Početna strana > Rubrike > Politički život > Jelko Kacin kao sudbina
Politički život

Jelko Kacin kao sudbina

PDF Štampa El. pošta
Vojislav M. Stanojčić   
petak, 15. februar 2013.

Uz bezbroj nedaća koje su u poslednjih dvadeset i više godina snašle Srbiju, nedostajao je samo g. Jelko Kacin da kao poslanik Evropskog parlamenta bude određen za izvestioca za našu zemlju, BiH, Albaniju, Crnu Goru i Kosovo. A jedino su umovi sa istančanim smislom za mučenje bili u stanju da jednog od najistaknutijih srbomrzaca na Balkanu postave za našeg glavnog nadzornika na putu ka Evropskoj uniji. Po zanimanju profesor predvojničke obuke, g. Kacin je, pošto se najpre istakao u organizovanju proalbanske i ujedno antisrpske histerije u Cankarjevom domu 1989. (ako se ne varam), postao ministar za informacije 1991. godine i odigrao veoma značajnu ulogu u kratkom ratu za oslobođenje Slovenije od “srpskog jarma”. Tokom sukoba snabdevao je strane novinare bezbrojnim izmišljenim izveštajima o ratu za “samostojnost”, nastojeći da o jugoslovenskoj vojsci stvori najnepovoljniju sliku, a koju su su strani novinari bez proveravanja smatrali verodostojnom i takvu koristili u napisima za svoje redakcije. G. Kacin je postigo veliki uspeh u onome što je želeo: Evropa i Amerika potpuno su saosećale sa malobrojnim i “ugnjetenim” Slovencima koji su u borbi za oslobođenje trpeli “strašne napade mnogo nadmoćnijeg i surovog agresora”.

Ovih dana imali smo priliku da vidimo g. Kacina kako sija od sreće šaljući poruku da će Srbija u junu moći da slavi (ako bude dobra i poslušna, kao i do sada, nije rekao, ali to se podrazumeva) datum određivanja početka pregovora o pridruživanju Evropskoj Uniji.

Evrofanatici u Srbiji mora da su se veoma obradovali što je toliko očekivani čas najzad sasvim blizu, ali bih ja, na njihovom mestu, ipak, bio prilično uzdržan. G. Kacin je, kao što se videlo i po njegovim “brifinzima” za strane novinare 1991. ( o kojima je i sam govorio bez trunke stida), osoba koja – kako bi učtivo-sarkastični Englezi rekli  – “drastično štedi na istini”, a sirovi Srbi odvalili da “laže kao pas”. Uostalom, u njegovu sklonost i veštinu da se služi izmišljotinama bio sam u prilici da se i sam uverim krajem juna 1991. godine.

Supruga i ja boravili smo tada na odmoru u istarskom turističkom naselju Barbariga, u blizini Pule. Sve do te godine, naselje je u letnjim mesecima bilo puno Slovenaca, koji su u Barbarigi kupili stanove. Međutim, toga juna se gotovo uopšte nisu mogli videti. Tek poneki deda i baba sa unukom. Nisam odmah shvatio šta je uzrok tome, ali je ubrzo postalo jasno. Svakako su bili obavešteni šta se priprema, znali su da dolazi čas odsudne borbe za osamostaljenje, pa su ostali kod kuće.

Imao sam tada neki mali portabl televizor ruske proizvodnje kojim sam mogao da pratim jedino program Televizije Ljubljana. Kako nisam imao ni radio, bio sam upućen isključivo na vesti koje je emitovala Televizija Ljubljana. Dotle nisam imao pojma ko je g. Kacin, ali sam ga tih dana dobro upoznao, pošto se tako reći nije skidao sa ekrana. Držao je zapaljive i potresne govore o ratnim sukobima širom Slovenije, grmeo je protiv jugoslovenske vojske koja bezobzirno ruši sve pred sobom i ubija nemilice. Stvarao je zaista strašnu sliku ratnih okršaja, koji su nam, kako se činilo, bili sve bliži.

Supruga i ja smo uvideli da moramo što pre da krenemo ka Beogradu. A kako? Doputovali smo avionom, imali smo i povratnu kartu, ali je vazdušni saobraćaj preko Pule već bio obustavljen. Preostao nam je jedino voz, te smo odlučili da njime krenemo ka kući. Strepeći sve vreme, nadali smo se, da će voz, čim nije otkazan, nekako ipak uspeti da se provuče kroz “staljingradske ruševine” glavnog grada Slovenije, jer smo posle dramatičnih opisa g. Kacina bili uvereni da u njemu nije ostao ni kamen na kamenu.

One večeri kad smo došli na stanicu voz Pula-Beograd bio je gotovo avetinjski prazan. Jedva da je u svim vagonima bilo desetak putnika, što je još više podstaklo našu uznemirenost. Pitali smo se samo dokle ćemo stići, a Beograd nam je izgledao dalek i nedostižan.

Međutim, na prilazima Ljubljani doživeli smo veliko iznenađenje i ohrabrenje. Slika koju smo ugledali bila je potpuno normalna: saobraćaj je tekao bez zastoja, ulično osvetljenje videlo se na sve strane, na zgradama nije bilo nikakvih oštećenja, Jugoslovenska armija ih očigledno nije ostavila, a mi smo tek tada shvatili čime se služio g. Kacin u svojim televizijskim nastupima. Uostalom, on je sam kasnije bez imalo nelagodnosti pričao da je stranim novinarima pripremao najobičnije laži o bezobzirnom agresoru i stradanjima slovenačkog naroda, pri tom, razumljivo, “zaboravljajući” da pomene i kako su ubijani nenaoružani vojnici Jugoslovenske armije koji su se predali (a o čemu postoji snimak austrijske televizije).

Kako je vreme prolazilo, tako je i g. Kacin napredovao. Bivao je ministar u nekoliko navrata, zatim je stigao i u Evropsku uniju, u kojoj je poslanik već više godina. U isto vreme, kao izvestilac EU, on neprekidno prati šta se dešava u Srbiji, to javlja Briselu, a našim vlastima deli packe i (ponekad) pohvale.Dobro je poznato da ne podnosi Srbe, to je, zapravo, uzajamno osećanje, ali su mali izgledi da će nam ga EU tek tako skinuti s vrata. No, kako nije isključeno da će naša sadašnja “kooperativna” Vlada za koji mesec priznati Kosova republjik, to ostaje nada da bi onda g. Kacin mogao da 10. decembra krene put Osla po Nobelovu nagradu za mir, a Srbija se konačno oslobodi njegovog prisustva i tutorstva.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će preuzimanje vlasti u Avganistanu od strane talibana dovesti do prelivanja krize u okolne zemlje?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner