О Иницијативи, изборима, хајци и васкрсу Србије
| Политички живот | |
О Иницијативи, изборима, хајци и васкрсу Србије |
|
| понедељак, 23. април 2012. | |
|
Наравно, било је много похвала и, што је посебно важно, доста корисних сугестија како би се предлог Иницијативе могао допунити или побољшати. Примили смо их к знању и водићемо о њима рачуна приликом даљег рада на Иницијативи. С друге стране, примедбе су ишле од искрене забринутости због „расипања патриотских гласова“, до шаљивог – и само делимично тачног – „не гоји се прасе уочи Божића“. Од констатација „лепо, али узалудно“, до лаких инсинуација како се тиме, заправо, некоме жели помоћи или одмоћи. Неке од тих замерки су озбиљне, или барем тако делују, и треба се на њих осврнути. Хајде да кренемо од овог последњег. У атмосфери свеопшег незадовољства и неповерења најлакше је посејати сумњу у то како неко иза неког „стоји“. На срећу (или, на жалост, у зависности из ког угла ствар посматрамо), иза овога не стоји нико, нема скривене „политичке позадине“, а још мање скривених финансијера. И да не буде само на „часну реч“ – мада је и то доста занимљиво и, истовремено, доста жалосно колико се „часна реч“ излизала у савременом језику и животу – погледајмо два једноставна, али више него убедљива аргумента. Да неко стоји иза њих, не би се момци из НОПА мучили око прикупљања потписа, него би се вртели на медијима и осмехивали са билборда. И, најважније, да се хтело некоме нешто одузети или допринети, ја бих се онда заиста кандидовао за председника, уз помоћ тих наводних „пријатеља“ обезбедио потписе и логистику, не бих, наравно, могао направити бог зна шта, али би неки од кандидата – на потезу од Николића, до Коштунице, Дачића и Јадранке Шешељ – заиста остали краћи за који проценат. А онда би се то, с обзиром да је фокус јавности на председничким изборима, вероватно одразило и на њихов парламентарни резултат. Е, то би било „одрађивање“. Вероватно да би се за такав пројекат пронашли и заинтересовани „спонзори“, али то нисам желео, без обзира шта мислио о неким од поменутих кандидата, о њиховој политици, преокретима, шансама или минулом раду.
Определио сам се за маргиналнији, тежи али искренији пут, на коме су ме дочекали само најгори напади, пакост и оспоравања. Поштено говорећи, без председничких и локалних листа, ово са НОПОМ је у суштини унапред био само експеримент. Додуше, експеримент који је можда, као „колатералном користи“, могао, односно, може резултирати чак и неким посланичким местом и простором за једну другачију и не унапред контролисану причу – али је он у великој мери успео и независно од тога. Подржали смо нешто што делује помало субверзивно и „робинхудовски“. Отприлике, нешто као „анонимуси“, али што ипак остаје у оквиру коришћења легалних средстава. А наравно да НСПМ није исто што и НОПО, и обрнуто. Наравно да ту има свега, а нарочито организационог хаоса и извесне појмовне конфузије. Али има и неколико врло здравих и добрих идеја за промену политичког и изборног система, директног избора тужилаца итд. Све ово што се сада накнадно плете и спинује око Влаха и скоро расистичка кампања коју воде другосрбијански медији на челу са Е-новинама, обично је мућење воде, или, у најбољем случају, занимљиво питање за расправу на неком форуму младих правника. По статуту и решењу НОПО јесте мањинска странка. Ја им нисам члан, него сам им само дао подршку (као што су они подржали нашу Иницијативу) и чини ми се да сам већ сам у ових неколико дана, макар и на трновит начин, учинио да њихово постојање постане свима видљиво. Предизборни митинзи и листе ДС-а и ЛДП-а су одувек били препуни разних „јавних личности“, уметника и професора (Биљана Србљановић је била чак и кандидат за градоначелника). Па зашто онда ја, независно од свог аналитичког рада, као појединац и ангажовани интелектуалац, не бих могао подржати неку политичку групу – која подржава нешто што сам ја писао и што сматрам добрим. Узгред речено, мада то тренутно свакако није најважније, нема сумње да бисмо, на пример, Никола Тулумировић или моја маленкост, поред осталог, далеко боље заступали интересе ове аутохтоне мањине изложене великом притиску и кампањи „румунизације“, него што нејвећи број посланика у српском парламенту штити и заступа интересе Србије и Срба. А да и не говорим о томе да би једна јака и стабилна Србија која се не сагиње непрестано и не извињава, дакле, држава, за какву се наша Иницијатива залаже, била у могућности да пружи много бољу заштиту свим својим грађанима, како Србима, тако и лојалним, а од споља угроженим националним мањинама, попут, на пример, Буњеваца или већ поменутих Влаха. Постоји, међутим, и друга врста примедби, добронамернија и наизглед заснованија. Зашто сада? Зашто не раније, или зашто не тек после избора? Заправо, испада да за овакву иницијативу никада није време. Да смо раније кренули само би имали више времена да нас нападну и растуре, на овај или неки други начин. Да смо раније кренули, а са ресурсима које нам не добацују ни тајкуни, ни ЦИА, ни БИА (нити КГБ), не бисмо много даље одмакли, а још би нас више оптужили да смо нечији тројански коњ и да „растурамо гласове“. Наше су могућности ограничене – и зато је „фактор изненађења“ био једина шанса. Имамо само НСПМ (и, евентуално, још неколико наклоњених сајтова и блогова). Могу очас да нас сруше, или бар укоче, као што се већ дешавало. Могу да нас затрпају коментарима, као што су то у више наврата чинили напредњаци. Могу да нам организовано или софтверски налупају „минусе“ на текстове и коментаре, као што повремено раде другосрбијанци. Могу да нас нападну нарученим текстовима по квазипатриотским и другосрбијанским медијима. Па чак и да ништа од тога не ураде. Погледајмо бројке – узгред речено, ми смо један од ретких медија који бројке не крије и не преувеличава. НСПМ је прилично утицајан и посећен портал. Далеко изнад – надам се не само квантитативно – већине онога што постоји на „патриотском фронту“ и због тога смо, поготово с обзиром на више него скромне ресурсе, наравно врло поносни. Али, с друге стране, то је скоро лук и вода с обзиром на оно што је потребно и у односу на тешку медијску артиљерију коју поседују други. И то говорим само о сајтовима. А замислите тек када томе придодамо штампано издање Блица (плус Данас) или ТВ Б92. Радим(о) даноноћно – да не кажем баш „лудачки“ – на томе да се овај однос измени, али тако за сада стоје ствари.
Додуше, остаје моја и Антонићева познатост и медијски простор који може да се искористи за промоцију одређених идеја и личности. Али врага. Без обзира што су уз моју помоћ момци и девојке из „Ниједног од понуђених одговора“ успели да дођу до нешто – макар и негативног – публицитета, на делу је ипак својеврсна „стратегија прећуткивања“, комбинована са повременим, готово хистеричним изливима патолошке мржње. О овом последњем говоре текстови по Е-новинама и Печату, а о оном првом, поред осталог, сведочи и полупразан медија-центар на нашој предускршњој конференцији за штампу. А у нормалним околностима новинари би се окупили масовно, чак и да читам обичан метереолошки извештај, а некмоли кад објављујем односно демантујем вест о својој председничкој кандидатури. С тим у вези, још једна, такође више него индикативна ствар, иако су присутни новинари Танјуга и Бете срочили сасвим коректне извештаје са лица места, у медијима су се појавиле неке прилично деформисане и малициозне верзије. Поготово у Новостима, а богме и у „мојој“ Политици (дакле, једина два листа у којима држава Србија има власничког удела), где су се појавили текстови којима се читава прича спинује и покушава изврћи руглу. А већ сам рекао како смо дочекани на Е-новинама, Печату и Видовдану. (Тако да му ово са нама, НОПОМ и Иницијативом скоро дође као неки, коначно пронађени, анти-нспм „национални консензус“:)) А што све, опет, само доказује како у српској политици – а вероватно и шире – постоје и делују неке силе и „силнице“ које су далеко дубље и важније од пуке и поједностављене поделе на „власт“ и „опозицију“ која се сада као нека највиша политиколошка истина покушава продати српском бирачком телу. (Као политичка и симболичка потврда овога о чему говорим може да послужи и више него индикативна чињеница да у овом тренутку за СНС здушно навијају истовремено и Вучелићев „Печат“ и Луковићеве „Е-новине“!?) И, коначно, реч-две о тзв. „јединству патриотског блока“. Нема јединства, а нема ни тог блока, нажалост. Иако има странака са више или мање патриотским предзнаком и, наравно, појединаца који још увек искрено верују и желе да то јединство виде. Док је било макар и теоријске шансе да се окупе све или барем неке државотворне снаге око једног, колико-толико државотворног програма,, нисмо ништа предузимали, па смо чак били суздржани и онда када смо директно нападани и прозивани од неких из тог имагинарног блока који постоји само у машти и жељама добронамерних коментатора. (А понекад и оних мање добронамерних, који знају како ствари стоје, али причају бајке о „коалицији ДСС- СРС-Двери“, иако добро знају да из различитих разлога од тога напросто нема ништа.) Свеједно, рекох, нисмо ништа организационо предузимали, нисмо сметали, нисмо „убацивали клипове у точкове“. Али нисмо могли ни хтели ни да не радимо свој аналитички посао и затварамо очи пред оним што је очигледно за сваког сем оном коме су вране или интереси попили мозак. Сада смо направили мали искорак – и сви су скочили као опарени. Да, али и ви сте им се овога пута и сами наместили, рећи ће неко. Но, чак и пре свега овога са НОПОМ били смо непрестано сумњичени и нападани као непријатељи и „пета колона“, како европске“, тако и „патриотске“ Србије. Уосталом, замислите само шта би нама, тачније, мени радили да сам се кандидовао за председника као што се у једном тренутку пронео глас?! Само би била дилема да ли је то учињено зато да бисмо некоме помогли/одмогли, или, пак, због оних око пола милиона евра које следују сваком кандидату који добаци до пар десетина хиљада гласова. Али, гле чуда, када Двери кандидују председничког кандидата који нема никакве шансе, сем да ДСС-у и нарочито радикалима одузме неки проценат, онда те разлоге нико не помиње и нико их због тога масовно не черечи по медијима. (О Зорану Драгишићу и „покрету радника и сељака“ да и не говоримо.) Да не буде неспоразума, не мислим ни да треба било кога черечити, нити мислим да су наше неспособне и само(за)довољне „патриотске странке“ и њихови лидери неки бели медведи или панде које непрестано треба штитити да не би изумрли. Мислим да смо се разумели. Но, без обзира на замерке и лично непријатно искуство, желимо добро свима који желе добро Србији. Ово је само „Иницијатива за спас“ и није за једнократну предизборну употребу. Надстраначка је, отворена за све и не зове се тако случајно. Није то никакав „Покрет“ – имамо већ превише којекаквих „покрета“ – што не значи да то не би могао постати. Пре више од две године, поводом предлога статута Војводине и акције коју смо тада покренули (при том, нигде не истичући своје заслуге и првенство), појавила се могућност и идеја о формирању једног заиста народног и масовног покрета – види на nemasale.rs. Али је та идеја (гле чуда?!) удављена на самом зачетку изненадним нападима на нас баш са те, назови, „патриотске“ стране.
И где смо сада? Радикали се боре за голи опстанак, с једне, и против СНС-а, с друге стране. И томе су подредили све. О Дверима ћу рећи мало више кад ова гунгула прође. А Коштуница? Компликована прича о пропуштеним шансама, добрим намерама, неодлучности и нечињењу. У овом окружењу још увек делује као државничка фигура и проћи ће боље него што му тренутно предвиђају анкете, али већ сама чињеница да је, после свега што је био и што је могао бити, дошао у ситуацију да се са Ивицом Дачићем и Зораном Станковићем огорчено бори за треће место говори много сама за себе. СНС? Па, будимо реални, ко од вас, а да се не нада некој личној користи или да није Жељко Цвијановић, дакле, ко од вас, после свега, а нарочито после њиховог еврофилног преокрета, после Зукорлића и Јанше, после Цанета и Мила, заиста може да искрено верује у патриотске потенцијале СНС-а. (Мада, исто тако, нема сигурних доказа ни да се тврди како би били гори од ових данашњих.) Добро, и шта сад да се ради? Свашта. За почетак, ширите, копирајте и умножавајте овај текст и Иницијативу за спас (око које се, заправо, све и врти и због које и јесмо овако нападнути). Имајте на уму да нису сви у овој земљи на интернету и не висе на друштвеним мрежама. Делите пријатељима, објашњавајте ситуацију комшијама и рођацима. Потпишите и позовите друге да потпишу и шаљу своје предлоге. Према својим могућностима, уплатите донацију која ће послужити за стварање минималне логистике и отварање једног, сада болно недостајућег, националног и професионалног електронског медија. И, најважније, а истовремено и најтеже када нема непосредне присиле или непосредне користи – и када су Срби у питању – ОРГАНИЗУЈТЕ СЕ! Одмах и сада. Без чекања на друге и без оног „зашто баш ја“ и „где сам ту ја“. Јавите се на телефоне које објављујујемо. Организујте се хоризонтално и вертикално. Покушајте, на пример, да за два дана сакупите недостајућих хиљаду и нешто потписа за листу „Ниједан од понуђених одговора“. То није лако, поготово уз све актуелне административне, медијске и политичке опструкције. Али није ни сасвим немогуће. Разбудите се, натерајте себе и пријатеље, дођите на адресе где се потписи оверавају, сачекајте мало ако треба – и будите спремни да своје демократско право одбраните у случају да некоме падне на памет да посегне за репресивним мерама. А на изборима најпре погледајте да ли постоји „Ниједан од понуђених одговора“. А ако нема, гласајте за оно што вам се чини као мање зло – или прецртајте листић. Ништа од тога није идеално, али ни у једној од те три варијанте нећете много погрешити. У сваком случају, немојте клонути, немојте да се разочарате и немојте да се повлачите већ на првој препреци или после првог неуспеха. Без обзира на непосредан исход, биће ово за све корисна школа и показатељ. За борбу и изборе који ће тек доћи. ЗА ВАСКРС СРБИЈЕ! Ђорђе Вукадиновић Контакт телефони: 064 591-0695; 064 266 03 06; 011 32 31 206 Жиро рачун: 205-38371-17 НСПМ, Дечанска 8, 11000 Београд За уплате из иностранства преко система Plimus: Кликните ОВДЕ |
.jpg)
Ух... Знао сам да ће наша 
