Politički život

Na koju stranu?

PDF Štampa El. pošta
Marko Radovanović   
subota, 28. april 2012.

Ukoliko ste u međuvremenu stekli utisak da vas razni aktivisti proganjaju sa različitih strana sa „jedinstvenim“ i „spasonosnim“ opcijama za boljitak države i nacije, verovatno ste nažalost samo građanin Srbije kome stvarnost sve više izgleda kao neka uobrazilja osobe koja pati od akutnog oblika paranoje. Jednostavno, aktivisti nas proganjaju i od njih nema sigurnog mesta ni u jednom mediju, ali ni na javnim mestima. Ko su, međutim, ti isti stranački aktivisti danas?

U jednom privatnom razgovoru sam saznao da je i dalje u Srbiji najsigurniji način da se dođe do dobrog i sigurnog posla partijski aktivizam. Ono što me je malo iznenadilo je kad sam saznao koja partija je trenutno „najsigurnija“ za takvu vrstu „ugovora“ (naravno, ovde neću napisati o kojoj je partiji reč, ali je dovoljno reći da spada u red onih koje su dosad osvajale tek par procenata iznad cenzusa). Čak sam čuo i šta je kasnija cena takvog zaposlenja – deset procenata od plate se na unapred dogovoren period odvaja za stranku. Dakle, ti ljudi koji nam trenutno ne daju mira na ulici a nude nam sveže štampane letke, olovke, blokčiće i sl., možda samo u sopstvenom beznađu današnje srpske stvarnosti žele da sebi obezbede bolju budućnost, ne razmišljajući previše o tome šta ta politička opcija donosi zemlji na opštem planu. Stiče se utisak da jedan deo mladih u Srbiji danas sve manje pažnje obraća na neke stvari poput političkog programa (mada, istina, svako može da kaže da se slaže sa programom bilo koje stranke, jer su svi oni, obično, kombinacija mrtvih slova na papiru i spiskova lepih želja), kvaliteta kadrova samih stranaka, njihovog ličnog ugleda i nastupa u javnosti i sličnim stvarima. Naprotiv, taj deo mladih danas više pažnje posvećuje šansi da se neka stranka nađe u vlasti (ne nužno državnoj, budući da su i radna mesta u lokalnim organima takođe poželjna), čime bi oni sami došli do veće šanse da se negde, narodski rečeno, „uvale“. Stoga, pojmovi poput „društvene odgovornosti“, „opšteg dobra“ i slični, sve više zvuče kao neki filozofski ideali koji postoje u teoriji, ali koji se u stvarnosti ne mogu ostvariti.

Dve stvari se daju zaključiti iz toga; prvo - postajemo nacija koja izbore gleda kao na kladionicu (po sistemu – ako ovoga puta budem uz pobednike, eto meni relativno pristojnog života neko vreme, jer će mi naći posao), i drugo, što je mnogo bitnije – stvaramo sistem koji će jednog dana morati sam od sebe da se uruši (i to po dobro poznatom pravilu, da što se jedan sistem više veštački održava, to njegov pad biva razorniji po sve na koji isti sistem utiče). Do urušavanja će pre ili kasnije morati da dođe, jer ogroman broj mladih danas želi da postane deo birokratskog i/ili bezbedonosnog aparata države, a vlast se trudi da te apetite ispuni stvaranjem svakakvih državnih organa i agencija koja naša odavno posrnula privreda sve teže može da izdrži.

Nažalost, ljudi sa vlasti i njihovi raznorazni sponzori nisu na pravi način izvukli pouke iz nekih događaja koje su za vreme sada odlazeće vlade potresle prestonicu, kao što su bili nemiri koji su se desili prilikom protesta protiv proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine, kao i svojevrsnom nastavku tih događaja prilikom održavanja „Parade ponosa“ 2010. godine. Ono što je zajedničko za oba događaja, jeste što su oni suštinski bili socijalnog, a ne ekstremno-nacionalističkog karaktera, kao što je tada većina medija želela da prikaže. To nije naročito teško dokazati, potrebno je samo pogledati iz kakvih porodica su potekli momci koji su hapšeni tih dana, i apsolutno sam uveren da bismo među njima videli najviše onih kojima su roditelji bili tzv. „gubitnici tranzicije“, a vrlo je verovatno da su mnogi od njih bili i razni gubitnici „jugoslovenskog samoupravnog sistema“, kao i gubitnici devedesetih (čitaj - izbegli i raseljeni sa raznih prostora bivše SFRJ).

Dakle, imamo situaciju u kojoj se mladi u Srbiji polarizuju po političkoj liniji, koja u sve većoj meri postaje srodna sa njihovim socijalnim statusom, što bi moglo da dovede do ogromnih problema u budućnosti, u odnosu na koje bi nam scene sa oboda „Parade ponosa“, na primer, izgledale tek kao slab povetarac. Pomalo postaje zastrašujuće to što pomenuto političko polarizovanje postaje i fizičko, jer se da primetiti kako glasačko telo u Beogradu, od patriotsko-nacionalističkog na periferiji, postaje sve više demokratsko-liberalno kako idete ka centru grada.

Zbog ovih razloga je bitno za svakog od nas da makar pokuša da se iščupa iz te stranačko-socijalne priče i uloži dodatni napor da stvari sagleda sa stanovišta vrednosti koje se polako zaboravljaju (poput pomenutih pojmova opšteg dobra, društvene odgovornosti, istinskog patriotizma i sličnih), jer ćemo time moći da predupredimo ili makar ublažimo budući kolaps do kojeg će gotovo sasvim sigurno doći ukoliko stvari nastave da se razvijaju u pravcu koji je trenutno dominantan.

Kako izgleda domaća politička ponuda na predstojećim izborima, tema je kojom su se bavili drugi autori i tu se nema mnogo šta pridodati, tako da ću na kraju samo primetiti da upravo iz razloga neslaganja sa opisanom pojavom stranačkog zapošljavanja i stvaranja svojevrsnog društvenog uređenja koje počinje da podseća na indijske kaste, na predstojećim izborima bi trebalo da se glasa za potpuno nove ljude koji do sada nisu bili ni u jednoj vlasti, jer postoji makar minimalna šansa da se možda radi o osobama kojima programi nisu mrtva slova na papiru i koji su u svojim namerama iskreni, a eventualni dobar rezultat tih opcija bi poslao poruku svima da je vreme partijskog zapošljavanja i svojevrsnog socijalnog raslojavanja stanovništva koji ga prati, verovatno na izmaku. A takvih političkih opcija, bez obzira na njihove eventualne mane, ovoga puta - ima.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će ovog leta Vučić i Tači potpisati neki sporazum o KiM u prisustvu Donalda Trampa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner