Početna strana > Rubrike > Politički život > Posvađao sam se s Amerikancima zbog Kosova
Politički život

Posvađao sam se s Amerikancima zbog Kosova

PDF Štampa El. pošta
Zoran Đinđić   
četvrtak, 12. mart 2009.

 (Iz Arhive NSPM-a, 21.02.2003)

Pokojni premijer Srbije Zoran Đinđić 21. februara 2003, 20 dana pred atentat u dvorištu Vlade, dao je u Banjaluci intervju novinaru Dveri srpskih, u kome je obrazložio svoj stav o tome kako treba rešavati kosovsko pitanje.

Ključna tema za Srbiju je status Kosova i Metohije, 4. februara je proglašena državna zajednica SCG. Koliko to utiče na budući status KiM, mislim tu na Rezoluciju 1244?

- Samo proglašenje zajednice ne utiče mnogo, jer ona u potpunosti preuzima sve ono što je imala SRJ, ali ono što se događa na terenu utiče puno. Znači, ta rezolucija SB je, prosto i jednostavno rečeno, Srbiji uzela atribute suverenosti na Kosovu, a to je zakonodavna, sudska i izvršna vlast, kao i pitanje bezbednosti. Mi ćemo to da zadržavamo negde u nekom depou dok se odnosi ne srede i onda ćemo da vidimo kako da podelimo to između Prištine i Beograda. Sigurno ne kao što je bilo ranije, da je to sada jedna provincija u okviru Srbije, ali ne i u smislu da Kosovo bude nezavisno. I svi su pristali na tu rezoluciju, i mi smo pristali na tu rezoluciju i rekli smo „to je u redu, privremeno će međunarodna zajednica da sprovodi suverenitet na Kosovu“. I šta se u međuvremenu dešava? Oni su otvorili taj depo, taj trezor, i počeli su te atribute da prenose na lokalne strukture. Iako je to sada zakonodavna delatnost, ona se potpuno suvereno obavlja u Prištini. I zakoni se donose. Pogledajte izvršnu vlast, imaju vladu koja je potpuno autonomna u odnosu na Srbiju, onda sudsku, pogledajte bezbednost, i čitav taj proces ide u pravcu da će jednog trenutka svi atributi državnosti biti preneti na lokalne albanske institucije, a onda će međunarodna zajednica da kaže „hajde da vidimo kako će Beograd i Priština da sarađuju. Imali smo dva potpuno nezavisna pravna, ekonomska i politička sistema, e sada ih vi harmonizujte. Ako ne možete, evo vam pet godina, pa se dogovarajte. Deset, pedeset, ali ste za to vreme izvan evropskih integracija“.

I kada smo mi shvatili da se na jednoj strani priča o odlaganju krajnjeg statusa do jednog trenutka kad će to moći mirno da se uradi, za to vreme se dižu standardi, određeni kriterijumu se sprovode tamo na Kosovu i Metohiji, vraćaju se neki normalni svakodnevni odnosi, a iza paravana se stvara država. I onda sam ja podigao prašinu i paniku oko toga. Vi u svetu ništa ne možete da uradite ako ne proizvedete krizu. Ako nema krize, niko se vama ne bavi. Ja sam stvorio krizu. Rekao sam: „Hoćemo da se taj status odmah zna“. Oni kažu: „Nije vreme“. Kako nije, što ga onda rešavate svakodnevno ako nije vreme? Zašto onda dajete parlamentu Kosova i Metohije da odlučuje o pitanjima ekonomskog sistema, što je u nadležnosti centralne države, zašto prenosite na Kosovski zaštitni korpus nadležnosti bezbednosti, zašto utvrđujete granične prelaze, a ne pitate Beograd? Pa, kao, „dobro to“. Nije dobro, to ne može da bude dobro. Znači, prva faza je stvaranje u svetskom javnom mnjenju raspoloženja da se ta tema pokrene, druga faza je da izađemo sa nekim svojim idejama kako to pitanje može da bude rešeno. Vrlo jednostavna ideja je da federalizacija Kosova i Metohije predstavlja ono što će omogućiti da Srbi na KiM budu priznati kao konstitutivni narod koji će imati svoje institucije u okviru zajedničkih institucija. A mi bismo onda, kao Srbija, dali vremena takvom Kosovu da profunkcioniše ako može. Ako ne može, idemo dalje. Ako Albanci ne žele da Srbe tretiraju kao ravnopravne i kao jednu nacionalnu zajednicu, a ne nacionalnu manjinu, onda da vidimo šta. Moramo vrlo otvoreno da govorimo o tome, kao kad imate gangrenu. Svet nije raspoložen za to, a ja sam veoma zadovoljan zato što sam u Srbiji video da su ljudi mnogo raspoloženiji nego što sam očekivao. To jeste kontroverzna i vruća tema, ali mislim da lideri moraju da otvaraju tu temu. Ne da podilaze javnom mnjenju, nego da ukazuju na probleme i da kažu tu i tu imamo problem. Deficit spoljnotrgovinski, to nam je problem. Ne možemo da se ponašamo kao da ništa nije sporno, jer ćemo za dve, tri godine da uđemo u veliku dubiozu. Kosovo nam je problem. Ne možemo da zatvaramo oči pred javnošću. Ja očekujem da u junu ili julu ove godine na međunarodnoj sceni tema konačnog odnosa Beograda i Prištine bude predstavljena, da bi se tokom leta, najkasnije jeseni, s određene koncepcije razvile strategije i da sledeće godine nešto suštinski na tu temu uradimo. I mi nećemo odustati. Mi ćemo, bez obzira na kritike i molbe, lične, koje sam dobio iz mnogih svetskih centara, da ne talasamo na tu temu, nastaviti tu priču. Rekao sam: „Ne, imam poštovanje za vaše prioritete, za vaše državne interese, ali nemojte da tražite od mene da to budu moji prioriteti. To što vi imate je igranka, ja to razumem i poštujem, ali ja imam Kosovo. Znači, kao što ja vas uvažavam, uvažavajte i vi mene. Biće teško, ali nijedan veliki posao se ne može bez teškoća obaviti“.

Uvažavajući ovo što ste rekli, postoji li ipak realna mogućnost da se Kosovo ipak otcepi od Srbije?

- Najgore je, znači, ono što sam malopre naznačio, da Kosovo bude faktički nezavisno, a da ga onda, kao mlinski kamen, kao takvo albansko nezavisno Kosovo, prikače na nogu i kažu „vi ste odgovorni za njega, i dok ne harmonizujete odnose, ne možete da idete dalje“. To znači, za sva vremena smo isključeni iz istorije. I da nam kažu sutra „pošto ste ista država, vi morate da dozvolite da albanski biznismeni kupuju po Srbiji, da učestvuju u privatizacijama i tako dalje. To što vi ne možete da odete tamo i popijete kafu u Prištini i Prizrenu, pa to su incidenti. To su pojedinačni ljudi, ekstremisti, ali vi niste takvi, vi ste razumni. Neka kupe Terazije svojim narko-dolarima i milijardama koje imaju, neka kupe elektroprivredu i neka sutra Srbija bude praktično albanska država“. To je ono što se neće desiti, to je ono što ćemo mi sprečiti. Znači, mi tražimo da se pitanje učešća države Srbije na Kosovu i Metohiji reši. Međunarodna zajednica pokušava da to pitanje svede na pitanje prava Srba kao proteranih lica i nacionalne manjine. I podmeće jedno za drugo, kao da se time rešava državno pitanje. Čak i da Srbi, što nije moguće, imaju sva prava na Kosovu i Metohiji, time se još pravo Srbije nije ni pomenulo. Mi želimo na oba koloseka da imamo napredak. Na jednoj strani, naravno, da se vrate proterani Srbi i da oni malobrojni koji još nisu proterani imaju bezbednost. Ali, takođe, država Srbija da ima jasno definisana svoja prava. Ili da nema svoja prava, ali neka onda Savet bezbednosti kaže „nema Srbija nikakva prava, mi smo dodelili nezavisnost Kosovu“. Mi nećemo voditi rat sa SB, ali ćemo znati na čemu smo. Ovo što sada imamo je najgore. To znači - bela smrt, u snegu ste, mislite da vam je lepo, a u suštini postepeno umirete. I morate da se probudite, jer tog trenutka kažete ne, ja se nalazim u opasnosti. Kosovo je još uvek opasnost za srpsku državnost, jer ono je rana kroz koju može da vam iscuri i poslednja kap krvi. Mi tu ranu moramo da zatvorimo na određeni način. Naravno, maksimalno povoljno za sebe, ali spremni na određeni kompromis koji bi uvažavao i interese one druge strane, Albanaca koji na Kosovu žive.

Kosovska ofanziva počela je zapravo proširenjem pitanja Kosova na regiju. Vaša izjava za Špigl o BiH izazvala je mnogo reakcija.

- Ja sam rekao - ako ne važi za Srbiju ono što je važilo u Dejtonu, a to je da su nacionalne zajednice dobile svoj kolektivni status i da su granice nepromenljive, da se kaže - u redu, sve te republike bivše Jugoslavije su države. Dakle, ako to ne važi za Srbiju, a ja mislim da unazad neće važiti više ni za koga, kako objasniti da je jedini presedan napravljen upravo za Srbiju. Rekao sam, jesam za očuvanje Dejtona, ali dajte da nađemo neki kompromis kroz regionalnu saradnju, kroz bilateralnu saradnju albanskog dela Kosova sa Albanijom, srpskog dela Kosova sa Srbijom, Republike Srpske sa Srbijom, hrvatskog dela Bosne sa Hrvatskom, bez menjanja granica, bez postavljanja pitanja suvereniteta, ljudi... Ali, ako vi želite da stvorite albansku državu u 21. veku na teritoriji koja pripada državi Srbiji, onda ćete ponovo otvoriti proces koji ste mislili da ste zatvorili. I to nije moja želja, to je opis stanja.

Često sam kao neki glasnik koji je kriv zato što donosi neku neprijatnu vest. I u Srbiji me često optužuju. Ali dopusti mi da te upozorim ako ne znaš da će se to desiti. Znači, raspad dejtonskog sistema je kao zakon gravitacije, posledica. Ako zakon gravitacije ni u jednom slučaju ne bi postojao, ako imate čašu i stavite i ona ostane da visi u vazduhu, mislim da je poništen zakon gravitacije u celini. To je upozorenje onima koji misle da na primeru Srbije mogu da sruše jedan princip koji je logično i na štetu Srba sproveden, i koji su Srbi prihvatili.

Ne treba ispustiti istorijsku šansu da su narodi na ovom prostoru prihvatili taj princip nepromenljivosti granica, kolektivnih prava, nesvađanja nacionalnih zajednica, građana, manjina... Mislim da je to jedan konstruktivan pristup, koji je u Sarajevu izazvao vrlo neopravdane i nervozne reakcije, koje je, naravno, izazvao Vašington, a ni u Briselu nije bio dobro primljen. Ali to je istina.

Oni su postavili pitanje motiva. Neko je rekao - to su marketinški motivi. Šta meni treba ovog trenutka taj marketing? Niti u Srbiji ima izbora niti ja mogu dobiti međunarodnu podršku za to. Naravno, mnogo sam više izgubio lično nego što sam dobio, ali vrlo svesno. Ja sam onaj svoj kredit koji imam poslednjih desetak godina kao demokratski političar na Balkanu stavio za jednu stvar za koju mislim da je od nacionalnog interesa.

Dakle, koliko sam vas razumeo, i dalje smatrate da u Srbiji odlučujete vi, a ne neko spolja?

- Apsolutno. O Srbiji će se odlučivati u srpskom parlamentu i organima koji su za to nadležni. Sve te ranije priče i ranije krizne grupe i krizni štabovi su prošlost. I nema šanse da mi pristanemo na bilo šta što nije u našem interesu. Postoji ona mala mistifikacija u našim medijima. Čudim se kad to čitam svakoga dana, na primer, koga podržavaju Amerikanci, koga podržava Evropa, koga podržava Rusija. Kakve to ima veze? Pitanje je koga podržavaju ljudi koji žive u toj zemlji.

Vi možete i treba da imate dobre odnose sa svima koji su bitni za vas, ali to da vi sada strance uključujete kao deo unutrašnje politike, to je bolesno. Mi tu bolest još imamo u Beogradu. Imamo ambasadore nekih zemlja koji se ponašaju kao da su šefovi stranaka u Srbiji, kao da su izabrani na izborima. Oni pozivaju ministre, pozivaju moj kabinet, i čude se što neću da ih primim. Ja kažem, zamislite da moj ambasador u vašoj zemlji pozove vašeg premijera pa ga pita da sa njim ruča. Ovaj bi mislio da je to neka šala, da je skrivena kamera. Pa, mi smo isto tako zemlja kao što je i vaša zemlja. Nemojte da mislite da vi možete da radite u našoj zemlji nešto što naša ambasada u vašoj zemlji ne bi mogla ni slučajno da uradi.

Ali mi moramo sami kao građani, ali i kao ljudi, da zauzmemo taj stav. Poštujemo sebe, poštujemo i druge, ali da stvarno poštujemo sebe i da ne dopustimo da se niko sa strane meša u naše odnose. Jer, da mi to ne tražimo, ne bi oni to ni radili. Da imamo ministre koji na takav poziv hladno kažu - izvinite, nemam vremena za to, posle dva-tri puta bi odustali.

Pošto još imamo taj kompleks niže vrednosti, mislim da i mi pomalo generišemo tu nezrelu situaciju da se o našoj zemlji mnogo više raspravlja u inostranstvu nego što se raspravlja o sličnim zemljama, kao što su Rumunija, Hrvatska, Grčka. Ne vidim zašto bi Srbija bila u drugačijem položaju nego što su druge zemlje.

(Dveri srpske)

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će preuzimanje vlasti u Avganistanu od strane talibana dovesti do prelivanja krize u okolne zemlje?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner