понедељак, 21. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Невероватна лакоћа избора, или "Хајде Јано кућу да продамо"
Политички живот

Невероватна лакоћа избора, или "Хајде Јано кућу да продамо"

PDF Штампа Ел. пошта
Радомир Кошанин   
субота, 27. јул 2013.

Чудна је данашња земља Србија. У њој се чуда свакодневно дешавају. Готово у свим областима друштвеног живота.

Овде ћемо се позабавити чудима на политичкој сцени Србије након увођења вишестраначја, а посебно после „октобарске револуције“ 2000. године.

И у Србији важи дефиниција да је политика вештина могућег, али наше политичко чудо је што ми остварујемо оно што је за друге државе и народе немогуће. Тако се, на пример, уместо залагања за поштовање Резолуције Савета безбедности Уједињених Нација број 1244, која гарантује суверенитет Савезне Републике Југославије, „наша“ политичка елита са демократским префиксом и уз снажну подршку њихових евроатлантских ментора најпре одобрава њено преименовање у Државну заједницу Србија и Црна Гора са роком трајања од 3 године по налогу кума Хавијера Солане, главнокомандујућег НАТО пактом у време агресије на нашу земљу. Уз громогласну подршку владајуће гарнитуре у Београду, домаћих политичких аналитичара, „независних“ медија и „невладиних“ организација под диригентском палицом Брисела и Вашингтона, Црна Гора се на референдуму одлучује за излазак из овог брака на пробу. Тако Србија добија, хтела не хтела, независност, или само њен привид. Чудно, али истинито, у њеном Уставу се каже да она има суверенитет на целој територији, укључујући и Косово и Метохију, а истовремено по диктату из Брисела, Берлина и Вашингтона преточеном у тзв. Бриселски споразум, тек само парафирани комад папира, власт у Србији спроводи интегрисано управљање границом са својом покрајином. Сопствене органе власти у Покрајини засноване на Уставу и законима Србије „наша“ владајућа гарнитура назива паралелним, преузимајући исту терминологију шиптарских сецесиониста и њихових евроатлантских ментора, што и не чуди јер су им налогодавци исти.

На Интерполовој потерници, коју је издала Србија, још увек се налази некадашњи врх терористичке и сепаратистичке шиптарске организације УЧК у лику Хашима Тачија и Агима Чекуа, али „нашим преговарачима“ не смета да се са њима далеко од очију наше јавности у неутралном и нама пријатељском Бриселу састају. Са истим онима који су у извештају Дика Мартије означени организаторима вађења и трговине органима отетих и убијених Срба са Косова и Метохије. Са њима се сада тргује територијом севера Косова и преживелим и преосталим Србима. Све време „наши преговарачи“ понављају срцепарајући поруку да то чине за добро наше деце, вероватно оне у остатку Србије, а о оној тамо на Косову и Метохији ће бринути Хашим Тачи. „Па људи, да ли је то могуће“, давно сасвим другим поводом, узвикнуо је спортски коментатор Младен Делић. Ови данашњи српски политички агитпроповци уместо тога упорно понављају мантру о прихватању реалности на терену.

Државна политика постоктобарских демократских власти у Србији сводила се на то да Европска унија нема алтернативу без обзира на поруку заслужне народне уметнице са националном пензијом Лепе Лукић да „од извора два путића воде на две стране“. Србија данас подсећа на туристичку агенцију која путницима нуди само један аранжман. Путовање у Европску унију. Са картом само у једном правцу. Агенцијом руководи двојац из Владе са председником Републике као кормиларом.Туристички водич је Јелко Кацин, а за смештај брине Штефан Филе коме одушевљени путници у хору певају „друже Филе ми ти се кунемо да са твога пута не скренемо“. Нико не зна када се полази на пут, колико он траје, колико на њему има кривина, препрека и наплатних рампи, ни колико ће нас и када стићи на циљ. Да ли најпре треба добити ваучер у Вашингтону и улазну визу у Берлину, као аванс предати Косово и Метохију, а као колатерале заложити Војводину, тзв. Санџак и Прешевску долину? Ми путници о томе појма немамо, али организатори аранжмана знају и програм путовања и услове плаћања. Од нас се само очекује да их следимо и безпоговорно им верујемо као некада народ Израиља Мојсију на њиховом библијском путу из египатског ропства у Обећану земљу.

Разлика је само у томе што нас ови „наши“ воде у ропство и неодољиво подсећају на Домановићевог вођу. Наши путници се и не питају да ли желе да користе овај аранжман пошто руководство агенције најбоље зна шта је за њих корисно. За руководиоце српске туристичке агенције обезбеђено је неколико „гратиса“ на местима европских комесара и посланика у Европском парламенту са краљевском апанажом. На другом крају света, у ледом окованом Исланду, неодговорна влада је саопштила врховном туроператору у Бриселу да њихови путници одбијају да се укрцају на његов Титаник. Такво чудо је у Србији немогуће, јер у омиљеној песми нашег премијера се каже: „Ко би реко чуда да се десе ...“    

Сам израз странке за политичке организације у Србији је занимљив. Сада се више него икада може извући закључак да је реч о именици насталој од придева стран. Више је него очигледно да ове организације у свом практичном деловању заступају стране интересе у Србији. Чудно, али истинито, испада да је сам израз семантички исправан.

Ништа другачије није ни са термином партија, који се такође користи за политичке организације у Србији. Његов корен је у латинској речи pars, што значи део. Дакле, без обзира на њихове називе и програме, оне по правилу представљају само један, мањи или већи, део друштва, али никада његову целину.

Према најновијем стању у Србији је код Министарства правде и државне управе регистровано 89 политичких организација (партија, странака, покрета и сличних облика удруживања). Њих 37 има покривеност на целој територији Србије, а чак 24 их има седиште у Београду. Од укупног броја регистрованих њих 52 заступају интересе националних мањина у Србији с тим да неке од њих као Мађари, Бошњаци, Албанци и Роми имају по неколико регистрованих партија. Пре 2000. године регистровано их је било само 9: Социјалистичка партија Србије, Српска радикална странка, Српски покрет обнове, Демократска странка, Нова Србија, Демократска странка Србије, Народна сељачка странка, Лига социјалдемократа Војводине и Демохришћанска странка Србије. Интересантно је да њих шест, без обзира на успоне и падове, изборне поразе и победе, нису мењале председнике од оснивања. Социјалистичка партија Србије и Демохришћанска странка Србије добиле су нове лидере тек после смрти својих оснивача. Најчешће промене на челу странке имала је Демократска странка. Актуелни предсеник је четврти по реду. Чудно, али истинито, једна од парламентарних странака, Либерално демократска партија, је регистрована упркос томе што крши члан 18. став 1. Закона о политичким странкама, који гласи: „Назив политичке странке мора бити на српском језику и ћириличном писму“. Половина од ових 37 странака и партија у свом називу нема ни у префиксу ни суфиксу одређење о државној припадности. Најбољи пример за то је Демократска странка. Чија? Свачија или ничија. Можда мондијалистичка или глобалистичка? Што је још чудније и неке које су бар по свом имену просрпске у практичном деловању поступају противуставно. Тако се може поставити питање да ли се руководства Нове Србије и Јединствене Србије, као чланица владајуће коалиције, у ствари залажу за Србију без Косова и Метохије? Додуше у програму Нове Србије се не види јасан став о статусу Косова и Метохије осим „противљења федерализацији Србије као и раздруживању које угрожава темеље суверености и територијалне целовитости српске државе“.

У програму Јединствене Србије стоји да је „самостална Република Србија у постојећим границама, са две аутономне покрајине, Војводином и Косовом и Метохијом“, и да се странка залаже за „решавање проблема Косова и Метохије дијалогом, уз поштовање Резолуције 1244 СБ УН. Нико нема право да призна независност Косова и Метохије“. Међутим, обе ове политичке партије сада отворено подржавају тзв. Бриселски споразум, који значи фактичко и формално признавање шиптарске државе на прапостојбини српске државности – Косову и Метохији. Да ли придеви „нова“ и „јединствена“ у називу ових странака значе Србију без  дела њене територије који је, како би се речником модерне антропологије рекло, основ ДНК Срба и Србије од када је света и века? Али ни партије, које су носиоци државне власти у Србији се у практичном деловању не придржавају својих политичких начела. Тако се Социјалистичка партија Србије у свом програмском документу од 11. 12. 2010. године залаже за „јединствену Републику Србију“ у тачки 11 и „Аутономну покрајину Косово и Метохију“ у тачки 13. Уједињени региони Србије у делу програма „Регионализација“  предлажу поделу Србије на „7 региона укључујући и регион Косово и Метохија“. У програму Српске напредне странке у тачки 1. стоји: „Очување територијалног интегритета Републике Србије.

Косово и Метохија је срце Србије и саставни део територије наше државе. Србија не може, не сме и неће прихватити било какав покушај отимања делова њене територије и бескомпромисно ће штитити државне и националне интересе на сваком делу своје територије“. Ако на очиглед свих нас руководство ових владајућих странака флагрантно одступа од својих програмских начела, онда је кршење Устава потпуно логична последица. Чудно и нелогично је да такво понашање у Србији остаје законски некажњиво, а још је чудније што га бирачко тело награђује!? Додуше, олакшавајућа околност за њих је чињеница да они само успешније и брже спроводе политику претходнице са Демократском странком на челу, која је такође радила против уставног уређења Србије. У Програмској декларацији новог руководства ове странке донетој 25. 11. 2012. године нема ни речи о Косову и Метохији, а у „Програму за бољи живот од 2012. до 2016. године“ о Косову и Метохији се говори у десетој, задњој, тачки: „Залагаћемо се за проналажење практичног решења за Косово које ће бити смештено у будућности, а не у историји, а које у основи има поштовање нашег суверенитета“. Ово је у потпуној сагласности са Борковим парафираним споразумима, звездицом и фус нотом.   

О политичкој незрелости бирачког тела у Србији најбоље говоре страначки слогани којима се потенцијални гласачи бомбардују са телевизијских екрана, билборда, плаката, страница дневних новина и сличних средстава утицаја. Подсетимо се само неких од претходних 12 година. Пред изборе 2000. године Савез за промене је поручивао „Наша обавеза – боља Србија“, а најпре студентски, а потом народни покрет Отпор позивао паролом „Отпор, јер волим Србију“. Са ове временске дистанце тешко да неко може поверовати да је Џорџу Сорошу тада било стало до боље Србије и да је бацао паре на тадашњу опозицију због љубави према Србији. Пред изборе 2003. године Демократска странка је обећавала „Будућност одмах“, а Г 17 плус нас уверавао да им је „Србија на 1. месту“. Четири године касније Демократској странци се журило „Зато што живот не може да чека“, Социјалистичка партија Србије командовала је „Србијо, главу горе!“, а Г 17 плус нас убеђивао да је „Стручност испред политике“. Пред изборе 2008. године странке као да су предосећале развој догађаја око државног суверенитета и интегритета поручујући „Подржи Србију“ (Демократска странка Србије) и „Устани Србијо!“ (Социјалистичка партија Србије). Пред прошлогодишње изборе Демократска странка каже да је то „Избор за бољи живот“, Српска напредна странка нас мотивише паролом „Покренимо Србију“, Уједињени региони Србије уверавао нас је да су спас „Јаки региони - јака Србија“, а Социјалистичка партија Србије поново наређује „Јасно. Чврсто. Одлучно“. Када се после свега сагледа учинак свих ових који су нам се обраћали оваквим предизборним слоганима потврђује се она стара народна пословица да је обећање лудом радовање. Нити је Србија постала боља, нити је стручност постала битнија од партијске књижице. Мало нас је подржало Србију, па она више не може ни да устане. Али се зато јасно, чврсто и одлучно од Аутономне покрајине Косово и Метохија ствара шиптарска држава Косово, (коју ми никада нећемо признати), а преостали Срби на том простору добијају највеће демократско право, право да гласају на фер и слободним изборима уз ново држављанство: косовар. Мало ли је? Нама на територији остатка Србије, што се више и не сматра државом, као утеха или награда, како ко схвата, остаје ДАТУМ.

Бирачко тело у Србији свих претходних 12 година непогрешиво са невероватном лакоћом бирало је оне странке и њихове вође, који чим се дограбе власти, раде у пракси управо супротно од онога што су му у кампањи обећавали. Код нас не важи она народна да су у лажи кратке ноге. Нисмо послушали ни Владу Булатовића Виба када нам је говорио да је „издаја пријатеља прва вежба за издају домовине“. Нисмо спремни да себи признано да ако нас неко једном превари, тај нам је крив, али ако нас превари поново, сами смо криви. Како би се опредељивали гласачи у Србији да су им политичке партије и странке пред изборе говориле да ће распродавати фабрике у којима су до тада радили, оставити без посла четвртину радно способног становништва, погасити домаће банке, а довести другоразредне иностране, које зарађују на зеленашким каматама, омогућити хрватским и словеначким трговинским ланцима да имају монополски положај на српском тржишту због чега су малопродајне цене у Србији највише у Европи, да ће пољопривредно земљиште, супротно законској и уставној забрани, продавати странцима, да ће у тзв. Бриселским преговорима у руке предати Косово и Метохију и тако довршити оно што нису могли бомбардери НАТО-а и њихова УЧК шиптарска пешадија. Тешко је претпоставити шта би се тада десило, јер како у наслову свог текста објављеног 14. фебруара 2012. године рече Ђорђе Вукадиновић: „Чуда постоје само у бајкама - у бајке се верује само у Србији“.  Политика се у Србији свела на маркетинг у циљу манипулисања бирачким телом, а после пребројавања гласова на сцену ступа амбасадорска петорка у Београду, тзв. квинта, која нам операцијом маркетинг микс саставља владу. И тако ко зна до када, јер како је у „Горском вијенцу“ пророчки предвидео наш велики Његош: „Моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља, нада мном је небо затворено, не прима ми ни плача ни молитве, у ад ми се свијет претворио, а сви људи паклени духови. Црни дане, а црна судбино, О кукавно Србство угашено, зла надживјех твоја сваколика а с најгорим хоћу да се борим“.  

После свега, мислим да је можда време да добијемо нову химну, јер нас од нас самих више ни Бог не може спасити, нити ћемо икада више востати. Предлажем стихове песме „Хајде Јано кућу да продамо. Да продамо Јано душо, само да играмо“. Они у најбољем светлу одражавају нашу тренутну државотворну реалност.  

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер