Početna strana > Rubrike > Politički život > „Kosovo“ - poslednji čin
Politički život

„Kosovo“ - poslednji čin

PDF Štampa El. pošta
Vladimir Nedeljković   
utorak, 07. septembar 2010.

(I) „Kosovski problem nije ništa drugo do pogodan izgovor za prikupljanje političkih poena.“

(II) „Nezavisnost Kosova je naša realnost i očekivana posledica kada se suočimo sa prošlošću.“

(III) „Šta bismo mi sa Kosovom u okviru Srbije kad na njemu gotovo i da nema srpskog stanovništva?”

Ovo su samo neke od izjava koje se ovih dana mogu čuti u medijima, a koje su i ranijih godina bile „inteligentan“ adut u polemikama na srpskoj političkoj sceni.

(I)

Posmatrajući ovako redom zapisana tri najčešće prizivana „argumenta“, stiče se utisak da je prvi zaista u velikoj meri istinit. Ali nije problem u njegovoj istinitosti, već u tome kako se i u kojim prilikama koristi. Za razliku od druga dva, na njega je mnogo teže dati odgovor i predočiti moguće posledice koje pri takvom argumentisanju nastaju.

Najgrublje rečeno, „svaka politička borba je borba za vlast i opstanak na vlasti “. Mrcvareći temu Kosova mnogi su se iste domogli ili je napustili pod ovim ili onim okolnostima. To pitanje je bilo presudno u slučaju Miloševića, u trenutku kada je stupao na javnu scenu, a takođe i kada je sa nje odlazio. A u nešto manjoj meri tako je bilo i sa Koštunicom. Sa sličnim problemom će morati da se suoči i sadašnja državna postava i koliko god da su različita politička stanovišta bivših i sadašnjih „vlastodržaca“, ni jedni ni drugi ne mogu da prevaziđu ostatak u računu kada se pokrene pitanje južne srpske oblasti. A taj račun, nažalost, stiče se utisak, kao da se sveo na nivo ličnih raspravi i nesuglasica, te prebacivanja krivice sa jedne na drugu stranu za ko zna sve koje političke, socijalne ili ekonomske neuspehe. Stoga ne čudi što se kosovsko pitanje vrlo često tendenciozno vulgarizuje kada se pominje kao sredstvo za prikupljanje političkih poena. Najpogubnije od svega je to što takav princip delovanja zaista i donosi izvestan uspeh partiji koja ga veštije koristi. Ali ni to ne može doveka trajati. Srpska javnost je prezasićena ovakvom retorikom, pa je efekat suprotan onome koji se želeo postići. Jer skoro da nema građanina Srbije koji se nije bar jednom razočarao u partiju za koju je glasao, a u čijem je političkom programu Kosovo bilo nezaobilazna stavka. U tome i jeste opasnost koja se usled pomenute zasićenosti Kosovom kao adutom teško naslućuje, a za čije je uočavanje potrebna dublja analiza ovog državnog i nacionalnog pitanja.

Naime, nalazimo se pred iskušenjem da se usled malodušnosti, kukavičluka i osećanja izigranosti izbornim obećanjima, zatim okrenutosti ličnim problemima, prvo pojedinačno, a onda i kao nacija odreknemo Kosova i Metohije, ne shvatajući da pojedinac može opstati samo u zajednici, a da tu zajednicu prevashodno definiše teritorija i narod kojem pripada, a nikako teritorija bez naroda ili narod bez teritorije. Posvećujući se sebi i životu „od danas do sutra“ zapravo odmahujemo rukom pred zatečenim problemom i samo odlažemo predstojeću agoniju neumitnog rasula države. Mislimo pri tome da će naše odmahivanje zaustaviti zahteve naših neprijatelja za daljim razaranjem naše države. Budimo sigurni da neće. Ima osim Kosova još interesantnih tema i teritorija koje se od Srbije mogu uzeti.

Mogli bismo se u tom smislu osvrnuti na zamerke pojedinih političara kako je spoljnopolitička borba medijski nametnuta i prenaglašena sa ciljem da se pažnja skrene sa pitanja unutrašnjih – svakodnevnih nerešenih problema i obrnuto. Da se isticanjem problema unutar granica Srbije vrši zamena teza i zamagljuje odnos sa svetom, parcijalno ili u celini. Posmatrano na ovaj način problem Kosova dobija onaj smisao koji bi upravo trebalo izbeći, a to je da ono postaje „moneta“ za potkusurivanje stranačkih interesa i neka nova obećanja o boljem životu. Trenutna vlast je ovo uočila i u svojoj deklarativnoj paroli „ I Kosovo i EU“ pokušava da na prvi pogled prevaziđe pomenuti jaz, pa taj stav zaista deluje smisleno, iako ne mora biti iskren.

A da li je taj stav iskren? Podnošenje rezulucije Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija u izvornom obliku u kakvom ga je usvojila Skupština Srbije moglo bi da odagna sve sumnje u vezi sa tim. U tom slučaju se i konačno razrešava pitanje da li je za aktuelnu vlast Kosovo i dalje samo pogodna „reč“ u političkim igrama ili se ipak stekla svest o „minimumu nacionalnih interesa“. A i o tome bi se dalo polemisati jer teško da bi se očuvanje celovitosti zemlje moglo nazvati minimumom nacionalnih interesa. Danas se čak i ta izjava sve češće samo protokolarno pominje. Bilo kako bilo, pitanje Kosova će svega još nekoliko dana imati težinu kakvu je do sada imalo u sitnopolitičkim prepucavanjima. Nakon toga bi moglo da postane novi mitski simbol budućim pokolenjima. U Srbiji čije se granice teško mogu nazreti, ali ne zato što je suviše velika nego zato što je sve manja.

(II)

Vrlo je indikativno da nagovori i „predlozi“ upućeni srpskoj diplomatiji da odustane od podnošenja rezolucije dolaze upravo od onih zemalja čije su političke kampanje 1999. godine dovele do bombardovanja Srbije mimo bilo kakve odluke Ujedinjenih nacija, a da upravo iste te zemlje, predvođene SAD i Velikom Britanijom, a sada i Nemačkom, opet žele da izbegnu tu instituciju. Da li je na pomolu novo krivično delo u kojem Srbija ne bi trebalo da bude saučesnik. U nedavnim posetama diplomata iz navedenih država imali smo priliku da čujemo vrlo „ohrabrujuće“ izjave o tome kako je nezavisnost Kosova svršen čin i kako je to naša realnost, pa se nameće pitanje sa kakvom bi to realnošću mi trebalo da se suočimo. Holokaustom ili Jasenovcem, “demokratskim ratom” u Iraku ili Avganistanu? Nesumnjivo je da su svi ovi poduhvati bili „pobednički i pravedni“.

Da li je nezavisnost Kosova naša realnost i da li je ona direktna posledica politike vođene u prethodnim godinama? Nije. Kosovska nezavisnost nije odluka Srbije. Posledica ranijih politika je samo to da imamo manje ili veće probleme u rešavanju ovog pitanja. A da li je ono naša realnost? Jeste. Kosovo je oduzeto na silu i stoga ne znači da se sila kao takva mora prihvatiti. Ona se pre svega mora razumeti. Možda se pred njom treba i poviti, ali prihvatiti sigurno ne. A u ovom slučaju se može razumeti samo to da ga možemo braniti onoliko koliko nam to drugi dopuste i koliko sami budemo vešti da ispravimo nepravdu koja nam je naneta, a to je da nam je na najbrutalniji mogući način, vojnom silom, okupiran deo državne teritorije. Mnogo bolje objašnjenje za pojam realnog kako se ono u današnjoj svetskoj politici koristi bilo bi da je to stanje na terenu i ništa više. Ovako tumačen pojam ostavlja dovoljno prostora da se takvo stanje jednog dana promeni.

Filozofsko značenje "realnog" je ono što nam se nekakvim predstavlja, ali čija se suština može saznati i kao drugačija.

(III)

Dakle, šta bismo mi sa Kosovom u sklopu Srbije, Kosovu na kojem više skoro i da nema srpskog življa (iako ga i te kako ima), siromašnom i nerazvijenom zemljom, povrh svega zagađenom NATO municijom. Ovo je i najjednostavnije pitanje, na koje je moguće dati i najlakši odgovor. Jedna teritorija se ne napušta i ne prepušta drugome samo zato što na njoj ima mnogo problema. Od problema se ne beži, oni se rešavaju. Jer kako se u suprotnom postaviti prema bilo kom budućem problemu koji je na pomolu. Da li ćemo sutra zbog toga, argumentacijom ravnom sadašnjem političkom miljeu, reći da napuštamo Rašku ili prekosutra Vojvodinu samo zato što su ti delovi naše otadžbine nekome potrebni, a nama i ne baš preterano jer se, ako treba, možemo smestiti i na drugom mestu (dok nekome, naravno, i to ne zatreba). 

 

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner