уторак, 23. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Следимо пример Јерменије
Политички живот

Следимо пример Јерменије

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
четвртак, 30. април 2015.

Јерменија је обележила век од великог погрома Јермена у време османлијског царства, догађај који неки данас зову, а неки поричу - геноцид. Сви присутни светски лидери дошли су до споменика Цицернакабард, држећи жуту ружу коју су положили у централни венац цвета – не заборави ме - симбол комеморације. Радио Јереван и сви медији у Јерменији посветили су последњих дана априла скоро све своје емисије и новинске странице обележавању стоте годишњице геноцида над јерменским народом.

Под геслом „Памтим и захтевам“ јерменска држава и јерменска апостолска црква организовале су низ манифестација које су окупиле учеснике и госте из целог света. На скупу је било званично представљено скоро стотину држава, а на највишем нивоу - Русија, Француска, Србија и Кипар, чији су председници били главни говорници. Ово је само неколико извода из новинских текстова објављених у нашим новинама који су пратили обележавање стоте годишњице геноцида почињеног 1915. године над јерменским народом у тадашњем отоманском царству.

Начин на који је јерменска држава организовала обележавање ове за јерменски народ изузетно значајне годишњице неумољиво упућује да преиспитамо на који начин смо ми у нашој држави „обележили“ и за нас од посебне важности седамдесету годишњицу од пробоја јасеновачких логораша који је и одређен као Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату. Поред скупа у Доњој Градини који је организован у Републици Српској и протоколарног полагања венаца у Србији, ова годишњница као и многе пре ње прошла је готово незапажено и прећутано.

Сама та чињеница довољно говори о нашем немарном и неодговорном односу према најтрагичнијем злочину геноцида који је извршен у Јасеновцу над српским народом. Само је настављен континуитет прећуткивања и маргинализовања сећања на 22. април 1945. године, који је истински симбол страдања јасеновачких логораша, Срба, Рома и Хрвата који нису подржавали злочиначки усташки режим.

То је још једно сведочанство о губљењу самопоштовања јер не можемо га имати ако не поштујемо не само жртве нашег народа већ и страдање припадника других народа који су били изложени немолисрдном уништавању у паклу злогласног Јасеновца. Култура сећања се може градити само на развијању самопоштовања и чувању достојанству једног народа.

Ова годишњица, која се поклапа са обележавањем седам деценија велике победе антифашистичке коалиције над нацизмом, била је права прилика да се организује на нивоу наше државе обележавање сећања на геноцид у Јасеновцу, што би подразумевало одлучност наших владајућих политичких структура да изађу коначно из самонаментнутог ограничења и да овом догађају дају праву форму, садржај и најшири друштвени значај.

На тај начин се гради истинска култура сећања која неће бити у служби дневнополитичких интереса који се огледају у једностраном развијању тзв. добросуседских односа и наших јалових настојања да не дође до ремећења регионалне стабилности, за шта се Србија иначе без икаквих реалних основа непрестано оптужује. Очигледно је да су и ове године превладали управо ови политикантски интереси, што је донело само испуњавање протоколарне форме без озбиљног и свеобухватног обележавања геноцида у Јасеновцу. Зато начин како се то чини и организује у Јерменији може нам бити за сада недостижни узор јер показује како се достојанствено поштују жртве свог народа и при томе развија самопоштовање и култура сећања, у којој је доминантно залагање за откривање и поштовање историјске истине. Али јасно је да у нашем друштву нема пре свега стварне и делатне политичке воље да идемо овим путем јер смо још увек потчињени старим идеолошким флоскулама о сталној опасности од великосрпског национализма који је био и главни узрок ратова за југословенско наслеђе.

Зато и није изненађујуће да смо седамдесет година од пробоја јасеновачких логораша „обележили“ овако немушто и изван шире пажње наше јавности. Али зато се могу чути наводи Дубравке Стојановић, чије речи могу бити део одговора на питање зашто је и ова годишњица пробоја јасеновачких логораша остала као и много пута у дубокој сенци. На питање новинарке Слободне Европе Бранке Михајловић како тумачи речи премијера Александра Вучића у Доњој Градини да је сукобе деведесетих немогуће разумети без схватања речи Јасеновац и колективног страха Срба од истребљења западно од реке Дрине, ова истакнута боркиња за утврђивање историјских мултиперспективних истина дала је један од својих антологијских одговора.

“Ја бих сада, чак парадоксално, рекла да је премијер у праву, јер Јасеновац, поново ту нико не мисли на стварне жртве и људе који су тамо завршили своје животе, јесте био начин да се направи ратна пропаганда у Србији. Рат деведесетих се водио са српске стране, и то се отворено говорило, као превентивни рат против следећег Јасеновца. Према томе, то је био кључ пропаганде Милошевићеве Србије и свих интелектуалаца који су у томе учествовали. С једне стране, бранити свој народ као највећу жртву и гајити култ самовиктимизације, а с друге стране, развијати страх код Срба у Хрватској, који додуше због много разлога није било тешко развити јер су заиста имали очајна искуства. Прављењем страха заправо производите агресију, која је била неопходна основа за рат. Према томе, то је био кључ који нас је одвео у рат, али не као сећање, него као злупотреба. Та самовиктимизација – ми смо једине жртве, ми смо највеће жртве – заправо у емотивном смислу тај колектив згушњава и од њега прави стадо које креће у следећи рат и следећу погибију. То је много јача емоција од победе и херојства. Та идеја о себи као жртви кључни је окидач за следећи конфликт.“.

Проблем настаје када овакви ставови постају део наше званичне идеолошке агенде са којом наша владајућа гарнитура настоји да по сваку цену постане фактор стабилизације нашег региона и развијања добросуседских односа, што један од главних услова на путу у Европску унију. Онда се сасвим природно дешава да наши званичници понављају управо овакве ставове који говоре о самовиктимизацији, прављење страха који ствара услове за агресију, злоупотреби сећања на геноцид, превентивном рату за спречавање новог Јасеновца, нашој кривици за развијање страха код Срба који су живели у Хрватској, а кренули су у рат као бесловесно крдо јер себе виде као једине и искључиве жртве.

Овом приликом треба навести и ставове још једне познате боркиње за наше безусловно суочавање са прошлошћу и злочинима који су почињени у наше име. Весна Ракић Водинелић у разговору за наше издање Њузвика каже.“ Битно је да смо корупцијом `жутих` поравнали наше ратне злочине. Све се представља на тај начин, што, нажалост, има успеха. И не само због контроле медија, већ и зато што су раније власти у Србији тако мало учиниле по питању суочавања са злочинима почињеним у ратовима деведесетих, са нашом мрачном прошлошћу. А познато је да сазнавања истине о тешкој прошлости нема истинског напора и посвећености власти. Уосталом, недавно смо чули конформистичку политичарку каква је Ангела Меркел како у свом говору поводом Дана обележавања Холокауста каже како је Холокауст део немачког националног бића. Наравно да се Немачка и Немци не поносе тим ужасним догађајем, али показује да се са њим ипак могу суочити. И осетити део одговорности много година пошто је страшни злочин почињен. Е сада, да ли можете замислити да, рецимо. Александар Вучић каже како је геноцид у Сребреници део српског националног бића“.

Веома је симптоматично да о постојању националног бића говори представница политичке опције која упорно негира и само постојање националног бића јер је за њих нација само идеолошки констукт или замишљена заједница која нема реално утемељење у друштвеним односима. Поредити при томе Холокауст, који су нацисти спровели над јеврејским народом, са Сребреницом је врхунац идеолошке заслепљености, искључивости и својеврсне хипокризије. И при томе изражавати жарку жељу да Сребреница буде део српског националног бића које иначе постоји само пригодно за ту сврху и намену.

Овој острашћеној боркињи за наше суочавање са прошлошћу и злочинима није ни у примисли да би било сасвим нормално и природно да геноцид у Јасеновцу буде део нашег националног бића, што он свакако и јесте, без обзира на то што се то не уклапа у покушаје да се Србија по сваку цену и даље означава као узрочник ратова и тамни вилајет национализма.

Зато је последњи час да наша држава и наш народ обележе на достојан начин своје жртве и стратишта, следећи пример Јерменије у којој гори миллион свећа као спомен на јерменске жртве страдале у геноциду. За почетак обезбедимо да Музеј геноцида, који ради у недостојним условима у Београду, добије примерен простор у коме би била коначно постављена стална изложбена поставка о геноциду који је доживео српски народ у усташкој Независној Држави Хрватској. То би била прва свећа коју бисмо запалили као знак искрене жеље да вратимо самопоштовање и развијамо истинску културу сећања ослобођену од утицаја интереса дневне политике и испразне идеологизације. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер