Политички живот

Јелко Кацин као судбина

Штампа
Војислав М. Станојчић   
петак, 15. фебруар 2013.

Уз безброј недаћа које су у последњих двадесет и више година снашле Србију, недостајао је само г. Јелко Кацин да као посланик Европског парламента буде одређен за известиоца за нашу земљу, БиХ, Албанију, Црну Гору и Косово. А једино су умови са истанчаним смислом за мучење били у стању да једног од најистакнутијих србомрзаца на Балкану поставе за нашег главног надзорника на путу ка Европској унији. По занимању професор предвојничке обуке, г. Кацин је, пошто се најпре истакао у организовању проалбанске и уједно антисрпске хистерије у Цанкарјевом дому 1989. (ако се не варам), постао министар за информације 1991. године и одиграо веома значајну улогу у кратком рату за ослобођење Словеније од “српског јарма”. Током сукоба снабдевао је стране новинаре безбројним измишљеним извештајима о рату за “самостојност”, настојећи да о југословенској војсци створи најнеповољнију слику, а коју су су страни новинари без проверавања сматрали веродостојном и такву користили у написима за своје редакције. Г. Кацин је постиго велики успех у ономе што је желео: Европа и Америка потпуно су саосећале са малобројним и “угњетеним” Словенцима који су у борби за ослобођење трпели “страшне нападе много надмоћнијег и суровог агресора”.

Ових дана имали смо прилику да видимо г. Кацина како сија од среће шаљући поруку да ће Србија у јуну моћи да слави (ако буде добра и послушна, као и до сада, није рекао, али то се подразумева) датум одређивања почетка преговора о придруживању Европској Унији.

Еврофанатици у Србији мора да су се веома обрадовали што је толико очекивани час најзад сасвим близу, али бих ја, на њиховом месту, ипак, био прилично уздржан. Г. Кацин је, као што се видело и по његовим “брифинзима” за стране новинаре 1991. ( о којима је и сам говорио без трунке стида), особа која – како би учтиво-саркастични Енглези рекли  – “драстично штеди на истини”, а сирови Срби одвалили да “лаже као пас”. Уосталом, у његову склоност и вештину да се служи измишљотинама био сам у прилици да се и сам уверим крајем јуна 1991. године.

Супруга и ја боравили смо тада на одмору у истарском туристичком насељу Барбарига, у близини Пуле. Све до те године, насеље је у летњим месецима било пуно Словенаца, који су у Барбариги купили станове. Међутим, тога јуна се готово уопште нису могли видети. Тек понеки деда и баба са унуком. Нисам одмах схватио шта је узрок томе, али је убрзо постало јасно. Свакако су били обавештени шта се припрема, знали су да долази час одсудне борбе за осамостаљење, па су остали код куће.

Имао сам тада неки мали портабл телевизор руске производње којим сам могао да пратим једино програм Телевизије Љубљана. Како нисам имао ни радио, био сам упућен искључиво на вести које је емитовала Телевизија Љубљана. Дотле нисам имао појма ко је г. Кацин, али сам га тих дана добро упознао, пошто се тако рећи није скидао са екрана. Држао је запаљиве и потресне говоре о ратним сукобима широм Словеније, грмео је против југословенске војске која безобзирно руши све пред собом и убија немилице. Стварао је заиста страшну слику ратних окршаја, који су нам, како се чинило, били све ближи.

Супруга и ја смо увидели да морамо што пре да кренемо ка Београду. А како? Допутовали смо авионом, имали смо и повратну карту, али је ваздушни саобраћај преко Пуле већ био обустављен. Преостао нам је једино воз, те смо одлучили да њиме кренемо ка кући. Стрепећи све време, надали смо се, да ће воз, чим није отказан, некако ипак успети да се провуче кроз “стаљинградске рушевине” главног града Словеније, јер смо после драматичних описа г. Кацина били уверени да у њему није остао ни камен на камену.

Оне вечери кад смо дошли на станицу воз Пула-Београд био је готово аветињски празан. Једва да је у свим вагонима било десетак путника, што је још више подстакло нашу узнемиреност. Питали смо се само докле ћемо стићи, а Београд нам је изгледао далек и недостижан.

Међутим, на прилазима Љубљани доживели смо велико изненађење и охрабрење. Слика коју смо угледали била је потпуно нормална: саобраћај је текао без застоја, улично осветљење видело се на све стране, на зградама није било никаквих оштећења, Југословенска армија их очигледно није оставила, а ми смо тек тада схватили чиме се служио г. Кацин у својим телевизијским наступима. Уосталом, он је сам касније без имало нелагодности причао да је страним новинарима припремао најобичније лажи о безобзирном агресору и страдањима словеначког народа, при том, разумљиво, “заборављајући” да помене и како су убијани ненаоружани војници Југословенске армије који су се предали (а о чему постоји снимак аустријске телевизије).

Како је време пролазило, тако је и г. Кацин напредовао. Бивао је министар у неколико наврата, затим је стигао и у Европску унију, у којој је посланик већ више година. У исто време, као известилац ЕУ, он непрекидно прати шта се дешава у Србији, то јавља Бриселу, а нашим властима дели пацке и (понекад) похвале.Добро је познато да не подноси Србе, то је, заправо, узајамно осећање, али су мали изгледи да ће нам га ЕУ тек тако скинути с врата. Но, како није искључено да ће наша садашња “кооперативна” Влада за који месец признати Косова репубљик, то остаје нада да би онда г. Кацин могао да 10. децембра крене пут Осла по Нобелову награду за мир, а Србија се коначно ослободи његовог присуства и туторства.

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]