Neverovatna lakoća izbora, ili "Hajde Jano kuću da prodamo"

Čudna je današnja zemlja Srbija. U njoj se čuda svakodnevno dešavaju. Gotovo u svim oblastima društvenog života.

Ovde ćemo se pozabaviti čudima na političkoj sceni Srbije nakon uvođenja višestranačja, a posebno posle „oktobarske revolucije“ 2000. godine.

I u Srbiji važi definicija da je politika veština mogućeg, ali naše političko čudo je što mi ostvarujemo ono što je za druge države i narode nemoguće. Tako se, na primer, umesto zalaganja za poštovanje Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija broj 1244, koja garantuje suverenitet Savezne Republike Jugoslavije, „naša“ politička elita sa demokratskim prefiksom i uz snažnu podršku njihovih evroatlantskih mentora najpre odobrava njeno preimenovanje u Državnu zajednicu Srbija i Crna Gora sa rokom trajanja od 3 godine po nalogu kuma Havijera Solane, glavnokomandujućeg NATO paktom u vreme agresije na našu zemlju. Uz gromoglasnu podršku vladajuće garniture u Beogradu, domaćih političkih analitičara, „nezavisnih“ medija i „nevladinih“ organizacija pod dirigentskom palicom Brisela i Vašingtona, Crna Gora se na referendumu odlučuje za izlazak iz ovog braka na probu. Tako Srbija dobija, htela ne htela, nezavisnost, ili samo njen privid. Čudno, ali istinito, u njenom Ustavu se kaže da ona ima suverenitet na celoj teritoriji, uključujući i Kosovo i Metohiju, a istovremeno po diktatu iz Brisela, Berlina i Vašingtona pretočenom u tzv. Briselski sporazum, tek samo parafirani komad papira, vlast u Srbiji sprovodi integrisano upravljanje granicom sa svojom pokrajinom. Sopstvene organe vlasti u Pokrajini zasnovane na Ustavu i zakonima Srbije „naša“ vladajuća garnitura naziva paralelnim, preuzimajući istu terminologiju šiptarskih secesionista i njihovih evroatlantskih mentora, što i ne čudi jer su im nalogodavci isti.

Na Interpolovoj poternici, koju je izdala Srbija, još uvek se nalazi nekadašnji vrh terorističke i separatističke šiptarske organizacije UČK u liku Hašima Tačija i Agima Čekua, ali „našim pregovaračima“ ne smeta da se sa njima daleko od očiju naše javnosti u neutralnom i nama prijateljskom Briselu sastaju. Sa istim onima koji su u izveštaju Dika Martije označeni organizatorima vađenja i trgovine organima otetih i ubijenih Srba sa Kosova i Metohije. Sa njima se sada trguje teritorijom severa Kosova i preživelim i preostalim Srbima. Sve vreme „naši pregovarači“ ponavljaju srceparajući poruku da to čine za dobro naše dece, verovatno one u ostatku Srbije, a o onoj tamo na Kosovu i Metohiji će brinuti Hašim Tači. „Pa ljudi, da li je to moguće“, davno sasvim drugim povodom, uzviknuo je sportski komentator Mladen Delić. Ovi današnji srpski politički agitpropovci umesto toga uporno ponavljaju mantru o prihvatanju realnosti na terenu.

Državna politika postoktobarskih demokratskih vlasti u Srbiji svodila se na to da Evropska unija nema alternativu bez obzira na poruku zaslužne narodne umetnice sa nacionalnom penzijom Lepe Lukić da „od izvora dva putića vode na dve strane“. Srbija danas podseća na turističku agenciju koja putnicima nudi samo jedan aranžman. Putovanje u Evropsku uniju. Sa kartom samo u jednom pravcu. Agencijom rukovodi dvojac iz Vlade sa predsednikom Republike kao kormilarom.Turistički vodič je Jelko Kacin, a za smeštaj brine Štefan File kome oduševljeni putnici u horu pevaju „druže File mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo“. Niko ne zna kada se polazi na put, koliko on traje, koliko na njemu ima krivina, prepreka i naplatnih rampi, ni koliko će nas i kada stići na cilj. Da li najpre treba dobiti vaučer u Vašingtonu i ulaznu vizu u Berlinu, kao avans predati Kosovo i Metohiju, a kao kolaterale založiti Vojvodinu, tzv. Sandžak i Preševsku dolinu? Mi putnici o tome pojma nemamo, ali organizatori aranžmana znaju i program putovanja i uslove plaćanja. Od nas se samo očekuje da ih sledimo i bezpogovorno im verujemo kao nekada narod Izrailja Mojsiju na njihovom biblijskom putu iz egipatskog ropstva u Obećanu zemlju.

Razlika je samo u tome što nas ovi „naši“ vode u ropstvo i neodoljivo podsećaju na Domanovićevog vođu. Naši putnici se i ne pitaju da li žele da koriste ovaj aranžman pošto rukovodstvo agencije najbolje zna šta je za njih korisno. Za rukovodioce srpske turističke agencije obezbeđeno je nekoliko „gratisa“ na mestima evropskih komesara i poslanika u Evropskom parlamentu sa kraljevskom apanažom. Na drugom kraju sveta, u ledom okovanom Islandu, neodgovorna vlada je saopštila vrhovnom turoperatoru u Briselu da njihovi putnici odbijaju da se ukrcaju na njegov Titanik. Takvo čudo je u Srbiji nemoguće, jer u omiljenoj pesmi našeg premijera se kaže: „Ko bi reko čuda da se dese ...“    

Sam izraz stranke za političke organizacije u Srbiji je zanimljiv. Sada se više nego ikada može izvući zaključak da je reč o imenici nastaloj od prideva stran. Više je nego očigledno da ove organizacije u svom praktičnom delovanju zastupaju strane interese u Srbiji. Čudno, ali istinito, ispada da je sam izraz semantički ispravan.

Ništa drugačije nije ni sa terminom partija, koji se takođe koristi za političke organizacije u Srbiji. Njegov koren je u latinskoj reči pars, što znači deo. Dakle, bez obzira na njihove nazive i programe, one po pravilu predstavljaju samo jedan, manji ili veći, deo društva, ali nikada njegovu celinu.

Prema najnovijem stanju u Srbiji je kod Ministarstva pravde i državne uprave registrovano 89 političkih organizacija (partija, stranaka, pokreta i sličnih oblika udruživanja). Njih 37 ima pokrivenost na celoj teritoriji Srbije, a čak 24 ih ima sedište u Beogradu. Od ukupnog broja registrovanih njih 52 zastupaju interese nacionalnih manjina u Srbiji s tim da neke od njih kao Mađari, Bošnjaci, Albanci i Romi imaju po nekoliko registrovanih partija. Pre 2000. godine registrovano ih je bilo samo 9: Socijalistička partija Srbije, Srpska radikalna stranka, Srpski pokret obnove, Demokratska stranka, Nova Srbija, Demokratska stranka Srbije, Narodna seljačka stranka, Liga socijaldemokrata Vojvodine i Demohrišćanska stranka Srbije. Interesantno je da njih šest, bez obzira na uspone i padove, izborne poraze i pobede, nisu menjale predsednike od osnivanja. Socijalistička partija Srbije i Demohrišćanska stranka Srbije dobile su nove lidere tek posle smrti svojih osnivača. Najčešće promene na čelu stranke imala je Demokratska stranka. Aktuelni predsenik je četvrti po redu. Čudno, ali istinito, jedna od parlamentarnih stranaka, Liberalno demokratska partija, je registrovana uprkos tome što krši član 18. stav 1. Zakona o političkim strankama, koji glasi: „Naziv političke stranke mora biti na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu“. Polovina od ovih 37 stranaka i partija u svom nazivu nema ni u prefiksu ni sufiksu određenje o državnoj pripadnosti. Najbolji primer za to je Demokratska stranka. Čija? Svačija ili ničija. Možda mondijalistička ili globalistička? Što je još čudnije i neke koje su bar po svom imenu prosrpske u praktičnom delovanju postupaju protivustavno. Tako se može postaviti pitanje da li se rukovodstva Nove Srbije i Jedinstvene Srbije, kao članica vladajuće koalicije, u stvari zalažu za Srbiju bez Kosova i Metohije? Doduše u programu Nove Srbije se ne vidi jasan stav o statusu Kosova i Metohije osim „protivljenja federalizaciji Srbije kao i razdruživanju koje ugrožava temelje suverenosti i teritorijalne celovitosti srpske države“.

U programu Jedinstvene Srbije stoji da je „samostalna Republika Srbija u postojećim granicama, sa dve autonomne pokrajine, Vojvodinom i Kosovom i Metohijom“, i da se stranka zalaže za „rešavanje problema Kosova i Metohije dijalogom, uz poštovanje Rezolucije 1244 SB UN. Niko nema pravo da prizna nezavisnost Kosova i Metohije“. Međutim, obe ove političke partije sada otvoreno podržavaju tzv. Briselski sporazum, koji znači faktičko i formalno priznavanje šiptarske države na prapostojbini srpske državnosti – Kosovu i Metohiji. Da li pridevi „nova“ i „jedinstvena“ u nazivu ovih stranaka znače Srbiju bez  dela njene teritorije koji je, kako bi se rečnikom moderne antropologije reklo, osnov DNK Srba i Srbije od kada je sveta i veka? Ali ni partije, koje su nosioci državne vlasti u Srbiji se u praktičnom delovanju ne pridržavaju svojih političkih načela. Tako se Socijalistička partija Srbije u svom programskom dokumentu od 11. 12. 2010. godine zalaže za „jedinstvenu Republiku Srbiju“ u tački 11 i „Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohiju“ u tački 13. Ujedinjeni regioni Srbije u delu programa „Regionalizacija“  predlažu podelu Srbije na „7 regiona uključujući i region Kosovo i Metohija“. U programu Srpske napredne stranke u tački 1. stoji: „Očuvanje teritorijalnog integriteta Republike Srbije.

Kosovo i Metohija je srce Srbije i sastavni deo teritorije naše države. Srbija ne može, ne sme i neće prihvatiti bilo kakav pokušaj otimanja delova njene teritorije i beskompromisno će štititi državne i nacionalne interese na svakom delu svoje teritorije“. Ako na očigled svih nas rukovodstvo ovih vladajućih stranaka flagrantno odstupa od svojih programskih načela, onda je kršenje Ustava potpuno logična posledica. Čudno i nelogično je da takvo ponašanje u Srbiji ostaje zakonski nekažnjivo, a još je čudnije što ga biračko telo nagrađuje!? Doduše, olakšavajuća okolnost za njih je činjenica da oni samo uspešnije i brže sprovode politiku prethodnice sa Demokratskom strankom na čelu, koja je takođe radila protiv ustavnog uređenja Srbije. U Programskoj deklaraciji novog rukovodstva ove stranke donetoj 25. 11. 2012. godine nema ni reči o Kosovu i Metohiji, a u „Programu za bolji život od 2012. do 2016. godine“ o Kosovu i Metohiji se govori u desetoj, zadnjoj, tački: „Zalagaćemo se za pronalaženje praktičnog rešenja za Kosovo koje će biti smešteno u budućnosti, a ne u istoriji, a koje u osnovi ima poštovanje našeg suvereniteta“. Ovo je u potpunoj saglasnosti sa Borkovim parafiranim sporazumima, zvezdicom i fus notom.   

O političkoj nezrelosti biračkog tela u Srbiji najbolje govore stranački slogani kojima se potencijalni glasači bombarduju sa televizijskih ekrana, bilborda, plakata, stranica dnevnih novina i sličnih sredstava uticaja. Podsetimo se samo nekih od prethodnih 12 godina. Pred izbore 2000. godine Savez za promene je poručivao „Naša obaveza – bolja Srbija“, a najpre studentski, a potom narodni pokret Otpor pozivao parolom „Otpor, jer volim Srbiju“. Sa ove vremenske distance teško da neko može poverovati da je DŽordžu Sorošu tada bilo stalo do bolje Srbije i da je bacao pare na tadašnju opoziciju zbog ljubavi prema Srbiji. Pred izbore 2003. godine Demokratska stranka je obećavala „Budućnost odmah“, a G 17 plus nas uveravao da im je „Srbija na 1. mestu“. Četiri godine kasnije Demokratskoj stranci se žurilo „Zato što život ne može da čeka“, Socijalistička partija Srbije komandovala je „Srbijo, glavu gore!“, a G 17 plus nas ubeđivao da je „Stručnost ispred politike“. Pred izbore 2008. godine stranke kao da su predosećale razvoj događaja oko državnog suvereniteta i integriteta poručujući „Podrži Srbiju“ (Demokratska stranka Srbije) i „Ustani Srbijo!“ (Socijalistička partija Srbije). Pred prošlogodišnje izbore Demokratska stranka kaže da je to „Izbor za bolji život“, Srpska napredna stranka nas motiviše parolom „Pokrenimo Srbiju“, Ujedinjeni regioni Srbije uveravao nas je da su spas „Jaki regioni - jaka Srbija“, a Socijalistička partija Srbije ponovo naređuje „Jasno. Čvrsto. Odlučno“. Kada se posle svega sagleda učinak svih ovih koji su nam se obraćali ovakvim predizbornim sloganima potvrđuje se ona stara narodna poslovica da je obećanje ludom radovanje. Niti je Srbija postala bolja, niti je stručnost postala bitnija od partijske knjižice. Malo nas je podržalo Srbiju, pa ona više ne može ni da ustane. Ali se zato jasno, čvrsto i odlučno od Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija stvara šiptarska država Kosovo, (koju mi nikada nećemo priznati), a preostali Srbi na tom prostoru dobijaju najveće demokratsko pravo, pravo da glasaju na fer i slobodnim izborima uz novo državljanstvo: kosovar. Malo li je? Nama na teritoriji ostatka Srbije, što se više i ne smatra državom, kao uteha ili nagrada, kako ko shvata, ostaje DATUM.

Biračko telo u Srbiji svih prethodnih 12 godina nepogrešivo sa neverovatnom lakoćom biralo je one stranke i njihove vođe, koji čim se dograbe vlasti, rade u praksi upravo suprotno od onoga što su mu u kampanji obećavali. Kod nas ne važi ona narodna da su u laži kratke noge. Nismo poslušali ni Vladu Bulatovića Viba kada nam je govorio da je „izdaja prijatelja prva vežba za izdaju domovine“. Nismo spremni da sebi priznano da ako nas neko jednom prevari, taj nam je kriv, ali ako nas prevari ponovo, sami smo krivi. Kako bi se opredeljivali glasači u Srbiji da su im političke partije i stranke pred izbore govorile da će rasprodavati fabrike u kojima su do tada radili, ostaviti bez posla četvrtinu radno sposobnog stanovništva, pogasiti domaće banke, a dovesti drugorazredne inostrane, koje zarađuju na zelenaškim kamatama, omogućiti hrvatskim i slovenačkim trgovinskim lancima da imaju monopolski položaj na srpskom tržištu zbog čega su maloprodajne cene u Srbiji najviše u Evropi, da će poljoprivredno zemljište, suprotno zakonskoj i ustavnoj zabrani, prodavati strancima, da će u tzv. Briselskim pregovorima u ruke predati Kosovo i Metohiju i tako dovršiti ono što nisu mogli bombarderi NATO-a i njihova UČK šiptarska pešadija. Teško je pretpostaviti šta bi se tada desilo, jer kako u naslovu svog teksta objavljenog 14. februara 2012. godine reče Đorđe Vukadinović: „Čuda postoje samo u bajkama - u bajke se veruje samo u Srbiji“.  Politika se u Srbiji svela na marketing u cilju manipulisanja biračkim telom, a posle prebrojavanja glasova na scenu stupa ambasadorska petorka u Beogradu, tzv. kvinta, koja nam operacijom marketing miks sastavlja vladu. I tako ko zna do kada, jer kako je u „Gorskom vijencu“ proročki predvideo naš veliki Njegoš: „Moje pleme snom mrtvijem spava, suza moja nema roditelja, nada mnom je nebo zatvoreno, ne prima mi ni plača ni molitve, u ad mi se svijet pretvorio, a svi ljudi pakleni duhovi. Crni dane, a crna sudbino, O kukavno Srbstvo ugašeno, zla nadživjeh tvoja svakolika a s najgorim hoću da se borim“.  

Posle svega, mislim da je možda vreme da dobijemo novu himnu, jer nas od nas samih više ni Bog ne može spasiti, niti ćemo ikada više vostati. Predlažem stihove pesme „Hajde Jano kuću da prodamo. Da prodamo Jano dušo, samo da igramo“. Oni u najboljem svetlu odražavaju našu trenutnu državotvornu realnost.