Početna strana > Rubrike > Politički život > Kultura (ne)kažnjivosti
Politički život

Kultura (ne)kažnjivosti

PDF Štampa El. pošta
Dragan Mitrović   
utorak, 17. januar 2012.

Jedna od prihvatljivih tekovina političkog suda u Hagu, čiji je zadatak da prikrije geopolitičke strategije i taktike velikih sila u razbijanju Jugoslavije, jeste koncept  kulture nekažnjivosti, prema kome ljudi sa naših prostora (Balkan) smatraju da mogu uraditi protivzakonite stvari i ostati zakonski nekažnjeni. Ovde, naravno, treba biti vrlo oprezan i primetiti da će u navedenom haškom slučaju zaista ostati nekažnjeni najveći krivci – inostrani akteri. Zbog toga haško shvatanje kulture nekažnjivosti treba proširiti i na one zaista nedodirljive za zakon – na ljude iznad zakona (svet).

Pođimo redom

Mali čovek naše kulture smatra da ima pravo da se vozi bez karte vozilom javnog prevoza i da zbog toga neće platiti kaznu. Kada se suoči sa kaznom, u najvećem broju slučajeva joj se protivi različitim strategijama, od neveštog stava do svađe, ali u krajnjem tu kaznu doživljava kao veliku nepravdu. U pozadini ovakvog stava verovatno stoji nesvesno shvatanje da je država u kojoj živi tuđa ili da je ona dužna, čak i ako je njegova, da mu obezbedi besplatan prevoz.

Direktor državne ustanove smatra da ima pravo da pokrade budžetska sredstva ili direktno korisnike usluga i da uz to zadrži svoj duševni mir, čistu moralnu savest i nezakonito stečeni komfor. Ovaj menadžerski društveni sloj poprilično je širok i ljudi koji mu pripadaju podstiču jedni druge u nezakonitom ponašanju koje tako postaje lokalno društveno pravilo, kao i ono iz autobusa.

Kada uhapse prestupnika iz ovog društvenog sloja, najčešće ga zbog političkih potreba odmah osude u novinama, potom bude mrcvaren u „beskonačnom“ pravosudnom postupku čiji je smisao da ograniči društvenu štetu izdvajanjem osumnjičenog iz društvene mreže čiji je organski deo. Potom, pošto ostali akteri krađe ostanu zaštićeni, postupak bude obustavljen, suspenzija sa radnog mesta zaboravljena, i naš prestupnik se vraća, pročišćen i upozoren da drugi put bude pametniji, među svoje.

Nekada stvari krenu mimo plana

Manje obavešteni prestupnici pomisle da će zaista biti kažnjeni, ili žure da se vrate na funkciju, ili ne mogu da odole formiranoj psihičkoj zavisnosti od lopovluka i privilegija (ili jednostavno moći) i izgube strpljenje. Oni imaju dubok osećaj nepravde koja im je učinjena, i pre suda osude sami sebe, i to neopozivo.

Pitanje postojanja moralne savesti ovde ostaje pod velom tajne. U svetu, posebno u menadžerskoj kulturi, pitanja dobra i zla posle drugog svetskog rata postepeno su zamenjena pojmovima pozitivnog i negativnog, efikasnog i neefikasnog, prepoznatog i neprepoznatog, održivog i neodrživog, uspešnog i neuspešnog. U tom kontesktu, zaista je šokantno da jedan uspešan i ugledan građanin ode u zatvor. Šok dezinformisane javnosti ipak je manji od šokiranosti indoktriniranog menadžera.

U vrednosnom sistemu moralnog relativizma, tačnije postmoderne amoralnosti, kazna ne oslobađa krivice, kao što ni pre toga kajanje nije oslobađalo od greha. Pojedinac je prepušten svom precenjenom razumu, slobodno shvaćenom interesu, dvosmislenoj dobrobiti, u krajnjem – lažnoj slobodi. U mutnim vodama postmoderne nastranosti, prestupnik, uz malu pomoć izdavača i medija, može biti promovisan u kulturnog heroja, naravno ako se srećno susretnu interes i profit.

Ali u najvišim društvenim sferama sve teče po planu

Menadžerski društveni sloj izvršava operativne zadatke vlasničkih struktura. Kada pogleda svog poslodavca, pripadnik ove društvene kaste oseti se siromašnim, osujećenim, čak oštećenim. Sprovodeći nezakonite naloge svog gazde, upoznat sa tananim mehanizmima obmana i prevara, u nedostatku lične moralne savesti, koliko god da je bogato plaćen za moralne zloupotrebe svog stručnog znanja, prosečan menadžer ostaje ipak zelen od zavisti. A najveću zavist izaziva stvarna nekažnjivost onih gore.

Paradoks se sastoji u tome što su ti gore poznatiji od onih dole. Njihova lica svakog dana gledamo na televizijskim ekranima, njihova imena izgovaramo sa poštovanjem ili potisnutom zavišću. Istina je, ponekad i sami moramo da se potrudimo da saznamo imena i biografije tih ljudi. Ali taj trud, ruku na srce, i nije tako veliki (zbog toga ćemo izostaviti linkove).

Rešenje ove tajne daćemo samo u ovlašnim naznakama. Počinjen je „ekonomski magnum crimen“ - ne znaju se počinitelji zločina. Ali tranzicija čak i kada je pljačkaška ima svoje ustanove: agencije (za privatizaciju, na primer) ili revizorske kuće (recimo Dilojt). Možemo čak zaviriti u poneki ekonomski institut. Najdrskiji mogu slobodno i demokratski da gurnu nos u Vladu. Dalje ide sve lakše. Primetićemo kako se neka imena ponavljaju. Ostaje još samo da shvatimo da su to relativno bogati ljudi u osiromašenom društvu.

Potom, sasvim mirno, u duhu kulture nekažnjivosti, u duhu nezlobivosti i mira u kući, možemo da odmahnemo rukom i kažemo: „Pa lepo, neka. Uspešni ljudi. Biti bogat znači biti pametan. I ja mogu da se švercujem u autobusu. Ko može da mi zabrani. Validator? Uostalom, pokazaću ja njima na izborima.“

Nevolja je jedino u tome što nekažnjivi ne izlaze na izbore, a izabrani „ne vole“ da ih kažnjavaju.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će ovog leta Vučić i Tači potpisati neki sporazum o KiM u prisustvu Donalda Trampa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner