „Kvinte“, NATO, ili EU. Naprotiv. Pored povoljnih kredita za modernizaciju železnica, energetike i drugih grana, Rusija je retka pojedinačna zemlja koja je obezbedila značajna finansijska sredstva i za popunu praznina u budžetu Srbije.  Ugovor o bescarinskoj trgovini potpisan sa Srbijom (SRJ) 2000. godine jedini je takav aranžman koji Rusija ima sa bilo kojom zemljom izvan Zajednice nezavisnih država (ZND).

Podudarnost vitalnih dugoročnih interesa u nizu najvažnijih oblasti, uzajamno uvažavanje i poverenje  koje postoji u odnosima Srbije i Rusije, jesu karakteristike kakve ne postoje u odnosima Srbije sa bilo kojom drugom zemljom, ili grupacijom zemalja.

Odnosi Srbije i Rusije razvijaju se uzlaznom linijom u energetici, infrastrukturi, investicijama, vojno-tehničkoj oblasti, kulturi. Ipak, mogućnosti nisu iskorišćene. Očigledno je potrebno još više obostranih inicijativa, smelosti  i efikasnosti, kako u ostvarivanju dosadašnjih dogovora, tako još više u identifikovanju novih područja i konkretnih projekata dugoročne saradnje. Jačanje međunarodnog položaja, uravnoteženje spoljne politike Srbije nije moguće bez bržeg razvoja saradnje i strateških odnosa Srbije sa Rusijom. Ubeđen sam da je to bitan uslov da Srbija ojača svoju nezavisnost, ugled i uticaj, da dugoročno zaštiti svoje nacionalne i državne interese, uključujući suverenitet i teritorijalni integritet, kao i da ponovo postane primer modernog ekonomskog razvoja i visokog nivoa životnog standarda građana. 

Nema sumnje da Srbija treba da čuva i razvija odnose i saradnju sa svim zemljama sa kojima nalazi zajedničke interese. Razume se, pritom, ne treba da joj bude svejedno da li  partneri podržavaju njen suverenitet i teritorijalni integritet ili podstiču separatizam, da li uvažavaju Srbiju kao partnera i nezavisnu državu, ili se mešaju u unutrašnje poslove i narušavaju njeno dostojanstvo. Treba se čuvati olakog proglašavanja strateških partnera, jer to vodi zamagljivanju istinskih strateških interesa. Mogu partneri, poslovni ugovori i određeni rezultati u međunarodnoj saradnji  biti važni i ako nisu formalno proglašeni za strateške. Par projekata, ili ugovora, par razmenjenih poseta, ma koliko bile uspešne, teško da mogu biti dovoljne za proglašavanje neke zemlje za strateškog partnera. To nije potvrda iskustva i zrelosti lidera, niti  odlika vlada ozbiljnih država.  Srbija jeste tek pre par godina, silom prilika, ponovo postala samostalna država, ali baštini dugotrajna i bogata iskustva u međunarodnim odnosima pa nema ni razloga, ni osnova da nastupa kao novajlija, ili da otkriva nove kriterijume i merila na mesto postupnosti u građenju poverenja. 

Politika, retorika i praksa treba da budu u funkciji uravnoteženja i jačanja međunarodnog položaja i ugleda države, ne garniture na vlasti. Na dugi rok, ne od danas do sutra. Za to je potrebno učiti od istorije i prepoznavati trendove danas. 

Autor je predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih