Početna strana > Rubrike > Politički život > Kuvanje žabe, ili kako je srpska medijska i politička „elita“ reagovala na najnovije pritiske povodom Kosova i posetu Angele Merkel
Politički život

Kuvanje žabe, ili kako je srpska medijska i politička „elita“ reagovala na najnovije pritiske povodom Kosova i posetu Angele Merkel

PDF Štampa El. pošta
NSPM   
petak, 02. septembar 2011.

Dragoljub Mićunović: Srbija treba da pokrene razgovor o statusu severa Kosova 

Povlačenje srpskih institucija sa severa Kosova neće biti uslov za dobijanje kandidature, jer je Srbija najvećim delom ispunila uslove koji su bili pred njom za sticanje statusa kandidata. Pitanje je, međutim, određivanja datuma početka pregovora. I ranije je bilo pod znakom pitanja kad bi se to moglo dogoditi. Očigledno da će to biti povezano sa određivanjem statusa severnog Kosova. Mi bi trebalo što pre da iniciramo jedan širi međunarodni razgovor o statusu severnog Kosova, u vezi naravno i sa Rezolucijom 1244 tako da, koliko god je moguće, normalizujemo odnose sa Prištinom kako bismo mogli da sarađujemo i trgujemo i da to ne bude nikakva smetnja našim pregovorima za ulazak u EU, kaže za „PolitikuA” dr Dragoljub Mićunović, predsednik Odbora za spoljne poslove Skupštine Srbije.

Da li su za vas poruke Merkelove iznenađenje?

Iznenađenje jeste, ali ne veliko. I ranije su od nemačkih poslanika i ministra spoljnih poslova stizale naznake da oni smatraju da što pre treba da se reguliše pitanje Kosova, stabilizuje region i reši pitanje severa. Nisam, međutim, očekivao da će to biti ovde saopšteno i to na dosta direktan način. Ipak, stvari ne treba uzimati tragično. Bitno je da evropska orijentacija Srbije ostaje kao naše i njihovo strateško opredeljenje.

Naravno, dijalog ostaje nezamenljiva forma dolaženja do pravih rešenja. To je nešto što smo mi i želeli i u tome učestvovali i nadam se da će se on nastaviti bez obzira na incidente koji su se u međuvremenu dogodili na administrativnim prelazima.

Dakle, vi se ne slažete sa ocenama stranih medija da je Merkelova dala ultimatum Srbiji?

Ne bih ja to zvao ultimatumom jer je ostavljeno još prostora da se o toj stvari razgovara.

Da li su zahtevi Merkelove mogli da se izbegnu da je u junu potpisan sporazum o carinskom pečatu?

Mi uvek pomalo kasnimo. Naravno da su incidenti, koji su se odigrali, paljenje Jarinja, blokade, stvorili napetu situaciju. Euleks se našao u situaciji da brine i o svom kredibilitetu. Verovatno da je to na neki način izazvalo ovakvu jednu reakciju koja može delovati grubo. Međutim, treba hladne glave nastaviti pregovore i pokušati da se o definitivnom statusu severa Kosova i uopšte statusu Kosova raspravlja u okviru EU i UN.

Da li Srbija može da ispuni zahtev Merkelove, a da ne pređe „crvene linije” koje je sama postavila?

Problem je tu još i Rezolucija 1244. O ovom pitanju će morati da se izjasni i Savet bezbednosti UN. To ne može biti rešeno taktikom svršenog čina nego o tome mora da se debatuje u širim međunarodnim okvirima i međunarodnim institucijama.

Da li je ovim porukama Beograd stavljen pred izbor EU ili Kosovo?

Mislim da nije. To je još jedna dilema iz prethodne vlade – da treba da se opredelimo za nebesko ili za zemaljsko carstvo. Na Kosovu, bez obzira na to što ga imamo u Ustavu, u jednom realnom smislu kao što se i videlo sada, nemamo velikog uticaja. To nije nešto što sad mi treba da trampimo za EU. Pitanje je koliko je taj naš teritorijalni integritet i suverenitet nešto što se može smatrati realnim. Takva jedna dilema ne postoji. Mi moramo, naravno, da zadržimo svoj uticaj na Kosovu, moramo da stvorimo uslove za status severnog Kosova koji je zadovoljavajući za te građane i za nas i za sve, ali istovremeno moramo i možemo da postanemo članovi EU.

Sve češće se govori o statusu severnog Kosova, a šta će biti sa enklavama?

Enklave i sever su posebne stvari. Ono o čemu se govori na Kosovu su visoki oblici autonomije, veze sa Srbijom. Što se tiče enklava to su problemi lokalne samouprave i naravno prava pojedinih opština koja su data u okviru lokalne samouprave.

Da li to znači da vi u određivanju statusa za sever Kosova vidite i kompromisno rešenje u dijalogu Beograda i Prištine?

Dabome.

(Politika, 25. 8. 2011)

Čedomir Jovanović: Kosovo nije menica za EU

- Sve što smo radili poslednje tri godine pomažući zemlji da dobije kandidaturu, ne sme biti prokockano. Još ima prostora za razuman dijalog, a ako on ne uspe, građani će na izbore, gde će odlučiti da li žele da se vratimo u 2008. kada smo bili na korak do gubitka šanse da postanemo normalna zemlja, kaže Čedomir Jovanović, predsednik Liberalno-demokratske partije, u razgovoru za Danas.

Da li vas je iznenadila izjava predsednika Tadića da postoji mogućnost da Srbija do kraja godine ne dobije status kandidata i datum za početak pregovora?

- Na taj rizik je LDP upozoravao, uporno tražeći napuštanje politike koja nas gura u neodrživu poziciju. To nije iznenađenje, posle stalnog hodanja po ivici, zakasnelog ispunjavanja uslova, uvek uz stres za društvo. Za građane ovo jeste šok, koji ne mora da bude loš. Razbijena je iluzija da je kandidatura gotova stvar, koja je zavladala posle hapšenja Mladića.

Mislite li da je njegova procena realna?

- Jeste, i mislim da predsednik ima obavezu da saopšti sve posledice takvog scenarija. Ekonomske, političke, psihološke, civilizacijske, nacionalne…

Kako objašnjavate Tadićev stav da Srbija ne može da plaća ulazak u EU odricanjem od Kosova, to jest kosovskih Srba i institucija Srbije na KiM?

- Kosovo nije menica za EU, jer ona nema pokriće. Srbija nema kontrolu nad Kosovom, niti će ona ikada biti moguća. Ne postoji promil šansi, kao što ne postoji ni promil ljudi koji toga nije svestan. Već šest godina LDP upozorava na to i predlaže drugačiju politiku. Ima načina da pomognemo kosovskim Srbima, a Srbi ne žive samo na severu. Skoro jednak broj, u težim uslovima, živi južno od Ibra i po enklavama. Oni nisu topovsko meso i nisu manje vredni od onih koji su u stanju da naprave barikadu na putu. O njima niko ne govori, iako su uspeli da se organizuju, učestvuju na izborima, ostvare napredak, dok su odavde nazivani izdajnicima.

Kako ste doživeli poruke Angele Merkel u Beogradu?

- Kao politiku čistih računa, koja, čak i sada, daje prostor da je kao zemlja iskoristimo. Naš interes je da rešimo pitanje protoka robe, jer sada trpimo štetu od 350 miliona evra i upropaštavamo naše firme, ceo jug Srbije. Kada je reč o institucijama, naravno da kosovski Srbi moraju da imaju bolnice i škole, ali im ne trebaju fiktivni odbornici i opštinari. Neke od administrativnih institucija su samo trošak, a postoje i one koje su mehanizam za finansijske i političke zloupotrebe. Ni ministar za Kosovo ne ume da kaže koliko novca odlazi u taj „sistem“. Konačno, ispostave naših javnih preduzeća neće spasiti Srbe, kao što nisu spasile ni nas ovde. Ako sve služi da bi Srbi primali novčane naknade, onda to možemo da činimo i direktno iz budžeta, uz konačno aktiviranje mogućnosti iz Ahtisarijevog plana. Nema potrebe za posrednicima koji, često na sumnjiv način, upravljaju novcem koji jedva nalazimo.

Ako biste se našli pred uslovom koji je njemu “izručen”, kako biste reagovali?

- Tražio bih od građana i proevropskih stranaka podršku za teške odluke. Vekovima je naše prokletstvo što ne uspevamo da dovršimo započete poslove. Iza toga uvek usledi depresija, lutanje, propadanje i nepovratni gubitak vremena. Bio bih vrlo jasan u poruci da ćemo potonuti u svakom smislu ako se zaustave evropske integracije. Za svaku odluku kojom bismo to izbegli i Tadić bi imao podršku LDP-a.

Tadić je jasno izjavio da ostaje pri politici “i Kosovo i EU”, jer veruje u nju i jer su je građani dva puta podržali na izborima. Šta o tome mislite? Da li se Srbija, kako se tumači u domaćoj javnosti, konačno našla pred izborom “ili Kosovo ili EU”?

- Ta politika je bila atraktivna kao slogan, ali je sada suočena sa zidom. Nema merila za uspeh politike „i Kosovo i EU“. Ako na registarskoj tablici Kosova bude prekriveno slovo „R“ koje označava reč “Republika”, da li smo time stekli suverenitet, a ako odustanemo od stotina direktora, načelnika u opštinama, fingiranja državne administracije, onda znači da smo predali Kosovo? To je mistifikacija. Ne mislim da nju proizvodi Tadić, čak verujem da u paralelnim strukturama ima mnogo njegovih žestokih protivnika, sabotera normalne budućnosti, trgovaca patriotizmom, pa i krugova sklonih izazivanju haosa. To smo već gledali u “SAO Krajinama” početkom devedesetih. Epilog znamo – izbeglički kampovi i rastureni životi.

Hoće li LDP na neki način da se suprotstavi ovoj politici DS? I kako?

- Ako je nova politika poigravanje sa jedinim normalnim projektom modernizacije, onda je logično i pošteno da kažu da će SNS biti njihov prirodan partner za to. Ne treba nam ovaj haos u kojem su prve reakcije vlasti bile inspirisane recikliranim Koštuničinim porukama, a sada je navodno znak smirivanja to što se predsednik, naknadno, vraća na pozicije na kojima je bio pre posete Merkelove. Misija LDP je da stvori magnetizam i okupi sve koji razumeju da evropske ideje, sve što smo radili poslednje tri godine pomažući zemlji da dobije kandidaturu, ne sme biti prokockano. Još ima prostora za razuman dijalog, a ako on ne uspe, građani će na izbore, gde će odlučiti da li žele da se vratimo u 2008. kada smo bili na korak od gubitka šanse da postanemo normalna zemlja. I sada će, kao i tada, ljudi odbaciti ideju izolacije Srbije i daljeg propadanja.

(Danas, 28. 8. 2011)

Vuk Drašković: „Crvene linije se zatežu oko grla Srbije“

Crvene linije kosovske državne politike zatežu se oko grla Srbije. Prva i temeljna „crvena linija” je „očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta“ Srbije na Kosovu.

Čuva se ono što se ima, a svi znamo da Srbija nema nikakvu, a kamoli suverenu, vlast nad „južnom pokrajinom“ i da na spoljnim kosovskim granicama sa Albanijom, Crnom Gorom i Makedonijom nema ni srpskih graničara ni carinika niti ikakvih simbola naše države. Svi vidimo da je car go, ali „crvena linija“ nalaže da čuvamo njegovo nepostojeće odelo i da se odreknemo EU, koje ima, bude li od nas zatraženo da se odreknemo kosovskog carevog odela, kojeg nema.

Druga „crvena linija“ je plaćanje nepostojećeg suvereniteta nad „južnom pokrajinom“. Već 11 godina odbornici, predsednici i činovnici skoro svih kosovskih opština južno od Ibra, policijske stanice, matični uredi, opštinski katastri, fakulteti, muzeji, pozorišta... preseljeni su u Srbiju. Na zgradama u koje je to sve premešteno istaknute su table sa natpisima da tu rade i zarađuju „pokrajinske vlasti“ iz Peći, Prištine, Podujeva, Vučitrna, Velike Hoče...

Preseljeni su čak i rudnici. Svake godine plaćanje tog i takvog suvereniteta košta Srbiju po nekoliko stotina miliona evra. Košta nas i više jer južno od Ibra danas nema opštine sa srpskom većinom bez dve lokalne samouprave. Jedne izabrane na kosovskim i druge izabrane na izborima koje raspisuje Skupština Srbije.

Primera radi, nekadašnja opština Priština i blizu hiljadu zaposlenih u njoj prebačeni su u Gračanicu. I to sve plaća država Srbija, a plaćala je donedavno i spoljni dug Kosova, sa obrazloženjem da i dugovi „naše pokrajine“ moraju biti naši.

Treća „crvena linija“ nalaže da Srbija, ni po koju cenu, ne sme pristati da na carinskom pečatu Kosova piše da je to carinski pečat Kosova. Koji je učinak? Za Srbiju izgubljeno kosovsko tržište i godišnji gubitak od 400 miliona evra.

Prihvatamo carinu na Merdaru i Jarinju, ali ne prihvatamo da su to carinski prelazi između države Srbije i njenog suseda kome je ime Kosovo. Ono je za nas „naša južna pokrajina“. Samo to i ništa drugo. Otkuda, onda, granične i carinske rampe između Srbije i njene „južne pokrajine“? Zašto tih rampi nema između Srbije i Vojvodine, njene severne pokrajine? Nema odgovora na ova pitanja, a ne može ih ni biti sve dok smo taoci „crvenih linija“ očuvanja suvereniteta kojeg nema i dok se naš narod hrani „patriotizmom“ koji ne zna ono što zna i ne vidi ono što vidi.

Četvrta „crvena linija“ štiti suverenitet Srbije nad kosovskim katastarskim knjigama, peta nad rodnim listovima, šesta nad putnim ispravama. U svemu tome nema državnog suvereniteta. Suverenitet države je, isključivo, u njenoj vojnoj, policijskoj, zakonodavnoj i sudskoj vlasti i upravi nad određenom teritorijom.

U onome svemu čega Srbija nema na Kosovu posle izgubljenog rata sa NATO alijansom i što ona sada ne može povratiti ni ratom ni diplomatijom. „Crvene linije“ nacionalnog autizma poriču stvarnost, državi Srbiji donose jedino štetu i prete nam povratkom tragičnoj politici sukoba sa susedima i moćnim zemljama Evrope i sveta. Postoji li razumni put?

Postoji, i nazvaću ga putem „zelenih linija“ koje su borba za moguće i garantuju pobedu. Stotine i stotine miliona evra koje godišnje trošimo na odbranu „crvenih linija“ poraza preusmerimo Srbima i manastirima na Kosovu. U svim kosovskim opštinama sa srpskom većinom, od Štrpca do opština na severu, prema Ahtisarijevom planu koji je Priština prihvatila, lokalna vlast može biti samo srpska, policija srpska, prvostepeni sudovi srpski, a nesporna je i njihova ekonomska i kulturna povezanost sa Srbijom.

Uz samo malo diplomatskog napora od EU možemo dobiti tvrde garancije i statusne vezanosti svakog kosovskog Srbina za državu Srbiju, da budu njeni državljani i učestvuju i na izborima za Skupštinu i predsednika Srbije. Možemo da Srbima naselimo i oko 40 zaštićenih zona oko naših manastira i crkava, a srpski jezik i ćirilica ravnopravni su sa albanskim jezikom i pismom...

Zašto se krije sve ovo i mnogo toga još? Zato što smo zbog „crvenih linija“ odbacili „zelene linije“ Martija Ahtisarija na isti način na koji smo 1995, uoči „Oluje“, odbacili i plan „Z-4“ za Srbe u Hrvatskoj. Iz Brisela i Vašingtona stižu ponude da dobijemo i više od Ahtisarijevog plana. Da dobijemo punu zaštitu i vezanost za Srbiju onog što zovemo našim kosovskim Jerusalimom: srpskog naroda i njegovog religijskog i istorijskog nasleđa.

Sve što nam Evropa predlaže u našem je interesu, a Srbija odlučuje u korist svoje štete.

(Blic, 28. 8. 2011)

Dragoljub Žarković: Iznenađeni i uvređeni

Verovatno i Hrvati imaju poslovicu u kojoj se kaže da jednom ne svane dok drugom ne smrkne, ali misle ovi naši eksperti za srpska posrnuća da Jadranka Kosor, hrvatska premijerka, nije morala to i da demonstrira samo dan posle Merkelovkine posete Beogradu.

Povela je u Prištinu sedamdesetak privrednika iz Hrvatske da oni vide kako se može iskoristiti rezultat srpsko–kosovskog carinskog rata. To nama, iz dosta čudnih razloga, izgleda ciničnim, pa i podlim zabijanjem noža u leđa, dok hrvatska premijerka misli da je reč o legitimnom zastupanju hrvatskih interesa.

Nije mi jasno zašto se ovi naši ljute, ali oni se po pravilu ljute na ceo svet kad se ovaj ne slaže s našim viđenjem politike i međunarodnih odnosa, a posebno mi nije jasno što se ljute na Hrvate. Nisu valjda od nove zvezde na evropskom nebu očekivali savezništvo i razumevanje, uz sve neraščišćene istorijske račune i rasplamsane nacionalne strasti?

Real-politika danas je na ceni više nego ikad, a to podrazumeva dobru dozu sebičnosti i odsustva skrupula. Francuski ministar odbrane na kritike da se dnevno za operacije u Libiji iz budžeta te zemlje odvajaju milioni evra, hladno je odgovorio da je to investicija za budućnost. Još se požalio što su Francuzi sa zakašnjenjem podržali intervenciju, a to im, verovatno, umanjuje udeo u akcionarskom društvu koje će upravljati Libijom, odnosno naftom.

Generalno opadanje srpske moći i uticaja, mada ni moć ni uticaj nikad nisu bili preterano veliki, ma šta o tome govorili i pisali netestamentarni naslednici mita o zlatnoj viljušci, najpre je posledica srpskog otpora promenama i dosta upornog odbijanja da se prilagodimo novim realnostima. To odbijanje nije od juče i najmanje je povezano sa erom vladavine Borisa Tadića.

Naprotiv, on je i dobijao izbore zbog narodne nade da će on lično i njegova stranka, upravljački sloj, biti prilagodljiviji i spremniji na promene nego oni politički lideri i stranke koji su izgledali zaglibljeni u blato već izgubljenih bitaka i koji su pokušavali na rekapitulaciji tih poraza da nas ubede kako smo, recimo, žrtve svetske zavere i podlosti, pa da će i nama da svane čim se svet promeni.

Sada je Tadić suočen s poslednjom istorijskom bitkom u decenijskom ciklusu srpskog propadanja i rekao bih da se pomalo pravi i nevešt. Kao da nije znao šta će Merkelova da kaže, kao da je „iznenađen i uvređen“ što je loša preizborna taktika udvaranja na sve četiri strane.

Čini mi se da više može da izgubi nego što ima onih koji će ga podržati zbog dosledne odbrane granične rampe na Jarinju jer čim tu postoji prelaz koji se eufemistički zove administrativna granica, to govori o tome da je realni srpski suverenitet s ove strane brklje.

Sva je prilika da smo svedoci kraja ili kraha jedne velike iluzije da se Kosovo, odavno prepušteno albanskoj populaciji, može očuvati kao integralni deo srpske države. Naravno da mi je zbog toga žao.

Kako će izgledati ta nova - hajde da preteram - epoha, da li će se i kako transformisati srpska politika i politička scena, kolika će biti cena promene i ko će je platiti, videće se vrlo brzo već na, verovatno, aprilskim izborima.

(Blic, 28. 8. 2011)

Vesna Pešić: Naši nacionalni interesi ugrožavaju samo - nas

Pred Srbijom su alternative - da li hoće u Evropsku uniju bez Kosova ili neće u Evropsku uniju, takođe bez Kosova. I to je jedino što nam se nudi. Ako nastavimo sa aktuelnom politikom, i Kosovo i EU, nećemo dobiti ništa, kaže u intervjuu za „Blic“ Vesna Pešić, poslanica u Skupštini Srbije i bivša ambasadorka u Meksiku.

Ona navodi da vlasti u Beogradu moraju da prihvate činjenicu da su granice na Balkanu povučene i da neće biti podele Kosova, u šta se veruje u krugovima oko Borisa Tadića. Kako kaže, neće se dozvoliti nasilni ulazak Prištine na sever Kosova, isto kao što se neće dozvoliti sadašnje neregulisano stanje koje je stalni izvor tenzija, nasilja i opasnih situacija.

- Realno je šansa da se u pregovorima Beograda i Prištine, uz asistenciju EU, dogovori široka autonomija za sever Kosova, koja bi tu sačuvala institucije kosovskih Srba i tako one ne bi bile predate Prištini, ali to znači da bi to bila autonomija u okviru kosovske države - kaže Vesna Pešić.

Da li takav plan priprema EU?

- Da, čak i savetnici Angele Merkel učestvuju u izradi plana da Srbi na severu Kosova dobiju autonomiju. Dakle, da imaju svoje škole, svoje sudstvo, svoje zdravstvo, regionalno predstavljenje... i na njihovom čelu bi bili Srbi. To ne bi bile prištinske institucije, ali bi bile u okviru Kosova. O tome pišu nemački mediji i to bismo mogli da dogovorimo s Prištinom.

Mogli smo čuti od kosovskih zvaničnika da ta ideja za njih nije prihvatljiva.

- Mislim da bi, bez obzira na te izjave, Albanci na autonomiju severnog Kosova morali da pristanu. Naše vlasti namerno sakrivaju tu mogućnost, jer nemaju hrabrosti da prihvate činjenicu da više nema pomeranja granica i da nema šanse da se sever Kosova pripoji Srbiji. Jedino što možemo da učinimo za Srbe na Kosovu, a i oni sami za sebe, jeste da se tamo naprave njihove institucije na osnovu manjinskog prava, da granice budu maksimalno otvorene i da Srbija s Kosovom razvije sve oblike saradnje i uzajamne pomoći.

Da li mislite da bi bilo ko od vlasti u Srbiji mogao da prihvati takav plan, jer bi to značilo priznavanje nezavisnosti Kosova?

- To bi bilo funkcionalno rešenje, u smislu dve Nemačke posle Drugog svetskog rata, koje implicite, tj. u realnosti priznaje postojanje onog drugog, ali su sva praktična pitanja rešena i sukobi eliminisani. EU neće da podnosi više sukobe na Balkanu i traži mir i dobru regionalnu saradnju.

Da li u neko u Srbiji ima dovoljno hrabrosti da na takav način reši kosovski problem?

- Problem i jeste u tome što te hrabrosti nema i tako se najviše šteti nama, građanima Srbije. Zato ćemo mi ostati zakucani u jednoj potpuno neuspešnoj politici, koja će se završiti tako što mi nećemo biti u EU, a nećemo imati ni Kosovo, jer je ono davno izgubljeno. Bez hrabrosti izgubiće se realna šansa da izvučemo te institucije na severnom Kosovu o kojima se toliko sada govori.

Namerno se truje narod s pričama da će se vratiti Kosovo i da ga je moguće vratiti i ući u EU. To je iluzija jer jedna strana ponude ne postoji. Ne može da se nudi ono što se nema. Kad predsednik Tadić kaže da naši nacionalni interesi nikoga ne ugrožavaju, ja dodam jednu zapetu i kažem: „Sem nas“.

Izbori još nisu zakazani, a stranke su počele predizbornu kampanju.

- Naše stranke su neprekidno u izbornoj kampanji. One se veoma malo, možda svega pet odsto, bave problemima građana. Imaju druge interese. Bave se jačanjem moći svojih stranaka, zapošljavanjem partijskih saradnika, otimanjem iz javnih preduzeća, korupcijom itd. I sam Dušan Bajatović je rekao: „Šta bi ljudi radili u strankama ako ne možeš da ih platiš u upravnim odborima“. Na primer, Dinkić, koji je dosta dugo bio na vlasti, da bi obezbedio prolazak cenzusa, mrtav hladan priča da je grešio, lagao za akcije itd. Bio je glavni arhitekta lopovske države, a ne želi da snosi konsekvence.

Da li i posle izbora vidite sebe u politici?

- O tome ne razmišljam uopšte. Uvek sam bila aktivna. Pišem i radim u nevladinom sektoru, a sigurno je da neću pristupiti nijednoj stranci.

Vrlo često se političari pozivaju na Ustav kad govore o Kosovu.

- Mogli su da zapišu u preambuli Ustava i da srpski građani treba da imaju 5.000 dolara platu. Oni su zapisali jednu iluziju, jednu nepostojeću stvar, nešto što nema realnost. To nije zapisao Bog. Kako su zapisali, tako mogu i da otpišu.

(Blic, 29. 8. 2011)

Blic: Srbiji treba nova kosovska politika

Jedanaest godina su vlasti u Srbiji pokušavale da nađu rešenje za kosovski problem, a u poslednje vreme, posebno posle poruke koju je nemačka kancelarka Angela Merkel donela u Beograd, pokazalo se da su svi ti pokušaji bili jalovi.

Podela Kosova i sva druga rešenja koja su Srbiji nuđena pre više od deset godina, a koja su tada za srpske vlasti bila neprihvatljiva, sada bi, čini se, većina na vlasti oberučke prihvatila. Vlast u Srbiji, osim što govori šta sve u slučaju Kosova neće prihvatiti, trebalo bi, smatraju pojedini analitičari, sama da ponudi rešenje.

- Treba stvarati novu politiku, ali ne samo prema Kosovu već generalno, i na spoljašnjem i na unutrašnjem planu. Srbija se mora okrenuti ključnim partnerima Nemačkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji i, naravno, Sjedinjenim Američkim Državama i da se trudi da spase što se spasti može na Kosovu. Ključno je da Srbija nikada ne odustane od evropskog puta jer bi to otežalo položaj ljudi na KiM i naš položaj uopšte - kaže za “Blic” Ognjen Pribićević, nekadašnji ambasador Srbije u Nemačkoj.

On naglašava da Srbija mora da kapitalizuje to što na severu Kosova živi preko 90 odsto Srba.

Politički analitičar Dušan Janjić navodi da, što se Kosova tiče, nije sve izgubljeno.

- Vlasti u Srbiji moraju da predlože neko održivo rešenje, ne samo da govore šta neće prihvatiti. Tadićev kabinet u narednim danima mora da izađe sa nekim predlogom. Jedan od tih predloga bi mogao da bude neki vid prelazne autonomije. To bi bio period psihološkog i političkog privikavanja građana na Kosovu na promenu. Uostalom, to ne bi bilo ni tako loše jer kad imate autonomiju, imate šta da branite, kad nemate ništa, ne možete ništa ni da odbranite.

Pribićević, međutim, smatra da autonomija nije najbolje rešenje.

- Prihvatanje autonomije za sever praktično bi značilo da se Srbija potpuno oprostila od ostatka Kosova - smatra on.

Bodo Veber, nemački analitičar iz Saveta za politiku demokratizacije, smatra da je kasno za novu politiku.

- Srbija je zakasnila s novom politikom. S druge strane, olakšavajuća okolnost je ta što bi Zapad mogao da bude odmeren, da ne insistira na nezavisnosti odmah, već da korak po korak nudi određene olakšice kako bi se građani postepeno privikli na nezavisnost - navodi Veber.

U autorskom tekstu za list „Dnevnik“ predsednik Socijaldemokratske unije Žarko Korać izjavio je da Srbija ne može “doveka” biti talac političkih radikala iz Kosovske Mitrovice i švercera sa obe strane granice.

- Srbija treba da podstakne Srbe sa severa Kosova da započnu politički dijalog sa Prištinom i da zahteva dosledno poštovanje Ahtisarijevog plana, koji je predviđao specifičnu autonomiju za sever Kosova - smatra Korać. Prema njegovim rečima, Srbija mora poći od “gorke istine” da su vodeće zemlje EU priznale nezavisnost Kosova, kao i od istine da Srbija nema nikakve ingerencije na Kosovu i da se to više neće promeniti.

Kosovski premijer Hašim Tači je u poslednje vreme u žestokoj ofanzivi oko severa Kosova, a juče je i napisao autorski tekst za „Vol strit žurnal“ u kome je najavio da Kosovo čini sve da zauzme institucije na severu Kosova. Zanimljivo, i pored svakodnevnih pretnji srpskoj zajednici u poslednje vreme, tekst završava pomirljivom porukom:

„Mi želimo da damo šansu svim narodima sa Balkana da idu napred. Srpski predsednik Tadić i ja ne smemo da propustimo tu šansu“, piše Tači.

(Blic, 29. 8. 2011)

Vera Didanović: Predsednik zbrkanih poruka 

Nekako bi čoveku bilo lakše kad bi se na kraju ispostavilo da su oštre reči nemačke kancelarke Angele Merkel izrečene prošlog utorka u Beogradu bile ciljani, unapred dogovoreni deo nekog igrokaza, izrežiranog kako bi se ovdašnjim “proevropskim vlastima” pomoglo da izvedu uverljivu pokaznu vežbu “zaokreta ka patriotizmu”, preko potrebnog u teško predizborno vreme. I sve to da bi se, omogućavanjem daljeg opstanka proevropskih snaga na vlasti, ostvarila obećanja o priključenju cele teritorije zapadnog Balkana Evropskoj uniji, u zajedničkom mirovnom i ekonomskom interesu. Ako treba, i po cenu izvesnog odlaganja ranije promovisane agende evropskog puta Srbije, koje, je po odlasku gošće, najavio predsednik Boris Tadić.

Bez takve, ili neke druge teorije zavere (u političkom smislu možda i sasvim suprotne) cela drama u koju je Srbija upala tokom poslednje vrele avgustovske sedmice, deluje nepojmljivo amaterski.

Teško je, naime, poverovati da zvanični Beograd nije imao dovoljno elemenata za izvođenje računice koja bi na vreme ukazala da će pitanje Kosova neminovno dospeti u fokus pažnje s kojom članice EU posmatraju srpske napore u procesu približavanja Briselu – što je, zapravo, kancelarka Merkel nemački precizno predočila domaćinima, zahtevajući ukidanje srpskih institucija na severu Kosova. O konkretnim diplomatskim dojavama da i ne govorimo - srpski ambasador u Berlinu Ivo Visković, recimo, lepo je, i to iste večeri kad je gošća napustila Beograd, objasnio da nikome u vrhu vlasti nije bio nepoznat stav nemačkih zvaničnika o pitanju severa Kosova, dodavši da je samo bio “iznenađujući ton” kojim je kancelarka poruku prenela. Na ispostavljanje “kosovskog uslova” upozoravali su poslednjih nedelja i neki beogradski zvaničnici, poput Rasima Ljajića, na primer. Odakle onda onoliko iznenađenje, uzbuđenje i dramatična priča o političkom zaokretu iznuđenom neprincipijelnim stavom Evrope?

Činjenice jesu neprijatne, ali su neumoljive: Srbija Slobodana Miloševića je u junu 1999. izgubila kontrolu nad Kosovom, što su, godinu i po dana kasnije, Miloševićevi naslednici propustili da dovoljno jasno primete i obznane. Pokušaj Zorana Đinđića da, u leto 2001, oživi staru ideju (Dobrice Ćosića) o podeli Kosova, nije naišao na razumevanje međunarodne zajednice, a “patriotska ruka” mu je ubrzo uskratila mogućnost da se za tu opciju dalje bori. Priština, s druge strane, nije gubila vreme, niti je traćila imidž žrtve koji joj je podario Milošević: u februaru 2008, jednostrano (i jednoglasno) je proglasila nezavisnost Kosova, koju su, od tada, priznale 94 od ukupno 193 zemlje članice UN. Od činjenice da natpolovična većina članica svetske organizacije to (još) nije učinila, ipak, politički je daleko značajniji fakat da su 22 od 27 zemalja članica EU priznale postojanje nove države na teritoriji koju Beograd i dalje zove svojom “južnom pokrajinom”.

Ako je, dakle, velika većina (po broju, o snazi da i ne govorimo) zemalja EU priznala Kosovo – u koju verziju bi trebalo da se uzda pretendent na članstvo u tom klubu, ako želi da bude shvaćen iole ozbiljno? Da će se svih 22 zemlje iznenada posuti pepelom i odustati od svoje odluke o priznanju (ili se praviti da ona ne postoji, kao što se u Srbiji često pravimo da ne postoje zakoni koje smo “pod pritiskom” usvojili)? Da će sama Priština odustati od nezavisnosti i zamoliti Beograd i 94 zemlje sveta pride da celu priču zaborave? Ili da će neki oblik usaglašavanja Srbije kako sa stavom EU, tako i sa njegovom materijalizacijom na terenu, biti neophodan uslov za nastavak (kilavog) procesa priključenja? Prihvatanje i poboljšanje Ahtisarijevog plana, na primer? Ili, još bolje, neka beogradska racionalna i diplomatski dobro pripremljena inicijativa?

Ima u Srbiji onih kojima je nastup Angele Merkel dobrodošao kao dodatno pogonsko gorivo za raspirivanje evroskepticizma (na čijem talasu upravo nastaje nekoliko ultradesničarskih stranaka koje se pripremaju za prolećni izborni debi). I nije isključeno da će se njihov broj s približavanjem izbora rapidno uvećavati. Ali je daleko zanimljiviji način na koji je na poruku Angele Merkel i još više, na odgovor Borisa Tadića, reagovao Aleksandar Vučić, zamenik predsednika opozicione proevropske, ali na desničarskoj tradiciji iznikle Srpske napredne stranke: uz logično likovanje zbog “kapitulacije Demokratske stranke”, Vučić je poručio da “mi moramo da nastavimo s politikom da je Kosovo deo Srbije i da zaštitimo naš narod tamo, ali ne i da odustanemo od evropskog puta”. Uz podsećanje da je “SNS bila optužena da svojom politikom želi da poništi kandidaturu Srbije za članstvo u EU”, Vučić je ocenio da “sada predsedniku Srbije taj evropski put izgleda da nije baš previše važan” – aludirajući, očigledno, na Tadićevu izjavu da “ukoliko se postavi neprihvatljiv uslov za dobijanje statusa kandidata, mi moramo jasno da kažemo našim evropskim partnerima i prijateljima da je takav zahtev nemoguć”.

Nije teško razumeti činjenicu da ni u teškom postmerkelovskom trenutku proevropska verzija Vučića nije poklekla pred njegovim prvobitnim, radikalnim izdanjem: naprednjaci se nikad ranije nisu toliko približili vlasti, a ona, osim privilegija, podrazumeva i obavezu obezbeđivanja kakvog-takvog funkcionisanja zemlje ozbiljno unakažene sankcijama, bombardovanjem, pljačkama, korupcijom i sveopštim javašlukom. Svaki normalan pretendent na vlast, koji ne želi da na njemu bude isprobana neka moderna verzija nabijanja na kolac, svestan je nezamenljivosti uloge evropskih fondova u krpljenju nebrojenih rupa “od Horgoša do Dragaša” – čak i uprkos tektonskim političkim i ekonomskim potresima koji su pogodili evropsku zajednicu. O tome možda najbolje govori činjenica da je, od 2000. do danas, prema podacima državnih organa, iz pretpristupnih fondova EU Srbija dobila 2,68 milijardi evra bespovratne pomoći. Prema pisanju lista Danas, računica kaže da EU u ukupnoj međunarodnoj pomoći Srbiji učestvuje sa 48,7 procenata, dok dve velike istočne sile, na koje se često pozivamo, Kina i Rusija, učestvuju statistički neprepoznatljivo - iz Pekinga nam stiže 0,03 odsto bespovratne pomoći, a iz Moskve još manje, pa te države nisu ni zavedene na listi „razvojnih partnera Srbije”.

Značaj saradnje sa EU odlično je, svojevremeno, razumeo i Vojislav Koštunica, kome je ulazak u kancelariju u Nemanjinoj 11 omogućio meteorski brz prelazak puta od čoveka kome je Hag “poslednja rupa na svirali” do premijera koji je stvorio uslove da put malog grada u Holandiji “dobrovoljno” krene najduža kolona optuženika u čitavom procesu saradnje sa tim sudom. U vreme njegove vladavine, da li je potrebno podsetiti, saradnja sa Hagom bila je ključni zahtev koji je Brisel isporučivao beogradskim sagovornicima.

Jednu drugačiju, ali ništa manje tešku deonicu puta od mita do realnosti, prešao je od dolaska na vlast i Tadić - što je, možda i nesvesno, priznao u intervjuu Politici. Čovek koji je aktuelni predsednički mandat dobio nakon dvodnevnog uterivanja glasova referendumske podrške građana Ustavu čija preambula Kosovo definiše kao “sastavni deo teritorije Srbije”, pet godina kasnije tvrdi: “U javnosti postoji kao jedna od opcija poseban status severa, koji ne znači da bi bila smanjena prava Srba koji žive u enklavama južno od Ibra. Moje mišljenje je da je kroz dijalog moguće naći rešenje u kome Srbija ne priznaje nezavisnost Kosova, što je naše pravo koje ni Angela Merkel nije dovela u pitanje, a istovremeno obezbeđuje funkcionisanje sistema, dostojanstvo i srpskog i albanskog stanovništva, ne remeti proizvodnju i trgovinu i uspostavlja trajni mir”.

Nejasniji od nikad objašnjene formule “manje od nezavisnosti, više od autonomije”, taj opis nikako ne liči na tvrdi stav iz ustavne preambule. Ali ne garantuje ni priznavanje realnog stanja, bez koga teško da je moguće prekinuti dugu tradiciju beznadežnog kašnjenja u prihvatanju (ili još bolje, iniciranju) rešenja koja u prvom trenutku deluju nepopularno, ali se posle gubitka i poslednje šanse da budu primenjena, za njima silno i beznadežno žali (poput čuvene propuštene prilike da se prihvati plan Z 4 za Republiku Srpsku Krajinu).

Zauzete predizborno nužnim demantovanjem tvrdnji protivnika o zaokretu, koji (zaokret) podrazumeva odricanje od evropske budućnosti Srbije, srpske vlasti i dobar deo preostale političke elite i dalje uporno izbegavaju da se suoče sa neprijatnom realnošću (u koju, naravno, spada i činjenica da velike sile, rukovodeći se sopstvenim interesima, često zanemaruju elementarne principe fer-pleja). A takvo, dosledno zabijanje glave u pesak za posledicu, između ostalog, ima propuštanje prilike da se, uzimajući u obzir sve važne faktore i interese, formuliše najefikasnija strategija za zaštitu interesa sopstvenih građana. S obe strane Jarinja, naravno.

Lociranje političke igre na terenu omeđenom iluzijama i mitovima, osim dugoročnih opasnosti po očuvanje državnih interesa, u predizborno vreme nosi još jedan rizik za političare koji forsiraju priče iz paralelne realnosti: predstojeću prolećnu izbornu utakmicu bi, recimo, mogli izgubiti od nekog iz širokog spektra igrača i timova čiji su demagoški uzleti u prethodnom periodu preplavljivali medijski prostor Srbije. Omamljujuća moć svežih demagoških priča mogla bi se pokazati većom od moći privlačnih, ali već poznatih i obećanja koja nikako da se ispune. Valjalo bi misliti i o tome.

(NIN, 1. 9. 2011)

Žarko Korać: Kosovo, šifra za antievropsku politiku

„Pregovori Beograda i Prištine nisu mogli daleko da stignu, jer Beograd od samog početka nije želeo da shvati njihovu važnost. Na lovorikama konačnog izručenja Karadžića i Mladića Hagu, vlast u Beogradu je te pregovore više videla kao „demonstraciju dobre volje“ i „kooperativnosti u regionu“, nego kao stvarnu potrebu Beograda. Sve je izgledalo rešeno – ne samo da je status kandidata za članstvo u EU izgledao praktično obezbeđen, već je lobirano i za datum početka pregovora. Priština se tretirala sa uobičajenim prezirom, kao nesposobna da vuče samostalne političke poteze i ophrvana unutrašnjim problemima korupcije i ponovnih sudskih procesa Haradinaju i Limaju“, kaže za E-novine Žarko Korać, predsednik Socijaldemokratske unije.

Da li je srbijanska vlast sada jedino pred odlukom o tome ko će građanima da saopšti ono što ne žele da čuju, ili iskreno veruje u mogućnost da se sačuvaju neki prerogativi srpske državnosti, ma kakvi oni bili i po bilo koju cenu?

Arogancija se skupo osvetila. Jednom munjevitom policijskom akcijom na granici sa Srbijom, vlast u Prištini je promenila status kvo, tako drag Beogradu. Jer fantomska politika „i EU i Kosovo“, čiji je pravi tvorac Vojislav Koštunica, više u praksi ne postoji. Beograd je veoma direktno suočen sa velikim opasnostima nedefinisanog statusa severa Kosova, gde vlast velikim delom drže radikalne političke grupe Srba, šverceri sa obe strane granice i grupa tajkuna iz Srbije koja fiktivnim i stvarnim carinskim transakcijama, zarađuje ogromne novce.

San o kontroli dela Kosova, tako drag grupi takozvanih nacionalnih intelektualaca u Srbiji, od kojih je najpoznatiji Dobrica Ćosić, samo je druga reč za pokušaj podele Kosova. Pored Republike Srpske, sever Kosova je po njima drugi deo procesa „stvaranja nove srpske države“. Ovi kartografi krvavih ruku ne odustaju. Treba po njima nadoknaditi „izgubljene teritorije“ u BiH i Crnu Goru. Sada misle na novi način – „pametno“, odnosno puzećim promenama na tom prostoru. Izgleda da Ćosić koji sve više publikuje svoje političke testamente, sebe još uvek vidi kao srpskog Simona Bolivara, „oslobodioca“ svog naroda od „kolonijalnog jarma“!

Sve se tu pomešalo i mržnja prema modernom dobu i nerazumevanje prirode evropskih društava i mesijanske ideje o „spasavanju posrnulog društva“. Našeg „srpskog Simona Bolivara“, bi trebalo samo uporediti sa jednim istinskim balkanskim reformatorom, kao što je bio Kemal Paša Ataturk, koji je često i nasilno, pokušavao da jedno zaostalo društvo modernizuje i prilagodi novim vremenima. Za razliku od naših akademika, ovaj vojnik i reformator, odlično je znao da država opstaje samo ako se uspešno prilagođava istorijskom toku. On je gledao unapred a naši akademici u lažnu, kičerajsku sliku prošlosti, kojoj se treba vratiti po svaku cenu. Oni žude za onom Srbijom koju su izvanredno ismejali još davno jedan Radoje Domanović i Milivoj Glišić. Bedni su oni naslednici ovih književnih gorostasa.

Dodajmo uzgred, jedno tragikomično poređenje - šta bi naše društvo „piši ćirilicom“ reklo da zna, da je Kemal Paša Ataturk naterao Turke da pišu latinicom!

U kojoj je meri pitanje Kosovo ili Evropska unija zapravo lažna, preciznije nepostojeća dilema; iznosi se pred građane u formi koja podrazumeva da Srbija ima čime da trguje, da ima šta da „izda“?

Dilema „Kosovo ili Evropska unija“, ne postoji u stvarnosti. To je samo maskirano odbacivanje evropskih integracija. Ta tradicija je u Srbiji postoji veoma dugo, stvorena je davno pre ideje ujedinjene Evrope. Treba samo čitati tekstove vladike Nikolaja Velimirovića koji govori o „kurvi Evropi“, obuzetoj materijalnim vrednostima, umesto duhovnim, kao svet pravoslavlja. Nikolaj Velimirović čak smatra da je naš duhovni život u suštini inkopatibilan sa evropskim. Da su to antagonistički pogledi na život koje ne treba mešati. I to govori čovek koji je jedno vreme živeo u toj Evropi, koju odbacuje! Kosovo se ovde maksimalno zloupotrebljava, radi zaustavljanja „pogubnog kursa Srbije“. Ono je, paradoksalno, samo prazna floskula za srpske nacionaliste. Evropa njima smeta, njena sekularnost i racionalizam, njena industrijska revolucija i postepena transformacija ideje nacionalne države. Njihov ideal je pastoralna Srbija, „domaćinska“, zamrznuta na početku svoje nacionalne revolucije, negde na početku devetnaestog veka. Oni slično Dimitriju Ljotiću, veruju u „organsko jedinstvo srpskog naroda“, ideju odbačenu još Francuskom revolucijom i izgradnjom građanskog društva.

Zato se Kosovo tako bezobzirno koristi u političkim bitkama u Srbiji, ono je šifrovana reč za antevropsku politiku u Srbiji.

Ekspresna mobilizacija u blokadi puteva i prelaza, te činjenica da je država prepustila državni posao „naoružanom narodu“ upotpunili su utisak o institucijama kao provizorijumu koji je van demokratske kontrole. Podsetilo je to na Hrvatsku od pre tačno dvadeset godina i balvan-revoluciju smišljenu i dirigovanu iz Beograda. Vidite li u vlasti nameru i način da se okane takvog prisustva na Kosovu? Da li se jugoslovenski ratni krug konačno zatvara tamo gde je nastao?

Nova „balvan revolucija“ na severu Kosova, opasno je podsetila na događaje u Hrvatskoj, s početka devedesetih godina prošlog veka. Nije samo ikonografija bila slična, bila je slična i suština. Pre svega odbacivanja države na čijoj se teritoriji sve to zbiva i ideja, da će Beograd imati moći da zaštiti „pobunjenike“. Ako su protekli događaji na severu Kosova nešto pokazali, to su slabost Beograda i njegova skoro potpuna nemoć da utiče na događaje. Naravno, zvaničnog Beograda. Ostalo je prilično nejasno kakve veze vođe nove „balvan revolucije“ imaju sa nacionalistima i tajkunima u Beogradu, ali, jedna stvar je jasna, Tadić je surovo opomenut da je vreme puzećih reformi, uz zamrznut status severa Kosova, završeno.

Medeni mesec je prošao, ostala je surova realnost, da je Srbija uzgubila političku inicijativu, da je bez ikakvih novih ideja o tom konfliktu i da je od sada, na milosti unilateralnih inicijativa Prištine. Sada je rešenje carinskog pečata najmanji problem, mnogo veći je to što Beograd više neće moći da izbegava pitanje svojih ukupnih odnosa sa Prištinom.

U tom kontekstu, kako danas vidite odnose sa susedima iz bivše Jugoslavije, ispod fasade o kojoj se stara predsednik Srbije ostala su brojna nerešena pitanja. Da li je poseta Borisa Tadića Sarajevu značajno promenila odnose Srbije i Bosne i Hercegovine, da li je upućen jasan signal Miloradu Dodiku da i on, odnosno Srbi iz Republike Srpske, o svojoj budućnosti treba da brinu okretanjem ka Sarajevu, budući da su i on i drugi dežurni „nacionalni radnici“ nastavili slanje poruka kojima podržavaju formalizovanje jedinstva sa maticom?

Moje duboko ubeđenje je da će se i „puzeća“ politička kriza u BiH u odnosima Sarajeva i Banje Luke, takođe, u skoroj budućnosti, otvoriti na mnogo direktniji način. Teško je reći kako, ali je sigurno da primer severa Kosova pokazuje da svi nerešeni problemi imaju tendenciju da se produbljuju. Svakodnevno cinično nipodaštavanje BiH kao države osvetiće se Miloradu Dodiku. Njegovo prazno junačenje je dostojno operete Franca Lehara. Da nije njegove potpune neosetljivosti prema bošnjačkim žrtvama, posebno u Srebrenici, možda bi bilo i zabavno. Ovako je gotovo jedinstveno u celokupnoj posleratnoj istoriji Evrope. Još se nije dogodilo da neko ismeva žrtve zločina koji je međunarodni sud označio kao genocid. Možda je najbolje svedočanstvo vremena u kojem živimo, da tog čoveka još primaju u goste strani državnici, a Tadić učestvuje u njegovoj predizbornoj kampanji. Njegova grubost i bezobzirnost u javnim izjavama, njegov smisao za lični „biznis“ i njegovo destruktivno ponašanje došli su do tačke kada se mora postaviti pitanje zašto se Beograd direktno ne ogradi od njegove politike? Posle će biti kasno, Beograd je već saučesnik jedne bahatosti lišene smisla, koja neće imati dobar kraj. Ritualno zaklinjanje u celovitost BiH kao države, neće pomoći. Dodik je direktni naslednik politike koja želi čerečenje BiH i koja se u tom smislu zaista oslanja na ratna zbivanja.

Prošle su tri godine Vlade premijera Mirka Cvetkovića koji je tim povodom rekao da su „zbog svih uspeha Vlade kritike opozicije politički marketing“. On je ekonomske probleme, za koje kaže da su jedini, pripisao ekonomskoj krizi, nagoveštavajući „otvaranje novih perspektiva“. Koji su „svi uspesi“ Cvetkovićevog kabineta i šta od njega možemo da očekujemo?

Ekonomsko stanje u Srbiji je teško, ali je mnogo teže saznanje da ekonomsku poliku vode potpuno nekompetentni ljudi. Možda je premijer Cvetković izgledao u početku kao „Uroš nejaki“, ali njegov izbor sada već liči na plan da privilegovani društveni slojevi, dovrše pljačku potpuno osiromašene Srbije. To je počelo prvom Koštuničinom vladom, kada su stvorene veoma opasne veze nekoliko srpskih tajkuna i najbližeg Kostuničinog okruženja, pre svega njegovog kabineta. Tada su sve glavne finansijske afere i kreirane, od privatizacija trgovačke mreže do prodaje „Večernjih novosti“. Mi sada živimo u senci te faze potpunog bezakonja, od Luke Beograd do „Puteva Srbije“, ili nabavki u Železnicama.

Vreme Vojislava Koštunice neće biti zapamćeno samo po paljenju ambasada i opstruisanju suđenja ubicama Zorana Đinđića, već i po nezapamćenom bogaćenju nekoliko ljudi u Srbiji. Vlada Mirka Cvetkovića nije imala snage ni da pokrene istrage tih nezakonitosti. I sama je ušla u mutne poslove sa tim ljudima i time urušila i ono malo kredibiliteta koji je imala.

S druge strane, ne postoje ekonomski prioriteti zemlje. Zapravo, menjaju se svaka tri meseca. I rezultat je potpuna pauperizacija građana. U Srbiji se polako širi strah od bede i neki delovi Srbije su potpuno ekonomski devastirani. To vešto koristi kralj srpskih demagoga Mlađan Dinkić, koji veruje da će ga obećanja o regionalnom razvoju ponovo dovesti na vlast. Čovek koji je u politiku ušao knjigom „Ekonomija destrukcije“, koja je kritikovala Milosevićevu pljačku građana, sada koristi ekonomsku destrukciju za koju je i sam odgovoran, za političku promociju. Treba zaista biti posebna ličnost, pa na takav način doći na vlast.

U ovakvoj atmosferi počela je predizborna kampanja; premijer tvrdi da „nema šanse da vladajuća koalicija izgubi na izborima“, a analitičari tvrde da je reč o nerealnom optimizmu, odnosno rutinskom upućivanju pozitivnih poruka biračima. Šta će biti ključne teme i poruke kojima će se političari obratiti biračima?

Izborna kampanja će imati malo tema; status Kosova, ekonomsku situaciju i evropske integracije. Taj koktel će sve veće stranke mućkati po svojim potrebama. Dakle biće neorginalna, kombinacija socijalne i nacionalne demagogije. Neće biti novih ličnosti, što će je činiti neinspirativnom. Glavni, u suštini i jedini problem, svakako će biti izlaznost birača. Tako će Srbija, posle izbora, iz faze rezignacije stići do faze očaja. Srbiji predstoji nekoliko vrlo teških godina. Ne radujem se tome.

Dragan Đilas je oštro kritikovao Evropsku zajednicu zbog navodno nepredvidivog broja zadataka koje stavlja pred Srbiju, kao da je reč o svojevrsnoj šikani. Usledili su slični tonovi iz gotovo svih stranaka. Jedna od izjava koja to ilustruje je mali državni udar Ivice Dačića koji je najavio da policija neće štititi učesnike Parade ponosa baz odluke vrha vlasti i naredbu o tome prepustio Koaliciji za evropsku Srbiju. Ministar je bahato rekao da neće da radi posao za koji je plaćen, a reakcija koalicionih partnera nije bilo?

„Proevropski lider“ Ivica Dačić započeo je izbornu kampanju. Lice koje pokazuje je sve poznatije. Posle „dogovorne ekonomije“ njegovog bivšeg gazde Slobodana Miloševića, sada nam on nudi „dogovornu policiju“. Takva policija ne bi radila ono što joj zakon nalaže, već ono što se političari „dogovore“. Dakle, kakva ljudska prava, kao na primer pravo na javno okupljanje i javno izražavanje političkog stava. Problem okupljanja će, izgleda, da reši homofob, gradonačelnik Jagodine, Dragan Marković Palma, Arkanov general koji je postao čuven posle izjave da u Jagodini „nema ni jednog homoseksualca“. Čak i ako ostavimo po strani zanimljiva psihoanaliticka tumačenja ovakvih ispada homofobije, to je politički partner Ivice Dačića.

Dakle, u Srbiji su trenutno homofobne izjave najsigurniji put do popularnosti. Takmičenje je upravo otvoreno i sigurno će mu se mnogi priključiti. Umesto da civilizuju javnost, naši političari podilaze najneobrazovanijem i najkonzervativnijem delu građana. A to je slika naše političke elite i njenog ponašanja u celini. Kako će reći išta suvislo o Kosovu, ako to „nije popularno“? Popularnost je sve, društvena odgovornost - ništa.

I onda se može postaviti opravdano pitanje, šta u Srbiji uopšte znači biti politička ili društvena elita? Ako elita govori jezikom ulice, ko će govoriti jezikom prosvećenosti?

Teniski uspesi Novaka Đokovića zasenili su probleme o kojima govorimo. Kako, kao psiholog i kao političar, objašnjavate ovaj nacionalni beg iz realnosti? Državni vrh je Đokovićev uspeh ekspresno ocenio kao događaj koji preko noći stvara lepšu sliku o Srbiji u svetu, a u ostrašćenijim izjavama teniser je upotrebljavan kao osvetnik za sve loše što se dogodilo Srbima, budući da ni za šta nisu bili krivi. Predsednik Tadić je konstatovao da smo „dugo patili i bili pod velikim pritiskom“, te da su Đokovićeve pobede „nešto sjajno za Srbiju o kojoj je dugo slika bila loše ispredana i čitava priča postavljena na lošim osnovama“?

Izvanredni teniski uspesi Novaka Đokovića odavno su politički zloupotrebljeni u našem društvu. Do toga dolazi i drugde, ali ne ovako masovno. Ja ne očekujem da jedan dvadesetčetvorogodišnji mladić tome može da se suprotstavi. Ali, čovek u neverici gleda količinu manipulacije čisto individualnim uspehom. U ljudskoj prirodi je da se identifikuje sa uspešnima, ali ne i da se to prikazuje kao „nacionalna osveta“. Neki komentatori su otišli toliko daleko, da su to shvatli kao nacionalnu borbu i pitanje vrednosti jednog naroda. Zamislite onda, kako će taj ključ za tumačenje njegovog uspeha da izgleda, kada on, kao i svaki sportista, dođe u situaciju da gubi mečeve. Šta će onda biti? Nacionalna izdaja? Sunovrat naroda?

Sport i politika su, nažalost, često isprepleteni, ali zreli narodi se bar trude da to drže razdvojeno. Priče o tome da su uspesi Novaka Đokovića „novo lice Srbije“, imaju tačno toliko smisla koliko je tenis kao sport slika Srbije.

Kako, u tom kontekstu, ocenjujete današnji odnos građana Srbije prema novijoj istoriji? Postoji li bar minimum saglasnosti oko činjenice da je ratove u bivšoj Jugoslaviji osmislila i realizovala beogradska ratna mašinerija i da su Srbi činili ratne zločine? Koliko je realno očekivati da će suđenje Ratku Mladiću pomoći da se građani Srbije konačno suoče sa nedelima koja su u njihovo ime, ali i uz njihovu finansijsku i biračku potporu, učinjena u Hrvatskoj, BiH, na Kosovu?

Odnos prema neposrednoj prošlosti je jedno od najkrupnijih pitanja savremene Srbije. Umesto odgovorne i javne debate, mi prisusvujemo gotovo hajdučkom pokušaju revizije istorije. Jedna grupa istoričara i intelektualaca, okupljena pre svega oko Zavoda za izdavanje udžbenika, pokušava, gotovo podvalom, da nas stavi pred svršen čin. Već je bivši predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, Dejan Medaković, uvrstio Milana Nedića u ediciju sto najznačajnijih ličnosti srpske istorije! Taj kulturni skandal je prošao gotovo bez reakcija javnosti. Ali to je bilo tek opipavanje terena. Svi kasniji pokušaji revizije, oslanjali su se na tu tehniku. Bez prethodne rasprave i stvarne recenzije, samo se štampaju udžbenik ili dopunska literatura za školu, u kojima se kolaboracija tokom Drugog svetskog rata, prikaže kao „spasavanje naroda“. Tako su vremenom kvislinška vlada Milana Nedića i četnički pokret Draže Mihailovića, postali legitimni borci za slobodu svog naroda i nepravedno proganjane ličnosti!?

Potpuno se izostavlja suodgovornost Nedićeve vlasti za genocid nad Jevrejima u okupiranoj Srbiji ili masovna streljanja srpskih antfašista i rodoljuba. To se sve maskira antikomunizmom, pa je tako predlog prvog zakona o restituciji koji je sačinila Koštuničina vlada, za datum od koga treba početi restituciju, uzela početak nacionalizacije i konfiskacije posle rata, iako je Jevrejima imovina oduzeta još 1941 godine, odlukama upravo Nedićeve vlade. Tako su srpski Jevreji, ponovo svrstani u građane drugog reda, samo da bi se prikrile zločinačke odluke Nedićevih vlasti.

Pa i fantomsko traganje za „grobom Draže Mihailovića” na Adi Ciganliji u Beogradu, deo je pokušaja da se od njega napravi mučenik i „nevina žrtva“. Tragično je to što o ovome nemamo ni jednu izjavu predsednika države ili vodećih političara. Kao da se radi o privatnoj inicijativi koja nema veze sa državom. Uostalom, Demokratska stranka je u Skupštini Srbije glasala za rezoluciju kojom su izjednačena prava antifašista i ravnogoraca tokom Drugog svetskog rata. Uzgred, to nikad nije pretočeno u validna podzakonska akta. To je bila samo politička odluka.

Slično je i sa događanjima od 1991. do 1995. godine, sa tom razlikom što tu ima još manje javne rasprave. Zapravo, o tome se rasprava vodi samo slučajno, ili povodom nekog političkog incidenta. Kao da Srbija nema snagu za to suočavanje. Možda su one jagode kojima je Ratko Mladić počašćen posle hapšenja, prava slika odnosa prema tom vremenu – nedostatak pune svesti o težini zločina koji su učinjeni i o odgovornosti tvoraca i naročito, egzekutora te politike.

Često se kaže da Srbija tek čeka svog Vilija Branta. Lično mislim da će prvo morati da sačeka svog Simona Vizentala, čoveka koji je ceo svoj život posvetio borbi da zločinci ne ostanu nekažnjeni. I objavio dve knjige pod veoma karakterističnim naslovima: „Ubice su među nama“ i „Pravda, ne osveta”.

(E-novine, 20. 8. 2011)

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će na referendumu 16. januara biti usvojene izmene Ustava?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner